Biopics, odnosno biografske drame su glavni hype u Hollywodu – ne samo u skorije vreme, ali u skorije vreme definitivno posebno izraženo. To je žanr koji će postojati i cvetati dokle god je inspirativnih ljudi – a njih je uvek. Čini se da je sve počelo 2018. godine, kada se pojavio biopic Bohemian Rhapsody – i protagonisti Ramiju Maleku doneo Oskara. Usledili su i filmovi Rocketman (o Eltonu Johnu), Elvis… Nakon što smo prošle godine gledali Bob Dylan: A Complete Unknown, film koji je Chalametu doneo drugu nominaciju za Oskara (nažalost, ne i prvu Zlatnu statuu), sada je na velikom ekranu priča o još jednom legendarnom muzičaru – Bruceu Springsteenu. Čuveni chef iz serije The Bear, Jeremy Allen White, uhvatio se drugog alata – i potpuno transformisao u ulogu. Donosimo sveže utiske o filmu Springsteen: Deliver Me from Nowhere reditelja i scenariste Scotta Coopera, nastalom po istoimenoj knjizi Warrena Zanesa.
Film Springsteen: Deliver Me from Nowhere donosi intiman pogled na kreativni proces.
Kreativni proces – po kom je roker Bruce Springsteen postao poznat. Fokus je na radu muzičara na albumu Nebrasca iz 1982. godine, albumu koji je poznat kao skretanje sa dobro poznatog (i proverenog) muzičkog puta rok zvezde. Priča je smeštena između dva albuma – komercijalno uspešnog Born in the U.S.A. i introspektivnog Nebraska. Nakon uspešne turneje, Springstin je znao da se ubaci u svoje misli i upadne u depresivno stanje. Upravo tako je nastao album Nebrasca, a sve je počelo od opsesije muzičara pričom o ubistvu 11 nedužnih osoba, ubistvu koje je izveo Charles Starkweather sa svojom devojkom, tinejdžerkom Caril Ann Fugate. Iako je to priča o ubistvu 11 osoba, Springstin peva o onih 10, budući da je Starkweather već ubio jednu osobu pre nego što je upoznao svoju devojku. To je pesma Nebrasca, prva na istoimenom albumu. Springstin peva u ravnom, bez-emocija tonu, što dodatno pojačava taj horor efekat cele priče. Brus je doživeo produhovljenje – nije Caril gledala ubistva, on je.
Nije ona gledala nasilje, on je – celo svoje detinjstvo.
Album Nebrasca napisan je u četiri zida kuće koju je muzičar iznajmio, izolovanom od sveta baš kao što je bio i on. Iz tog razloga, on je nešto sasvim posebno – golo, sirovo. Ovaj film nam daje neverovatno intiman uvod u Springstinovu psihu, odnos sa porodicom, devojkama – gledamo njegove unutrašnje borbe. Komercijalni uspeh koji postoji u antitezi sa dubokim ličnim nezadovoljstvom, nerešenim traumama i bolu. Činjenica da je sam muzičar bio na mnogim snimajućim danima nije bila laka za protagonistu, Jeremyja Allena Whitea. Sam je izjavio kako je to donelo dodatni pritisak na celu situaciju, ali i da je bilo i dodatno motivišuće.
Jeremy Allen White neverovatno peva.
Za potrebe uloge nije naučio samo to, već i da svira usnu harmoniku i gitaru. Sve pesme u filmu izvodi on, a i sam Springstin ga je pohvalio rekavši kako je odličan glumac koji dobro peva i interpretira. Tu je i odlični Jeremy Strong koji tumači Springstinovog menadžera Jona Landaua, Stephen Graham (nakon serije Adolescence) ponovo u ulozi oca, Gaby Hoffman kao majka, te Odessa Young kao Brusova devojka, Faye. Zanimljivo, Faye nije stvarni lik – ona predstavlja više devojaka koje je Springstin imao (i prema kojima se odnosio kako se odnosio).
U ovom gradu, ja vodim šou – ja sam gazda, govori on Faye.
Ta The Boss titula je toliko sinonimna sa Springstinom da je muzičaru bivši predsednik Barak Obama jednom prilikom rekao – ja sam možda predsednik, ali ti si šef. Ipak, iako deluje kao da je na vrhu, emotivno je na samom dnu. Film je, zapravo, ispovest. On je tu da pokaže da pisanje pesama nije o izumu, već o iskopavanju. Brus je iskopao ono što je bilo duboko u njemu, ono što ga je najviše bolelo. Springsteen: Deliver Me from Nowhere nije o spektaklu Brusa, već o intimi. Flešbekovi na detinjstvo su uvek u crno-belom, a razlog za to je izjava samog Brusa, da tako vidi taj period svog života. Film je psihološko ogledalo, metafora za anksioznosti odrastanja, beg od mraka koji ga je oblikovao. Njegov stoički, ćutljivi otac, otac koji odbija da ga zagrli, obrati mu se – je isti otac u starosti, dobar svima samo ne sebi najbližima. Brus večno istražuje tu tišinu, traži njeno značenje.
Ako ste upoznati sa životom i delom Springstina, znate jednu stvar.
Ako neka pesma nije posvećena njegovom ocu, posvećena je majci. Njegovo bolno odrastanje oblikovalo je njegov pravac – i to ne samo muzički. Film Springsteen: Deliver Me from Nowhere ne glamorizuje traume – i na tome mu hvala. Takođe, ono što je uspešno u ovom ostvarenju jeste (konačno) prikazivanje rada (muškarca) na sebi, odlaska na terapiju. Iako bismo termin toksična muškost mogli da koristimo kada opisujemo odnos Brusa sa ženama, sa muškarcima je situacija suprotna.
Njegov prijatelj i menadžer Jon je prikazan kao osoba na kojoj je Brus veoma zahvalan – i to sa pravom. Maestralno ga je odigrao Oskarom-nominovani Jeremy Strong. Scena u kojoj on plače, ali i scene u kojima Brus plače, zaista su vrhunski odigrane – minimalno, a efektno. Ovaj film miriše na mnogo Oskara – i to sa pravom. Gledali smo ostvarenje koje je mnogo intimnije i dublje nego što smo to očekivali. Pogledajte ga – bilo da ste fan Springstina ili ne.
Foto: IMDb
