U mračnim salama bioskopa, svetlost ekrana mobilnih telefona više nije incident, već simptom generacije. Dok se režiseri bore da zadrže pažnju publike, navika paralelnog gledanja, poznata kao second screening, tiho menja samu strukturu filma. Ono što je nekada bila nepristojnost, danas postaje merilo novih oblika percepcije. Posetioci više ne gledaju film radi filma, oni ga konzumiraju u fragmentima – pogledom koji neprestano klizi između platna i telefona.
Pojam second screening prvobitno je bio vezan za televiziju – praksu da se tokom gledanja emisija istovremeno koristi drugi ekran radi komentarisanja, pretrage ili deljenja sadržaja na društvenim mrežama. Međutim, taj fenomen se preselio i u kategoriju kinematografije. Gledalac više nije pasivni posmatrač, on je istovremeno i korisnik aplikacija, dopisnik, tumač i kreator svog doživljaja. Filmska industrija to pažljivo posmatra. Iznenađujuće, osuda nije krajnji cilj već pokušaj razumevanja radi korišćenja dobijenih informacija u sopstvenu korist.
Ono što je svakako lako uočiti jeste da novi trend pokazuje na koji način filmovi kao celokupni proizvodi sve češće odražavaju promene u pažnji publike.
Likovi izgovaraju ono što je očigledno, radnja se dodatno objašnjava dijalogom, a zvuk postaje važniji od slike. Razlog je jednostava – kada gledalac spusti pogled na telefon, jedino što mu ostaje jeste zvuk, glas koji mora da ga zadrži u radnji. U tom smislu, film postaje prilagođen multitaskingu. To su male, ali značajne promene u dramaturgiji koje odražavaju širi kulturni pomak – od dubokog uranjanja ka površnom, parcijalnom doživljaju. Kada DiCaprio u filmu One Battle After Another pokušava da objasni značaj slobode koju uočavamo tek kada je izgubimo postaje jasno da Paul Thomas Anderson gotovo neprimetno ispituje koliko njegov prepoznatljiv dijaloški nerv može da opstane u eri skrolovanja.
Razgovori više nisu dugi verbalni dvoboji iz vremena Magnolije ili The Mastera. Znatno su brži, sažetiji, gotovo montirani kao TikTok sekvence. Svaka replika nosi težinu, ali traje tek onoliko koliko pažnja savremene publike dopušta. U tom ritmu Anderson ne odustaje od dubine, već je prepakuje. Značenje se u eri ubrzane digitalizacije kreira kroz ponavljanje, gest ili ironični eho između rečenica. Kao da se pomalo nespretno čuva ozbiljnost dijaloga u svetu koji sve ređe zaustavlja prst na ekranu.
Iako se industrija trudi da taj trend pretvori u priliku, pitanje je šta time gubi.
Umetnost filma oduvek je počivala na vizuelnom izrazu, na tišini kadra koji ne mora ništa da objašnjava. Ako sada film mora da izgovori ono što je nekada samo prikazivao, da li time gubi deo svog jezika? Da li postaje medij koji se obraća publici koja je unapred odsutna? Kritičari upozoravaju da ovakav pristup može voditi uniformnosti iskaza, stvaranju lakih filmova koji ne zahtevaju fokus već prate algoritam pažnje – brzi rez, glasni dijalog, jasna emocija.
S druge strane, očekivano, ima onih koji tvrde da je ovo prirodna evolucija. Kao što je televizija promenila strukturu naracije u 20. veku, tako i second screening konstrukcija menja način na koji doživljavamo priču. Ova praksa može otvoriti prostor za nove forme narativa – interaktivne, transmedijalne, one koje povezuju bioskop sa digitalnim prostorom. Filmovi kao što je APP iz 2013, koji su uključivali aplikacije sinhronizovane s projekcijom, najavljuju budućnost u kojoj gledalac ne napušta digitalni svet ni dok sedi u fotelji.
Između tih polova, umetničke iskrenosti i prilagođavanja tržišta, nalazi se teza da će film jednostavno postati tok sadržaja koji pratimo dok skrolujemo.
Ako je bioskopsko platno nekada bilo prozor u drugi svet, danas je ono jedan od mnogih tabova otvorenih u našem digitalnom životu. A možda je upravo u toj rascepkanosti nova stvarnost kinematografije – film koji ne traži potpunu pažnju, već deli je sa svetom u našim rukama. Postoji jedna misao iz serije Monster: The Ed Gein Story koju izgovara Tom Hollander kao Alfred Hitchcock: The audience has changed and I’m the one who changed them. To je potpuna svest o moći umetnosti. Publika više nije pomahnitalo izlazila iz bioskopsih sala nakon gledanja filma Psycho, erotski horor je postao tražena roba. Isto kao što je Hitchcock oblikovao publiku svog vremena, danas se ona menja u ritmu digitalizacije – besomučnim skrolovanjem i stalnom stimulacijom, tražeći filmove koji je ih ne ostavljaju ni trenutka u praznini.
Foto: IMDB
