Pogledali smo “Samo kad se smijem” i razgovarali sa rediteljkom – Vanja Juranić poručuje da promena počinje ljutnjom
Istina je da živimo u 21. veku ali ne možemo reći da je patrijarhat deo prošlosti, on opstaje. Uprkos napretku ili baš zbog njega se održava. I to ne u selu, ili daleko od očiju. “Samo kad se smijem” dešava se u urbanoj sredini, koja je i pored lepe odeće i uređenja enterijera često mesto najmračnijih i najzaostalijih zaostavština prošlosti. Mesto nasilja prema ženi.
Nije mi strano održanje patrijarhata. Živim u Berlinu i tamo ga ima. Ne možda direktno i vidljivo na prvi pogled, ali uvek je tu. Mi žene smo ga preuzele, jer smo odrasle u takvom okruženju. Ako mu se ne suprotstavljamo, on se dalje razmnožava.
Hajde da govorimo o tom hibridnom, maskiranom patrijarhatu. Oni imaju savremenu vezu, dele obaveze, žive drugačije nego starije generacije. Po statistici bili bi srednja klasa. Kako smo došli do te maske?
Novi patrijarhat je puno suptilniji – nije isti kao kod naših baka. Potreba da bude sve sjajno, novo je fasada koja skriva ono što se dešava iza. Žene su danas više edukovane da prepoznaju patrijarhat i da reaguju – ali nekada su opijene privilegijama koje dobiju unutar takvog uređenja. Kad neko dobro živi, koliko god da je loše uz to – ljudima je teško da se odreknu lagodnog života, a i vrlo često promijene mogu biti zastrašujuće.
Veoma je važno što si to rekla, pitala sam se šta je to što je vezuje. Imala sam svo vreme grč – jer je uloga žene napisana tako da ona neprekidno pokušava i ne uspeva da izađe iz kruga nasilja. Jasno mi je šta joj smeta, ali nije mi bilo jasno sve što je vezuje.
Privilegija je vezuje, strah da joj ne uzme dete. Činjenica je da se imućni muškarci svojim partnerkama svete oduzimanjem starateljstva nad detetom. Na sve te strahove dolazi i sramota. Žena je razvodom stigmatizirana, postaje sramota za porodicu, ali ne i razvedeni muškarac. Žene, u koje mogu uvrstiti i sebe, intuitivno osećaju i ono što ne mogu da imenuju. Ponekad nas intuicija sprečava da idemo u pravom smeru, čak i kada znamo da je to bolje za nas. Tek kada se desi “kap koja prelije čašu” postaje neizdrživo i onda se učini neophodni zaokret. Postoji jedna genijalna izreka koja ilustruje situaciju zakočenosti.
Nismo onoliko dobri koliko bismo htjeli biti, nego smo onoliko loši koliko nam je prihvatljivo.
Prihvatamo sve dok je situacija podnošljiva. Nepodnošljivo je često jedino kada se bojiš za svoj život. Postoji u filmu deo koji je preuzet iz slučaja koji sam čitala. On je nju davio – uhvatio ju je za vrat i gušio ju je. U realnosti, veštaci su zaključili da je ona mogla još disati.
U filmu postoji utisak ranijeg vremena, imaš li utisak da se ponešto promenilo? U Srbiji su 2003-2006 bile aktuelne kampanje protiv nasilja u kojima je žrtva žena koja je teško pretučena, sa vidljivim fizičkim povredama. Nije se dovoljno govorilo o drugim oblicima nasilja ekonomskom, psihološkom… Oni možda ne ostavljaju tako vidljive povrede, ali jesu važni jer dolaze pre, ili uporedo sa fizičkim nasiljem.
Istina je. Kada govorimo o nasilju prema ženama – svi uvek prvo pomisle na fizičko nasilje. Svi bismo zajedno mogli na kolektivu terapiju kako bismo naučili šta znači imati zdravo postavljene lične granice, kako da poštujemo tuđe granice, koje sve vrste nasilja postoje… Mi nismo edukovani i nasilje je povezano i sa istorijom naše zemlje, sa nasiljem, korupcijom i siromaštvom. Nezdravo je društvo u kome živimo. Tek od nedavno, u Hrvatskoj postoji prijedlog da se donesu zakonske izmjene koje donose veće kazne za obiteljske zlostavljače, i da se u zakon uvode i kategorija femicida kao takva.
Nasilje nas najčešće ne zanima dok se ne desi nama. Važno je suočiti se sa temom nasilja ranije.
Šta može da nas pokrene da se suočimo sa nasiljem na vreme?
Obrazovanje, još u vrtiću bi nas trebali učiti što znači biti nasilan. Mene često pokreće nepravda i ljutnja. Osećam ljutnju kada se desi nasilje. Tek sam nakon četrdesete naučila da se borim za sebe. I to me ljuti.
Odakle početi sa suočavanjem, sa promenom?
Najteže je početi od sopstvenog doma. Odgajati svoju decu da znaju šta je patrijarhat, šta on donosi, šta i kako možemo taj narativ promeniti. Mi se sve bojimo menjati sopstvenu kuću. Tu je veća odgovornost na nama. Muškarcima patrijarhat često prija, nemaju nameru nešto da menjaju. Imaju komfor.
Nervira me pomalo fraza “izađite iz zone komfora” jer polazi od pretpostavke da živimo u nekakvom komforu, a većina ljudi je daleko od blaženstva. Pre svega mislim na žene koje trpe nasilje.
Kad kažem komfor, ne mislim tu samo na ono što nam godi. Nekome njegova depresija, bolest… isto može biti komforna zona jer je to nešto što najbolje pozna i svaka promjena može izazvati prijetnju. To je u ljudskoj prirodi, strah od promjena. Primetila sam patrijarhat u Nemačkoj, u poslovnom svetu. Što se radi o većim budžetima, nejednakost je veća. Patrijarhat je tvrđi. Ne govori se puno o tome, postoje kvote. U Hrvatskoj je lakše biti rediteljka nego u Nemačkoj. Naše komisije imaju više sluha za ravnopravnost. Žena ima svuda, i ne mogu nam ne dati novac – ali manji su budžeti. Na televizijama nema toliko rediteljki, jer je tamo više novca.
Kako izgleda najnoviji patrijarhat?
Moju prijateljicu su zvali u Brisel, na kongres o položaju žena u filmskoj industriji. Ona je upitala da joj organizuju čuvanje deteta, jer bi došla sa sinom, ali organizatori joj nisu izašli u susret. Mi živimo tu ironiju! Na konferenciji će se govoriti o neravnopravnosti ali se ona neće menjati u stvarnosti.
Postoji talas deklarativnog feminizma – usvajanje kvota za obavezno prisustvo određenog broja žena, otvoreno pričanje o problemima žena. Veoma malo ljudi razume šta to znači i kako mogu da promene svoje ponašanje u skladu sa tim vrednostima. Femicid je tema koja će vrlo lako biti zamenjena ratom ili sledećom važnom temom. Društvo pretvara žensku borbu u površni trend. Većinu ljudi uopšte ne zanima da se udubljuje ni u probleme žena ni u mnoge druge probleme.
Naravno, zato što je to zahtevno, teško i puno neuspeha i pored velikog truda i zalaganja. Koji je izlaz iz te slepe ulice?
Postoji još jedan važan problem. Postoje filmovi koji se prikazuju na festivalima, tzv. umetnički ili autorski filmovi. Veliki broj autorki i autora koje znam ne žele se baviti aktivizmom, aktivističkim temama. Stoga, nema puno filmova koji reflektuju aktuelne događaje, izuzev rata. Njemci na primjer će vrlo glasno pričati i prikazivati filmove o nepravdi koja se dešava u ratovima za koji oni smatraju da su važni. Kad se radi o femicidu, ženskoj neravnopravnosti, tu su već puno tiši.
U Njemačkoj se svaki dan bilježi pokušaj femicida, a gotovo svakog trećeg dana jedna žena zaista i biva ubijena od svog partnera. Ali nema puno filmova koji se bave tim temama, ili možda ima, ali ti filmovi se ne prikazuju na javnim televizijama, streaming platformama ili po festivalima.
Razumljivo je da autori ne žele da njihova dela budu označena kao “film sa tezom”. Postoji uverenje da su filmovi koji su aktivistički u stvari programski nastali i da su zbog toga manje umetnički vredni.
Sistem umetnike neprekidno ukalupljava. Nemamo svi pravo na sve teme. Tačno se zna o čemu sme da govori hrvatska, ženska autorka. Svi smo mi kreativne u domenu onoga što nam je dopušteno od strane industrije. Tražimo svoj ugao posmatranja u jednom uskom ograđenom prostoru.
U “Samo kad se smejem” ulaznica u svet je Zadar. Kada govoriš o nečemu bliskom i poznatom, nečemu o čemu drugi ne znaju ništa – veruje ti se. Ipak, uspevaš da ispričaš univerzalnu priču koja se mogla desiti i izvesno se dešava u Berlinu.
Zadar je u jednom periodu non stop bio u novinama. Od femicida, prebijanja žena na javnom mestu, a niko ne reaguje, do svih drugih događaja crne hronike. Možemo gledati i šire od Zadra, dešava se u Hrvatskoj, prostoru Jugoslavije, Evropi. Samo polazimo od lokalnog i idemo ka univerzalnom.
Postoji i taj zadarski “Seks i grad” koji je neverovatno opipljiv, stvaran, specifičan…
Vozila sam se autobusom od Zagreba do Zadra. Ispred mene su bile cure koje su listale časopis i dosta rečenica koje su izgovorile našlo se u filmu. Jedna mi je bila posebna, “Vidi kakva haljina, ne bih jela samo da je obučem”. Ispada da većina žena okolo, bez obzira da li su zlostavljane ili nisu, funkcionišu kao čuvarke patrijarhata. One čine društvo koje nasilje prekriva fasadom.
Razmišljam o dostojanstvu, prkosu. Ne samo žena koje su preživele nasilje, već žena koje dolaze sa periferije, bilo da je to Hrvatska u odnosu na svet ili Zadar u okviru Hrvatske. Dostojanstvo koje postižeš dok govoriš o ženama Hrvatske, Mediterana, bez egzotizacije. Ulaznica za svetsku scenu je često egzotičan prikaz zemlje iz koje dolaziš…
“Samo kad se smijem” ima notu previše bliskosti. Hrvatska nije daleko niti je egzotična, niti je tako prikazana. Nasilje o kome govori film je tu. Preblisko. Stan koji imaju, način na koji govore – može se prepoznati i u Berlinu.
Želela sam da svi likovi u filmu budu dostojanstveni, fini i kultivisani ljudi. Na taj način podcrtavamo da nasilje nije vezano za neke tamo ljude. Rodno zasnovano nasilje postoji i u višim društvenim klasama, ali je brižljivo skriveno.
Nasilje eskalira. Premalo govorimo o tome šta se dešava dok nasilje ne dosegne svoje najekstremnije oblike. Čini mi se da u medijima nisu dovoljno prisutne sve borbe žena skrivene sramotom, svi njihovi pokušaji da izađu iz kruga nasilja. Sva nepristajanja i svi neuspešni pokušaji. “Samo kad se smijem” je priča i o ženskoj spremnosti i upornosti da se izađe iz nasilja?
Žene ostaju u krugu nasilja iz više faktora. Nismo dovoljno obrazovane da nasilje prepoznamo na vreme, nemamo podršku familije, prijateljica i okoline. Žena koja trpi nasilje oseća se usamljeno, oseća da sa njom nešto nije u redu, kao da traži previše. Ono što ona traži je izlazak iz matrice.
Mi zaboravljamo da smo u toj matrici odrasli, nije lako izaći izvan naučenih obrazaca ponašanja, uverenja… Kada poželimo izaći van – prvo što pomislimo je da sa nama nešto nije u redu, jer eto ostali uspjevaju zadržati brak ili obitelj na okupu, a naravo ne znamo što se zapravo događa unutar njihovih zidova.
