Journal intervju: Slavko Sobin o muško-ženskim odnosima, vaspitanju i roze odelu

Slavko Sobin je hrvatski glumac koga smo upoznali na Sarajevo Film Festivalu dok je perfektno stilizovan u roze odelo davao intervjue. U tom trenutku bilo je neobično – ali tek na kraju smo saznali šta je ideja iza ovog stajlinga. Ostanite strpljivi.

Poput najvećih zvezda odmah je pristao na intervju i već danas imamo tekst na Journal.rs. Donosimo prvi u nizu tekstova o izvanrednom ostvarenju “Samo kad se smijem” zbog koga smo ostali do kasno u noć na Open Air Cinema Stari Grad pozornici i osetili hladnoću Sarajeva u pozno leto. Vredelo je.

Slavko Sobin: Kratak uvod i par trivija

Splićanin koji se već sa osamnaest godina odselio u Los Angeles da studira glumu je već naslov za sebe. Diplomirao je 2006. godine na American Academy of Dramatic Arts što mu je pružilo priliku da radi jednako u regionalnim i međunarodnim produkcijama. Od njih je svakako najpoznatija Game of Thrones ili uloga u Oskarom ovenčanom filmu Cold War Pavela Pawlikovskog. Poseban kuriozitet je što će se verna publika u Srbiji setiti Slavkovih početaka u megahit seriji Ponos Ratkajevih ili uloge u Žigosanim u reketu, ali ono o čemu sada govorimo daleko prevazilazi sve navedeno.

Slavko je glavni lik u filmu Vanje Juranić Samo kad se smijem koji je prikazan drugo veče na Sarajevo Film Festivalu. Vanja Juranić je u dirljivom govoru na početku projekcije film posvetila žrtvama u Gradačcu i posebno Nizami Hećimović, rečima

“Nizama, ovo je projekcija posvećena tebi”

Bilo je posebno delikatno ali i neophodno razgovarati o femicidu sa Slavkom Sobinom koji je na platnu oslikao ulogu Franeta ne skrivajući nijednu nijansu tog lika. A verujte – ima ih milion.

Koliko je bilo teško ući u ulogu muškarca koji je tako patrijarhalan da se u potpunosti razlikuje od licnosti glumca koji ceo život uči?

Prvo moram reći da je privilegija glumcu dobiti ulogu u filmu koji priča tako važnu priču. Koja je toliko važna za javnost da je oseti i vidi. Najmanji je problem igrati patrijarhalnog muškarca. Teško je odigrati čoveka koji je ne samo nasilnik već je i on sam žrtva sistema, patrijarhata. On je muškarac koga roditelji nisu odgajili da poštuje ženu. Frane je čovek koji ne zna bolje a možda bi i hteo bolje ali ne zna kako. Žrtva je začaranog kruga nasilja, vaspitanja i odrastanja, stava da su muškarci snažna dominantna bića, koji ne smeju imati osećanja niti ih pokazivati. Teško je bilo nijansirati između nasilnika i žrtve. Njega isto boli, nosi u sebi bol i sve bi dao da nije takav.

Koliko smo svesni patrijarhata u svojim porodicama, na svakom porodičnom okupljanju u svakoj svađi ili pomirenju?

Možda će ispasti da ja nisam svestan patrijarhata jer je moja porodica drugačija. Moji roditelji su ravnopravni. Kod mene toga nema. Ali smo okruženi time u regiji. Nažalost imamo i od pre dva dana slučaj femicida koji nas podseća. Ljudi često kažu dosta te priče, naučili smo sve, ali to nije tačno – i dalje okrećemo glavu od nasilja. I dalje institucije ne rade svoj posao pravovremeno. Svestan sam, naravno, patrijarhata. I svestan sam straha i srama da se umešamo. Svestan sam okretanja glave ljudi kad čuju nasilje u stanu iznad.

Šta ti je bilo najteže? Kakvo je iskustvo procesa? Postoji li neka anegdota?

Najteže je bilo naći meru da Frane ne bude samo nasilnik. Užasno je bilo teško snimati scene fizičkog nasilja, tu mora postojati ogromna pažnja prema partnerki. Nije lak film, gledala si ga. Nije lagano – u tom periodu smo svi živeli tu priču. Nema ha ha ha evo anegdote sa snimanja… Jednostavno tako je.

Zašto misliš da muškarci treba da pogledaju ovaj film?

Ne mislim da je nužno pogledati iz ovog ili onog razloga. Film se kolektivno mora gledati da se osvesti sve to. Tihana Lazović i ja smo se zadali ne samo kroz rad na filmu nego i u promociji.

Nisu ta odela u roze boji i te čipke i ta odela bez košulja bez razloga.

Nastojimo da naša pojavljivanja budu logičan produžetak filma. Rado bih hteo razbiti iluziju macho muškarca. Naprosto tako sam ja odgajan, ne postoje rodne podele – šta muškarac sme šta ne sme, gde je mesto ženi a gde muškarcu. Mislim da se to vidi u svemu što radimo. Ali imam zadršku, nikad nikom ne bih docirao šta treba da radi. Sad da ja kažem da muškarci moraju da gledaju film, pa da vide nešto. Svako ko je pametan izvući će ono što treba, ali pitanje je da li ćemo dosegnuti ljude koji su prozvani u njemu.

Na Sarajevo Film Festivalu se pojavljuješ u još jednom filmu a to je “Smrt devojčice sa žigicama”, reci mi nešto o njemu jer ga još nismo stigli gledati?

Smrt devojčice sa žigicama reditelja Gorana Kulenovića će biti premijerno prikazan 15. avgusta na Sarajevo Film Festivalu. Ponovo je to priča o patrijarhalnom društvu, triler o društvu u kom se ćuti, u kom se tajnama čuvaju zločini. Priča je ispričana na potpuno drugi način. Moja uloga je, usudio bih se reći, jedan drugačiji otac nego u Samo kad se smijem i pozivam publiku da dođu i pogledaju.

Verujemo da će biti zanimljivo uporediti ove dve uloge a svakako će slike sa premijere biti drugačije. Film Smrt devojčice sa žigicama je ekranizacija prvog romana Zorana Ferića, poznatog i kao mediteranski Twin Peaks. Sigurni smo da će posebno čitalačka publika požuriti da vidi ovaj uzbudljivi crnohumorni roman na velikom ekranu.

Foto: Obala Art Centar – Sarajevo Film Festival, IMDB, instagram @slavkosobin, @lokomotivabylana