Journal intervju: Milena
Radulović u zemlji čuda

Petak, 14. aprila 2023.

Dan: četvrtak.
Mesto: Jugoslovensko dramsko pozorište.
Vreme: Nešto malo pre 20 časova. Važno je da nismo zakasnili. Na sceni – stolica za ljuljanje od ratana. Publika nestrpljivo iščekuje čas kada će početi predstava – Alisa u zemlji strahova.

Milena Radulović, po prvi put u pozorišnoj roli, pojavljuje se u ulozi Alise. Iako na momente, u fragmentima, naslućujemo paralelu između njenog i života devojčice iz knjige Luisa Kerola, veoma brzo postaje nam jasno da ona progovara u ime svih, a ponajviše u ime žena. Žena koje se u današnjem svetu, u kom vreme kao da brže teče, susreću sa pitanjem identiteta, koje se maštovito manifestuje kroz Alisino stalno menjanje oblika.

Tokom dva sata, mada ni to ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo nakon ove predstave koja se bavi pitanjem vremena, osvestili smo najmanje jedan, od čuvenih sedam strahova o kojima predstava između ostalog govori. Izvrsna podela, maestralna scenografija, uverljiv, i na momente potresan scenario – navodi nas da zaključimo da je reč o kompletnom delu. Delu koje zaslužuje nešto drugačiju analizu ispričanu iz vizure one koja ga na sceni vodi – kroz vreme.

Razgovaramo sa Milenom / na momente Alisom / o svemu – doživljaju vremena, zadatostima, prilikama i željama.

U kojoj meri se poistovećuješ sa svojim ulogama?

Glumački posao, i gluma uopšte, služi upravo tome da bi glumac oživeo ljude koji su drugačiji od njega. Zato je gluma i zanimljiva. Neke uloge su bliže i lako se uđe u njih, a neke su kompleksnije. Ipak, nije moguće da se ne identifikujem sa ulogama, jer su one deo mene i ja sam deo njih, ali ne ostajem u liku. Trudim se da kroz likove učim o sebi, pogotovo u pozorištu koje mi je sada dalo šansu da prvi put osetim kako je igrati iz predstave u predstavu. Na filmu je sve jednokratno i nema se vremena za reosmišljavanje uloge, dok je u pozorištu to moguće.

Koliko ti je bilo lako / teško da uploviš u ulogu Alise?

Alisa je lik koji je najbliži meni, ali dok sam gradila taj lik nisam imala taj osećaj jer je tekst apstraktan i zavisi od toga kako ćemo se mi u odnosu na njega odrediti. Biti više od dva sata na sceni, bez prethodnog pozorišnog iskustva i u atipičnom konceptu – za mene je bio veliki zalogaj. Čini mi se da tek sada u drugoj sezoni, zapravo uživam i tek sada mi se sponatno javlju neke stvari.

Predstava počinje tako što Alisa dolazi sa velikim očekivanjima na psihoterapiju. Da li i kakva si ti imala očekivanja od terapije?

Alisa u predstavi pita: Jesmo li stigli negde, jeste li prepoznali moju traumu? I mislim da ta replika sjajno oslikava velika očekivanja ljudi i njihovu potrebu da već na prvoj terapiji treba da se dobije rezultat, odnosno uzrok. Terapija nije teretana, a čak i u teretani moraš da se mučiš dugo da bi se video rezultat. A rezultati terapije se vide kad se čovek oseća dobro i kada u nekoj situaciji ne postupi kao što bi inače postupio, nego promeni sopstveni ciklični tok akcija i reakcija. Meni je psihoterapija došla kao nužna potreba nakon onoga šta mi se dogodilo. Danas je sastavni deo mog života, isto kao joga. I nemam krajnji cilj u terapiji, niti u bilo čemu, osim možda u poslu, ali i tome možda grešim.

R E P L I K A.

| Rekli su mi, a i sama sebi sam rekla da sam previše pametna za terapiju, ali sam ipak došla, tako da od vas očekujem čudo.

Haljina | gala borović

Da li se sećaš kako je izgledala tvoja prva psihoterapija?

Moja mama je išla na psihoterapiju u vreme kada je to bila tabu tema. Iako sam u svom najbližem okruženju imala dobar primer, kada mi se sve izdešavalo, i kada sam krenula na terapiju, ponašala sam se isto kao Alisa. Bilo mi je teško i stid da izgovorim šta mi se desilo. I zbog te težine, nesvesno sam pravila kasting za psihoterapeuta. Isprva sam pričala o svakodnevnim stvarima i situacijama i pokušavala kroz njih da procenim da li je terapeut dovoljno kompetentan. Jer sam od njega, baš poput Alise, očekivala čudo. Meni je moj problem bio do te mere velik i strašan, da sam mislila da se to samo meni dešava. Nisam imala svest o tome da se to dešavalo i drugima.

haljina i čarape | gala borović

Jedna od tema u predstavi jeste ćutanje. Ipak – ti nisi ćutala. Da li nam i kada u životu ćutanje nešto donosi?

Beli Zec u predstavi namerno ćuti i kaže Alisi: Možeš da pričaš bilo šta, a možeš i da ćutiš, što nju naravno provocira da dođe do svoja dva velika straha – da nije ništa posebno i da joj se čini da nema više nimalo vremena. Smatram da je ćutanje najveća samoprovokacija koja postoji. Zato, sve ono što nismo rekli, košta mnogo više nego ono što jesmo. Ćutanje je zaštita, nekad zbog slabosti, a nekada inteligentno upotrebljeno oruđe da se ne bismo upuštali u rasprave i borbe sa vetrenjačama. Nekada je i namerno ćutanje, odnosno neodgovaranje, veći odgovor nego bilo koje reči. Ćutanje je toliko moćno, da može da pojede čoveka. Da ga izobliči, kao Alisu mali otrovi ili u predstavi džem od pomorandže.

R E P L I K A.

| Veoma ćutite. S obzirom na to da naplaćujete čutanje čini li vam se etički da ćutimo?

mantil | M Fiction

Vreme – kao metafora, ali i kategorija, u predstavi izmiče. Zar nije tako i u životu?

Da! Mislim da mi kao generacija, a naročito žene koje podležemo pitanjima trudnoće, rađanja, ali i menjanja tela, trpimo upravo taj teror vremena, više nego što je to bilo ranije. I to je dobra paralela između Belog Zeca koji je u scenariju predstavljen kao bumer, a koji u predstavi kaže: Meni vreme prolazi prijatno baš kako treba za jedan lep život. Alisi ne, ona je, kao i svi mi danas, u trci s vremenom. Čini se da se toliko ubrzalo sve i da živimo u vremenu isporuke, malo ko se udubljuje i stvara, sada najčešće samo isporučujemo – content, novi film, predstavu, članak i za sve imamo neki određeni rok. I zato je predstava Alisa važna, jer se na kraju postavlja pitanje – gde mi to treba da stignemo i kada je dovoljno?

I kada je dovoljno?

Danas gotovo svi imamo osećaj da konstantno negde kasnimo i da treba da postanemo i postignemo sve i budemo posebni. Ta trka ko će da bude poseban i ko će kome morati da odseče glavu kao u predstavi da bi zadobili posebno mesto, dovodi nas do toga da ne pravimo evaluaciju nas samih, nego nam tu evaluaciju pravi, ili bolje rečeno nameće, društvo. A suštinski – sami sebi jedino možemo biti potvrda i merilo stvari. A mi potvrdu tražimo u unapređenju, lajkovima, pratiocima, društvenom statusu, reputaciji. I to je siguran put ka nesreći. A biti poseban nije ništa posebno. Uostalom, poznato je već da je tim posebnim ljudima oduvek bilo teže nego drugima.

I za kraj – šta zaista želi Alisa, a šta Milena?

Alisa je smatrala da nije ništa posebno, a htela je da bude sve – baš kao što u predstavi kaže Beli Zec: Evo je još jedna sa manjkom samopouzdanja i megalomanskim očekivanjima od sveta. Želela je da bude i najuspešnija u poslu, i da ima muža, i da se ostvari u ulozi majke jer joj možda biološki sat otkucava. I to isto radimo i mi. Tražimo sve. I onda se gubi fokus od toga šta mi zapravo želimo. Šta god da uradimo uvek će ostati pitanje – da li bi bilo drugačije da smo postupili drugačije. Kada sam ja u pitanju, nemam preispitivanja vezana za stvari koje sam uradila. Jedino možda za one koje su prošle mimo mene i desile su se, pa su me sačekale negde kao Alisu. Čini mi se je to možda najveći problem – neprisustvo u sopstvenom životu.