Čudno je to – premijere filmova i serija se dešavaju gotovo svakodnevno, a ja sam opet najsrećnija kada po dvadeseti put pogledam istu epizodu Sex and the City ili četvrti put moram da se podsetim zašto je The Sopranos najbolja serija svih vremena. O ovome razmišljam gotovo svakodnevno. Otkud ta nostalgija – i to za vremenom u kom (ne nužno, ali najčešće) čak nisam ni živela, za mestima u filmovima i serijama koja nikada nisam videla? Zašto je prošlost toliko primamljiva (makar bila i fiktivna)? Zašto je idealizujem(o)? Ova pitanja su mi zapravo najizraženija kada razmišljam o omiljenom televizijskom i filmskom sadržaju – verovatno otuda i pasioniranost prema istima? Ovi mediji su od samog nastanka bili moćni provokatori misli i osećanja. Bili su tu da nam pomognu da se suočimo sa sopstvenim mislima i osećanjima, rame za plakanje i ortak za smeh. Šta se promenilo? Zašto su moderna vremena obeležena gledanjem starih filmova i serija?
Sve ove misli ne znače da u modernim vremenima nema dobrih ostvarenja – apsolutno suprotno, zapravo.
Samo ove godine pogledala sam brojna ostvarenja koja su me raspametila. Sentimental Value mi je (za sada, ali ne verujem da će se to promeniti) najbolji film godine, a četvrti nastavak filmskog serijala o omiljenoj (nam) Bridget Jones je uneo mini dozu nostalgije – iako novo ostvarenje. Serija The Studio je nešto baš kul i originalno što sam izbindžovala u dva dana. Ipak, činjenica da je to jedina nova serija za koju mogu da kažem da sam je izbindžovala u poslednje vreme mi je prvi znak da moja dilema iz naslova nije nešto što umišljam. Pogledaću novu seriju ili film, uživaću u njima.
Ali, eto mene opet kako slušam Carrie koja kuka kako Mr. Big ide u Pariz.
Nije samo njena drama ta koju svaki put doživljavam kao prvi (i u tome uživam). U razgovoru sa sestrom saznala sam da je ponovo uzela da gleda Desperate Housewives – nakon što je godinama nije gledala. Kako je to rekla, shvatila sam da i ja prosto moram ponovo da je pogledam. Ne ofrlje, već od samog početka, sa punom pažnjom. Pogodite šta? Još mi je bolja nego kada sam je gledala prošli put.
Iako može biti subjektivni osećaj, čini mi se da nisam sama u ovom rewatching hobiju.
Pored mene (i moje sestre) i prijatelji mi govore kako, kada imaju stresan dan, samo puste neki klasik. Friends ili Only Fools and Horses ili bilo koju od (mnogobrojnih) kvalitetnih serija iz perioda, najčešće, kasnih 90-ih i ranih 2000-ih godina. Nije samo do nostalgije – kvalitet je ili bio mnogo bolji onda, ili je mnogo lošiji sada.
Ili smo to mi i naš (nepostojeći) span pažnje?
Naravno, ima i toga. Nemamo volje da upoznajemo nove likove, kada saznamo da serija koju smo planirali da pogledamo ima mnogo sezona – u startu odustanemo. Kada čujemo da film traje preko dva sata, ni kokice nas neće ubediti da odemo u bioskop. (U ovoj poslednjoj grupi uglavnom nisam – ali nije isto da li je film od preko dva, pa i tri sata režirao Scorsese ili neki tamo). Ima i do kvaliteta – ali ne znači da nema kvalitetnih filmova i serija danas, kao što sam već naglasila, ali imam potrebu da ponovim. Ima odličnih ostvarenja, ostvarenja koja menjaju živote. Ali, ima i preterane političke korektnosti, preteranog savršenstva, glumaca kojima ne možete pročitati emocije zbog količine botoksa u čelu… Ima i toga, nećemo lagati. Pa, onda… Čini se da jeste nostalgija?
Nauka takođe ima objašnjenje za ovo (hvala Bogu).
Kako kažu, ponovno gledanje starih filmova i serija može da bude katalizator za brojne pozitivne emocije i uspomene. U startu nam je lepo i udobno jer se nalazimo pred nečim poznatim, nečim u čemu znamo da smo uživali. Psiholozi kažu da ovo nostalgično ponovno gledanje omiljenih ostvarenja može biti i način nošenja sa stresom i nepredvidljivošću. U današnjem svetu i vremenu, ovo je izraženije nego ikada pre – te i rewatchovanje češće nego ikada pre, takođe. Gledanje omiljenog sadržaja iz prošlosti – kažu – pruža beg od stresa svakodnevice, ali takođe utiče na naš doživljaj sopstvenog identiteta, znanja, povezanosti – značaja.
Ova aktivnost nam, u stvari, pruža osećaj kontinuiranosti sa prošlošću.
Znamo da ćemo imati predvidljivo emotivno iskustvo, ali i osećaj kontrole (koji je povezan sa nepredvidljivošću današnjice). Ako mislite da smo samo mi milenijalci (na rubu sa Gen Z, ali you get the point) žrtve, grešite. Zapravo, upravo je generacija Z ta koja stalno oživljava stare trendove i daje im nova imena. Y2K estetika u modnom svetu, povratak makeup i hair trendova iz 80-ih i 90-ih i ponovno gledanje (a u nekom slučaju i otkrivanje) serija i filmova iz tog perioda. Filmska i televizijska industrija to svakako primećuju i prepoznaju – nije ni čudo što gledamo toliko rimejkova iz tog perioda.
Ali, rimejk je jedno, a gledanje originala drugo.
Možda je i činjenica da smo konstantno bombardovani sadržajem ono što nam smeta. Kada pričamo o omiljenim filmovima i serijama iz prošlosti, znamo da smo u njima uživali neometano, bez distrakcija – u bioskopu ili preko kaseta i cd-ova koje nije bilo tako lako premotati, pauzirati (ili ste ih morali vratiti osobi ili video klubu – sećate li se njih? – od kojih ste ih pozajmili).
Tu je i onaj element koji je veoma potcenjen danas: conversation starter.
Kada upoznajemo nove ljude, bilo prijatelje ili potencijalne ljubavne partnere, vrlo brzo u razgovoru želimo da otkrijemo koja im je omiljena serija, film – stavovi o kulturi generalno. Kada otkrijemo da smo, na primer, u detinjstvu pamtili odlazak u bioskop i gledanje tog-i-tog filma ili bindžovali istu seriju, dopamin se otpušta. Odjednom, instant – osećamo povezanost sa tom osobom, neku prećutnu bliskost i osećaj kao da je odmah bolje poznajemo. Takvi razgovori dovode do deljenja priča, humora. S druge strane, mogu biti i dealbreaker. Nisi gledao Friends? Sumnjivo. Ne razumeš ovu foru iz Sopranova? Ali, morao si gledati! Moderna vremena i opsesija sa gledanjem starih filmova i serija je, u stvari, naš pokušaj da se povežemo sa sobom i drugima. Da iskusimo komfor, prisetimo se dobrih starih vremena, ali i da omiljene likove vidimo na novi, svež način. Jer Carrie Bradshaw nije ista kad je gledate sa 18 i sa 28 godina.
Foto: Instagram (@filippzorz / @popularnokulturna)
