Zvezda u nastajanju: Pre nego što vas Lidija Kordić osvoji u novoj seriji, stala je pred naš objektiv
Kažeš da Zora nije sve što se čini na prvu. Da li nam možeš otkriti nešto što gledaoci možda neće odmah primetiti u njenom karakteru?
Ne bi bilo zanimljivo da otkrijem, ali mogu da kažem da nije pitanje karaktera, već situacija koje će se dešavati. Bolje je da ljudi prate i gledaju, nije zanimljivo ako se sve otkriva odmah na početku.
Iz tvoje perspektive, koja je sjajna pozivnica za gledaoce da večeri provedu uz Divlje pčele?
Godina je 1950. – a tri sestre pratimo u borbi protiv patrijarhata u jednom malom izmišljenom mestu. Meni to zvuči zanimljivo (haha).
Tu su i voditeljske uloge. Jedna od njih je i ona na Sarajevo Film Festivalu. To je grad u kom si i studirala. Prisećajući se početaka, koji bi savet dala mladima koji odlaze iz svog doma u nepoznato, tražeći svoj put?
Ništa nije strašno, i da se desi nešto ružno – prođe, a kad prođe postane jedna predobra priča za prepričavanje i smejanje i za ono najbitnije, životno iskustvo.
Upravo te Sarajevo Film Festival nakratko i vraća kući. Doduše, u Porto Montenegro, gde će se održati i prva dodela Adriatic Film Awards. Da li se raduješ balkanskim Oscarima?
Jedva čekam. Raduje me što je to kod mene i jedva čekam da budem deo dodele tu nege kod kuće. Nisam očekivala nikakvu nominaciju pa me je ovo potpuno oduševilo, opet kažem – jedva čekam!
Koje te uspomene danas vežu za nominovani film Radnička klasa ide u pakao?
Vežu me moji dragi i najdraži ljudi, neki više nisu tu. Sati i sati razgovora, druženja, smejanja i plakanja. I jedna rečenica koja mi je obeležila snimanje, a rekao ju je moj najbolji drug Momo Pićurić: Lido, nama su dali uloge bez teksta jer smo Crnogorci, da nam je lakše (haha).
Vratimo se na sam početak priče, sećaš li se trenutka kada si prvi put osetila da želiš biti glumica? Da li je to bila odluka ili nešto što se jednostavno dogodilo?
Oduvek sam mislila da je muzika moja jedina ljubav. Gluma je došla u srednjoj školi i tad sam shvatila da želim probati i tu vrstu umetnosti. Vrlo brzo se desila odluka da želim upisati glumu i ništa drugo. Prvo odbijanje na akademiji nisam shvatila kao kraj, bilo je teško, ali sam tu propuštenu godinu iskoristila da se još bolje pripremim i da se trudim da ono što želim i dobijem. Zahvalna sam na svim tim dobrim i manje dobrim ishodima, sve je imalo smisla i razloga.
Tvoja filmografija obuhvata projekte iz Crne Gore, Srbije, Bosne i Hercegovine, Turske i Italije. Kako se snalaziš u različitim kulturnim i jezičkim kontekstima?
To je zapravo moje ostvarenje snova, prilika da idem dalje i da se ne ograničavam. Svaka nova država, svaki novi set, jezik, mi je značilo mogućnost istraživanja i sebe u nečemu što nije poznato. Sada sam snimala i u Gruziji, i ta iskustva su neprocenjiva. Ja se jako brzo vežem i za mesta i za ljude, volim što imam prijatelje na raznim stranama sveta i što imam sreću i privilegiju da konstantno upoznajem i radim u novim sredinama. Mislim da se snalazim dobro, nije nikako jednostavno, ali to su izazovi koji su mi najdraži. Što je nepoznatije, to je bolje i interesantnije.
Jedno od zanimljivih glumačkih iskustava zasigurno je ono Ciccioline u filmu Diva Futura. Kako bi nam ga opisala? Posebno ako uzmemo u obzir da je reč o stvarnoj osobi s kompleksnim životom?
Dosta dugo je trajao proces kastinga i prošla sam ta tri kruga. Iskreno sam bila ponosna i presretna što sam uspela da dobijem ulogu u Italiji jer mi je oduvek bila želja da tamo živim i radim. Ovim sam otvorila jedna mala vrata. Nadam se da ću uskoro dobiti još neku priliku tamo. Diva Futura mi je omogućila jedan uvid u svet koji mi je do tada bio stran, a naučio me da nije sve onako kako prvobitno izgleda. Do sada sam imala tri uloge žena koje su stvarno postojale ili postoje i meni je to, kao ljubiteljki dokumentaraca, ono što me potpuno očara jer takvi, kompleksni, životi su radost za istraživanje.
Koji ti je glumački projekat do sada bio najizazovniji, a koji najličniji?
Najizazovniji do sada mi je bio najnoviji projekat koji sam radila u Gruziji, Mladi Staljin. Mislim da sam tu o sebi kao glumici najviše naučila. Jako se radujem da vidim kako je to sve ispalo jer mislim da sam dobila jednu predivnu priliku da se zaista, možda prvi put, pokažem u nekom svetlu u kom me ljudi nisu videli do sada.
Možda mi je to čak i najličniji projekat baš iz tog razloga što sam konstantno praktikovala jednu vrstu introspekcije i pokušavala da doprem do nekih granica sebe koje do tad nisam spoznala. Sada preostaje da pričekam i vidim kako to zapravo izgleda (haha).
Koja je najveća lekcija koju si naučila kroz dosadašnji rad u različitim filmskim i televizijskim projektima?
Naučila sam da u ovom poslu moraš biti otvoren i spreman na različite izazove. Naučila sam da ništa ne shvatam lično i da konstantno slušam, upijam i učim od kolega i ljudi sa seta. Drago mi je što mogu reći da sam u skoro svakom projektu imala bar jednog kolegu/koleginicu koje kad gledam postajem opčinjena lakoćom, inteligencijom, partnerstvom i slično. Želja mi je da budem dobra partnerka i da me tako ljudi pamte.
