Bilo da se radi o tamnoplavoj gotovo ljubičastoj ili prozirno tirkiznoj, plavu volimo jer je najtoplija. Volimo je i kada se pojavljuje u filmskim kadrovima, gde je čest (simbolički) suparnik crvenoj (pogledati: Pierrot le fou, Žan-Lik Godara). Slikari je isto vole – jedno vreme, Pikaso se nije doticao nijedne druge boje (pogledati: radove iz umetnikovog plavog perioda); Iv Klajn je (ako nas pitate) stvorio najpribližniju verziju savrešno plave. Kako asocira na otvorene morske i okeanske horizonte i plavetnilo nebeskog proplanka, plava boja obiluje značenjima. Pojedini tonovi asociraju na spokoj, mir i slobodu. Drugi, pak, čest su koloritni motiv kojim se oslikava melanholija, čak duboka tuga.
Nakon crvene i zelene, treća osnovna je – plava. Zato ne čudi da je filmski stvaraoci često koriste. Izdvojili smo one koji su to uradili malo drugačije.
Three Colours: Blue (1993), r. Krzysztof Kieślowski
Plavom bojom čuveni poljski reditelj Krzysztof Kieślowski započinje svoju još čuveniju trilogiju, jedno od nedostižnih remek-dela svetske kinematografije. Po uzoru na francusku zastavu, plava predstavlja prvi deo od ukupno tri nastavka koji čine narativno unekoliiko odvojene, ali idejno i tematski izrazito povezane celine. Plavim kadrovima u ovoms slučaju dominira lice Juliette Binoche, koja tumači noseću ulogu, a za čije duševno stanje je plava i iskorišćena kao koloritni prika. Na taj način, Kieślowski nudi studiju ove boje, koja je u umetnosti često rezervisana upravo za melanholična, sentimelntana osećanja. O filmu i trilogiji je teško reći malo, a da utisak bude potpun, zato nam verujte kada vam savetujemo da se prepustite plavetnilu poljskog reditelja.
La vie d’Adele (2013), r. Abdellatif Kechiche
Francuski film La vie d’Adele čak u svom engleskom naslovu i nosi plavu. Blue is the Warmest Colour glasi taj naziv, pa ne možemo, a da ne uključimo film na maraton posvećen upravo toj nežnosti. I zaista, reditelja se, zajedno sa direktorom fotografije, ovde služi plavom vrlo vešto, kako bi istovremeno prikazala požudu, ljubav, strast, strepnju i nadanje. Neočekivana upotreba ove boje, upravo zbog česte gorenavedene funkcije, čini ovaj film svojevrsnim subverznim pokušajem da se izmesti uobičajno značenje i ponudi novo. Reditelj u tome zaista i uspeva nakon tri sada, pa ubedljivo staje u odbranu plave kao najtoplije boje.
Eternal Sunshine of a Spotless Mind (2004), r.
Iako ne u onoj meri u kojoj je prisutna u gorepomenutim filmovima, plava boja u ostvarenju scenariste Charlieja Kaufmana iskorišćena je kao važno vizuelno sredstvo kojim se gledaocu saopštava psihološka i emotivna promena u glavnoj junakinji. U tom je smislu Eternal Sunshine of a Spotless Mind blistav primer kako jedan detalj – ili njegova promena – mogu biti iskorišćeni da gledaocu komuniciraju važan aspekt narativa.
Foto: IMDb
