Felini je otvorio poglavlje italijanske kinematografije unutar evropskog i svetskog filmskog stvaralaštva. Posle njega, italijanski reditelji imali su dva puta – da slede primer subverzivnog i održe nacionalni film referentnim primerom; ili da ostanu u senci istorije. Uglavnom su birali onaj prvi. Tim stazama hoda i Paolo Sorrentino koji, u društvu nekolicine drugih, crta savremenu panoramu sedme umetnosti u Italiji.
La grande belleza (2013)
Ako je entuzijastična filmska publika koja pomno iščitava festivalske programe i znala za Sorrentina pre 2013. godine, onda je njegovo ime postalo poznato i onima manje pažljivim. Od tada, Velika lepota ulazi u lektiru savremene evropske kinematografije. Iako je uživao veliki uspeh među kritičarima i članovima stručnih žirija, bilo je onih koji bi ga proglasili pretencioznim. Međutim, kako mi još uvek nismo pronašli mesto tom epitetu unutar filmske (ili, zaista, umetničke) kritike, Sorrentinovo najuspešnije delo uistinu je njegovo najambicioznije.
Veliku želju da kreira megalomansku priču kojom će obraditi samo najveće teme – ljubavi, smrti i savremene otuđenosti – dovela je Sorrentina do dvaipočasovnog rezultata koji, usuđujemo se to da priznamo, u tome i uspeva. Površnost se nazire na trenutke, ali i autentičnost i iskrenost, pa mu prvobitnu manu opraštamo. Uostalom, sproveo nas je kroz najlepše trenutke Rima – one u svitanje, praznih ulica – te nemamo prava da se (previše) ljutimo zbog par ispraznih replika.
Youth (2015)
Sorrentinova dela teško se zaboravljaju. Ako nešto i iščezne iz sećanja, ono što sigurno ostaje je uvodna scena. Druga mogućnost je da će urezana biti plesna tačka glavnih aktera. Ne isključujemo ni opciju memorabilnih kadrova italijanskih pejzaža. Konačno, ako zaista nijedan vizuelni element ne izdrži test saturacije koje trpi čulo vida, izvesno je da ostane upamćena barem jedan duhovita replika. Mladost nudi sve to, pa je jedan od Sorrentinovih filmova koji se teže zaboravlja. Italijanski reditelj, tih godina još uvek uživajući autoritet koji mu je doneo Velika lepota, okupio je poznata holivudska lica, uvukavši ih u još jednu filozofsko-humorističku eksploraciju životnih nedaća u međuprostoru između ljubavi i mržnje, života i smrti, poštenja i prepuštanja.
This Must Be The Place (2011)
Egzistencijalne dileme srednjovečne dobi oduvek su inspirisale Sorrentina. Tako i u ranijim ostvarenjima, poput This Must Be The Place istražuje nedaće koje su zadesile penzionisanog rokera, zarobljenog u životu koji mu se ne dopada. Iako je uspeo da okupi uzbudljivu glumačku ekipu, Sorrentino je ovde, čini se, testirao svoje mogućnosti za ono što će realizovati tek svojim narednim ostvarenjem, u kojem uspeva da pronađe neke od odgovora na životna pitanja koja ga more. Ipak, neosporno je da su Sean Penn, Frances McDormand i Harry Dean Stalton dovoljan razlog da za ove Sorrentinove vežbe ipak izdvojimo vremena.
È stata la mano di Dio (2021)
„Božja ruka“ može da simbolizuje mnoge fenomene, ali zna se da je primarni – Maradona. Međutim, ako bismo rekli da je Sorrentinov poslednji film omaž argentinskom fudbaleru, značilo bi da nam je promaklo sve drugo što je pokušavao da nam kaže. Topla priča o dečačkim snovima i fudbalu samo je podloga po kojoj italijanski reditelj (još jednom, dosta uspešno) slika kulturološku i psihološku panoramu jednog društva. Ujedno, Božja ruka predstavlja nostalgični coming-of-age, dirljiv osvrt na detinjstvo i njegovu bezbrižnost. Tako je Paolo Sorrentino opet to uradio – iskoristio pojedinačnog lika i jednostavnu premisu kako bi predstavio teme daleko veće, daleko univerzalnije, bliske čak i onima koji nisu svedočili Maradoninom čuvenom golu.
Foto: IMDb, Profimedia
