Dragan Mićanović o seriji „Sablja“, ulogama koje su ostavile traga, Holivudu, Londonu i Beogradu
Sunčano jesenje popodne i Jugoslovensko dramsko pozorište, matično pozorište legendarnog Dragana Mićanovića – sa kojim smo baš tu i razgovarali. Ipak, ovoga puta povod nije nova predstava – ali jeste nešto sasvim novo – i to za ceo region. Povod našeg razgovora su tzv. balkanski Oskari, odnosno Adriatic Film Awards koji se ove godine prvi put održavaju, ovog vikenda u Tivtu, u Crnoj Gori. Adriatic Film Awards nadovezuju se na tradiciju nagrade Srce Sarajeva za TV serije, proširujući je novim konceptom koji uključuje i filmska ostvarenja. Tako se uspostavlja jedinstvena regionalna platforma posvećena promovisanju i afirmaciji istaknutih filmskih i televizijskih ostvarenja, te njihovih autora i autorki. U strukovnom žiriju je 560 članova iz različitih zemalja i profesija filmske industrije, a isti je izabrao i našeg slavnog glumca.
Gospodin Mićanović je nominovan za ulogu u seriji Sablja, seriji o kojoj se verovatno najviše govorilo u poslednjih (skoro pa tačno) godinu dana.
Dragan Mićanović je igrao vrlo zahtevnu ulogu – ličnost koja je ostavila neizbrisiv trag na srpsku istoriju – premijera i doktora Zorana Đinđića. Razgovarali smo o izazovima ove uloge, ličnim uspomenama glumca na vreme u kom su se događaji prikazani u seriji dešavali, ali i o pozorištu, filmu i televiziji kao različitim glumačkim alatima. Bilo je reči i o Kanu, balkanskim, ali i originalnim, holivudskim Oskarima na kojima je Mićanović prvi put bio u martu, sa filmom Čovjek koji nije mogao šutjeti.
Ovog vikenda se prvi put održavaju Adriatic Film Awards i nominovani ste u kategoriji Najboljeg glavnog glumca u TV seriji za ulogu Zorana Đinđića u seriji Sablja. Društvo vam prave veliki Tihomir Stanić, Gordan Kičić, Franjo Dijak i Živko Anočić. Moram pitati, kakav je osećaj biti nominovan?
Lepo je to, ali nekako, kad su u pitanju nagrade za neke filmske uloge, a uopšte i u pozorištu – to je sve za minuli rad, nešto što smo mi davno završili. U pozorištu dobijete nagradu, pa neku predstavu igrate još uvek, pa vam to možda eventualno da malo više samopouzdanja da nastavite i da znate da je to što ste uradili i da je to i nagrađeno – dobro. Ali za nešto što ste uradili pre godinu, dve, i što je nepromenjivo, što ostaje tako zapisano – to je za neki davni, minovni rad. Ali, lepo je – i još lepše ako je u sklopu jednog lepog posla kog se sećate sa radošću, a tako se sećam Sablje. Na Sablji smo radili temeljno i kvalitetno i napravili smo seriju koja je dobila toliko nagrada i koja je značajna, sa značajnom temom koja je privukla veliku pažnju – i ako je. Sa sobom je povukla razne značajne debate.
Vaše kolege Lazar (Tasić) i Milica (Gojković) su takođe nominovani.
Da, biti nominovan za značajnu seriju jesu lepe vesti. Mislim da smo mi već dobili jednu od najlepših nagrada – onu u Kanu, za celokupni glumački ansambl. Ja sve radim timski, pa mi je to jedna od najlepših nagrada koju sam u životu dobio – jer je delim sa dragim kolegama i to za jedan jako lep projekat.
Izjavili ste kako ste se u pripremi za ulogu trudili da ne imitirate – već da njegove govore slušate kao muziku, upamtite taj ritam. Slušate melodiju glasa.
Nisam hteo da se odreknem mimike, stila govora i drugih stvari vezanih za pokojnog premijera zato što su više nego značajni. Njegov karakter je poprilično oslikavao taj brzi govor, brze misli, tu energiju koju je ispoljavao svuda gde bi se pojavio. Tako da – ta njegova energija i brzina su me vodili kroz lik. Toga nisam hteo da se odreknem, morao sam to da zadržim.
Da li mislite da je bilo razlike između njegove lične i javne prezentacije, u smislu stila govora?
Nisam imao prilike da ga upoznam, ali mislim da ne. Mislim da je bio otvoren, da je onakav kakav je bio na javnoj sceni, da se nije pretvarao. Ne znamo – mi smo osmislili, to je bila ta autorska sloboda da osmislimo njegove scene van tog javnog nastupa. I mislim da smo našli dobru meru u tome.
A deo gde pričate na nemačkom, recite nam više o tome?
Nemački ne pričam uopšte. Vežbao sam ga mesecima, baš jesam, pokušavao sam da zvučim kao neko ko ga ga priča. Ali imao sam fantastičnu pomoć – od profesorke nemačkog, ali i kolege Nemca sa kojim delim tu scenu (glumac Rainer Wöss). Kolega Wöss se začudio kad je saznao da ne znam ni reč nemačkog, što je ogroman kompliment.
Šta je bio najveći izazov uloge, po vašem mišljenju? Igrali ste mnogo istorijskih likova, ali sada je drugačije.
Da, Zoran Đinđić je moj savremenik, dakle, neko ko je nama blizak, iz bliske istorije. Gomila ljudi ga se seća i zna kakav je on zaista bio. Mnogo je lakše igrati lik iz davne prošlosti, tu možete dati mašti na volju, a ovde ne, ovde ste ipak u okviru nekim zadatostima koje svi znaju. Ne možete mnogo lutati i maštati kao – šta ja mislim, kakav bi on mogao biti. A uopšte, najveći izazov je… Pa, kontekst kojim se bavimo, to je jedna vrlo, vrlo ozbiljna tema. Sablja, ubistvo premijera i posledice koje i dan-danas osećamo. Tema koju smo odabrali je jako značajna, samim tim – bitno je prikazati je tako da bude i verodostojna i istinita. Da oni koji su prošli kroz taj period mogu da se prisete u kakvom smo društvu živeli, kakve smo sve probleme imali. Ali, i da ovi mlađi znaju kako ta naša bliska prošlost nije bila ni malo svetla, bila je krvava.
Zanimljivo, serija je izašla u jednom vrlo specifičnom, tenzičnom momentu u društvu, generalno u državi.
Da, kao da smo predosećali da se u društvu nešto kuva. Možda odgovor na to pitanje najbolje oslikava poziv od strane studenata, koji su tada tek krenuli u blokade. Zvali su me da budem njihov gost, jer su prikazivali dve epizode Sablje u amfiteatru i želeli su da im ja budem gost pre toga, da malo popričamo o tome. Sama ta želja da žele da pričaju o tome, da žele da pogledaju to – meni je zaista bilo puno srce, jer su u pitanju mladi ljudi koji su se rodili posle ubistva Đinđića, koji o tome ne znaju mnogo. Ali, imali su želju da saznaju i da nauče nešto o tom periodu, periodu njihovih roditelja.
Koliko dugo je trajala celokupna priprema?
Par meseci pre nego što je počelo snimanje smo imali vrlo temeljne glumačke probe. Za ovakvu vrstu projekta, to je veoma bitno – da se svi okupljamo, da se čujemo, da se osetimo i da znamo koju vrstu serije pravimo. Goran (Stanković) i Vladimir (Tagić), reditelji i autori ove serije su svemu pristupili jako, jako ozbiljno, temeljno se posvetili.
U poređenju televizija – film, šta vam je draže, koje su glavne razlike?
Kad odlučujem da li ću nešto raditi ili ne, mene prvenstveno zanima kako je to napisano. Da li će to biti serija, da li će to biti film, da li će to biti kratak film…
Poput Čovjek koji nije mogao šutjeti?
Da, kao taj film. Zanima me tema kojom se bavimo i zanima me lik koji treba da donesem. Nakon toga idu i druga pitanja – s kim treba da radim, na kom materijalu i tako dalje. Vodi me lik, a sad da li je film, kratak film… Najveću radost mi pričinjava pozorište – zato što je to trenutak koji delim sa mnogo ljudi, sa publikom, ali i kolegama. Film i televizija su takvi da reakciju dobijate tek nekoliko meseci nakon odrađenog posla. To je onda jedna potpuno druga vrsta zadovoljstva. Pričate o nečemu što ste završili pre šest meseci, ponekad i godinu dana – ponekad i duže. U pozorištu, vi energiju sa publikom delite odmah, odmah znate na čemu ste.
Da li postoji lik koji je ostao u vama, o kom najradije pričate?
Iskreno, najiskrenije, ja mislim da sam ovakav čovek, ovakav kakav sam i zbog raznih likova koje sam u životu odigrao, kroz razne misli koje sam morao kroz sebe da provučem. Dakle, ja sam potpuno siguran da ne bih bio ovakav kakav jesam, da nije kroz mene prošao Romeo, da nije prošao Alcest iz Mizantropa, da nisam bio čovekomrzac, da nisam bio Mizantrop, da nisam bio Hamlet i bavio se takvim mislima, Filozof ili šta god. Ali popriličan broj teških dramskih uloga sam morao, da bih bio verodostojan, da bi mi publika verovala… Morale su te misli i te reči da prođu kroz mene. Tako da da, svi oni ostave po malo neki ožiljak, oblikuju karakter.
Vi i birate, volite da igrate istorijske ličnosti? Karijera svih velikih glumaca je uglavnom vezana za neku asocijaciju – možda bi to bila ona za vas?
Da, da, mada biraju i one mene. Sve se nekako spojilo. Nedavno sam završio i rad na seriji Pupin – još jedna veoma značajna istorijska ličnost. To nas čeka, sledeće godine će biti prikazana i zaista jedva čekam da vidim šta smo tu uradili – i da vidim reakciju publike.
I mi jedva čekamo. Vratila bih se na film Čovjek koji nije mogao šutjeti. Bio je nominovan za Oskara, bili ste u Los Anđelesu.
Da, prvi put sam bio na dodeli, prvi put u Los Anđelesu uopšte. Bilo je jako simpatično i zanimljivo – toliko mi je bilo lepo u tih par dana, divno sam se proveo, tako da sama dodela nagrada i taj žal što nismo dobili Oskara je možda i najmanje interesantna stvar u celom tom putovanju koje smo imali. Moram priznati, ceremonija mi je bila najmanje interesantna od svega što sam tamo doživeo. Video sam prijatelje koje dugo nisam video, svi smo bili na okupu, ceo taj žar, vajb oko nagrade… Bili smo u divnoj kući, imali prelepo vreme, sve je bilo baš onako čarobno.
Ipak, šteta za nagradu.
Pa da, šta da se radi… Ali, film je toliko nagrada osvojio, sve druge sem te, tako da to ne umanjuje njegovu vrednost nikako.
Naravno. Generalno, da li vas privlači inostranstvo? Već ste živeli u Londonu.
Mator sam da bih donosio neke drastične promene u svom životu, tako da ne razmišljam o tome. Ali, volim da radim sa raznim ljudima, radio sam sa raznim ljudima, sa različitih podneblja i kontinenata. Gde me ovaj moj posao odvede, ja sam zahvalan na prilici. Radio sam dosta u inostranstvu, da li ću i dalje – ne znam. Takav je naš posao, ali… Da li ću se seliti i tražiti sreću negde drugde, teško.
Amerika nikako?
Pa ne, nikad me nije privlačila. Bio sam u Americi, u nekim drugim gradovima, ali u Holivudu prvi put sada. Nisam imao neke želje za tim. Mene su uvek privlačile uloge i ljudi sa kojima bi trebalo nešto da radim. Znate kako, baš sam se nagledao, a i naigrao raznoraznih likova po tim filmovima – i nije me to toliko ispunjavalo. To su uglavnom pomalo plitko napisani likovi. Kad bi se pojavilo nešto na tržištu, neki dobar scenario sa jako dobrom ulogom za nekog stranca, ja bih se naravno borio za tu ulogu. Ali ovako, ne privlači me – jer to nisu scenariji sa ulogama koje bih ja igrao.
Ali zato ste u Londonu igrali u Hamletu.
Da, u Šekspirovom Globe teatru. To je projekat koji sam oberučke prihvatio, ali i deo moje mladosti. Kad se setim tog perioda, nekako mi je milo u duši. Šekspir je moj omiljeni pisac, igrao sam ga baš dosta i na našim scenama, s njim sam maltene i počeo – sa Romeom. Kad imate takvu privilegiju da svog omiljenog pisca igrate na njegovom jeziku, dakle u originalu, a ne u prevodu, i to u njegovom pozorištu, u Šekspirovom Globe teatru, kad god se setim…
A koliko dugo ste živeli u Londonu? Mnogo mladih danas razmišlja o odlasku.
Tri i po godine, u mladosti. Da… Nekad je bilo drugačije. Ovde je bilo toliko mračno, ratovi na sve strane, sankcije i užas. Sada je, bogami, na globalnom nivou, pobalkanio ceo svet.
Završićemo sa tim – i poželeti vama, kao i vašim kolegama, sreću na Adriatic Film Awards ceremoniji. Hvala na razgovoru.
Hvala!
Foto: IMDb / Warner Bros. Discovery
