18. Beldocs / utisci
Beldocs je otvorio film Želimira Žilnika Restitucija, ili san i java stare garde.
Ako se moglo suditi po otvaranju, 18. izdanju Beldocsa se smešio veliki uspeh. Puna sala u Domu omladine ispratila je dvosatni film i, nakon njega, polučasovni razgovor selektora sa rediteljem i glavnim glumcem, Milanom Kovačevićem. Film je zaista dirnuo gledaoce – bilo je suza i smeha.
Po mom mišljenju, postigao je ono što je izuzetno teško postići, a to je da toplina koju želite da dočarate na filmu ne bude isforsirana, podrazumevana, već istinski organska.
Shvatila sam da je definitivno nedovoljno generacije naših baka i deka na filmu. Kad kažu da mudrost ne dolazi sa godinama, pokažite mu ovaj film. Mudrost je u humoru, vremenu koje odvajamo za druge ljude, mudrost je u radu i kreativnosti i savršenom balansu Baileysa i tiramisua. Ovaj film je jedan veliki zagrljaj.
Sledeći film koji sam pogledala je Kada je zazvonio telefon.
Zanimljiv, atmosferičan. Ovaj dokumentarni film Ive Radivojević nas vraća u jedan dan sada već davne 1992. godine, kada se devojčica javlja na telefon i dobija vesti iz druge države da joj je deda umro. Film na vrlo originalan način istražuje temu sećanja, korena i to kako je otići sve samo ne – lako.
Reditelj Marko Đorđević je predstavio intimni dokumentarni portret Vlade Divljana.
Za isti je i nagrađen nagradom za Najbolji evropski film, a i Journal tim je vodio razgovor sa njim o ovom, ali i drugim projektima.
Reč je o filmu Iza osmeha (Behind the Smile) snimljen 10 godina nakon njegove smrti. Film se oslanja na porodične arhive i snimke zabeležene kućnom kamerom – prizore svakodnevice, muzike i bliskosti – koje otkrivaju nežni, privatni svet jednog od najvoljenijih muzičara s ovih prostora. Uz animirane sekvence koje dočaravaju zamišljene avanture, film gradi emotivnu priču o životu, stvaranju i sećanju. Ako se mi pitamo, nagrada je i više nego zaslužena.
Nakon ovog, usledio je vikend – i gotovo celu subotu sam provela u Domu omladine.
Filmovi koji su se našli na mojoj watchlisti su bili Inventar, Gvozdene kapije i Sveto mesto Đorđe Kadijević.
Inventar je ostavio veliki utisak na publiku – jedna gospođa se čak i rasplakala govoreći o svojim uspomenama na prošla vremena. Gotovo bez dijaloga, ovaj kratak dokumentarni film prati renovaciju Sava Centra – još jedan odlično urađen film.
Gvozdene kapije je film koji se takođe, u velikoj meri, bavi prošlim vremenima. Ovaj film Barbare Knežević kroz umetničku interpretaciju mezolitskih skulptura Lepenskog Vira i Hidroelektrane Đerdap istražuje njihov uticaj na ljude, životinje i ekologiju Đerdapske klisure.
Kroz arhivske snimke, plesne interpretacije, skulpturni rad i naraciju glumica koje glas daju neljudskih protagonistima gledali smo nešto zaista kreativno i originalno. Ovaj film je zapravo veoma emotivan – posmatrajući svaki objekat kao nešto što ima dušu i emocije nije za one ravnodušne – film zaista menja perspektivu.
Usledio je Film davne budućnosti: Đorđe Kadijević.
Đorđe Kadijević je istoričar umetnosti, likovni kritičar, profesor i jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih filmskih reditelja. Pripadnik je Crnog talasa, najznačajnijeg filmskog pravca u Jugoslovenskoj kinematografiji. Njegov film Leptirica se smatra prvim i najznačajnijim horor filmom u Istočnoj Evropi, a TV Serija Vuk Karadžić je dobila najveću nagradu evropskih filmskih reditelja koju ju je Kadijeviću dodelio Umberto Eko.
U Filmu davne budućnosti smo iz prve ruke čuli sve o kreativnoj inspiraciji Kadijevića i spoznali kako razmišlja i promatra svet. Čovek koji se vodi svojim pravilima, često i neskromno ponosan na ono što je kreirao, Đorđe Kadijević uspeo je da nasmeje i natera publiku da razmišlja o 1001. temi. Veoma snažno – toliko, da posle ovog filma više nisam mogla da gledam ništa drugo. Bilo je previše stvari koje je trebalo procesuirati.
Narednih dana, pogledala sam filmove Epilog i San #2.
Film Epilog je izazvao veliku debatu posle projekcije – to ne iznenađuje kada se u obzir uzme tematika. U Berlinu, grupa prijatelja se okuplja na večeri uz piće i razgovor. Kako odmiče, razgovor o veku dugoj izraelskoj represiji nad Palestincima pojavljuje se niotkuda, postepeno se utapa u neobavezne razgovore, dok u potpunosti ne iščezne. Kako je reditelj Svetislav Dragomirović izjavio, ovo je slučajni film. Slučajno je to veče snimao ove razgovore, slučajno je došao na ideju da isti budu prikazani na filmu, slučajno – sve.
Film San #2 je verovatno najteže oceniti, budući da je isti samo statična kamera uperena u grob Andyja Warhola tokom četiri godišnja doba.
Dok su neki otišli iz sale, neki (pa i ja) smo ostali na filmu i dopustili da nas vodi gde nas odvede.
Bilo je i komičnih momenata, uglavnom kada vidimo turiste i fanove kako dolaze na grob da naprave selfie ili dva. Prolaznost života, slava, smrt… Teme o kojima možete razmišljati uvek, a koje su posebno dobro legle dok vam je pogled uperen u grob jednog od najpoznatijih svetskih umetnika.
Filmovi u završnici Beldocsa su bili Gospodin Niko protiv Putina, Ej, salaši i Fiume o Morte!
Šta reći o filmu Gospodin Niko protiv Putina, a ne načinjati ovu tako osetljivu temu? Možda je dovoljno reći da je ovo jedan od najdužih aplauza sa festivala i to dupke pune sale. Dovoljno je reći i da je ovo film koji je neverovatno hrabar i važan za vreme u kom živimo. Dovoljno je možda i ostati bez teksta – i čestitati autoru Pavelu Talankinu.
Čestitke upućujemo i Maji Uzelac za film Ej, salaši. Ovaj dokumentaristički portret o Zvonku Bogdanu, tamburašima i, kako je autorka filma Maja Uzelac navela, jednom vremenu koga više nema je juče imao svetsku premijeru u Domu omladine u Beogradu.
Izmamio je suze, smeh, a povrh svega – nostalgiju.
Nakon filma, publika je bila puna utisaka i reči zahvalnosti za projekat, a ono što je interesantno je da su to bile mahom mlade osobe. Film osvetljava po jedan aspekat ličnosti i dela Zvonka Bogdana, ali i vremena u kom je stvarao, ili još davnijeg – onog vremena o kom je pevao, rekla je Maja Uzelac i zaključila: Zvonko Bogdan je čuvar epohe koja je u Vojvodini postojala dugo, ali neće još dugo.
Film koji je zatvorio 18. Beldocs dolazi iz Hrvatske, a zove se Fiume O Morte!
Ponavljam se, ali – vrhunsko originalan film. Čini se da, kada su utisci sa 18. Beldocsa u pitanju, taj jeste najveći.
Originalnost i hrabrost.
Film Fiume O Morte! Igora Bezinovića je u nastajanju bio čak 10 godina, koliko je vremena reditelj posvetio istraživanju o Gabrielu D’Anuncio-ju.
Godine 1919. italijanski pesnik, dendi i propovednik rata Gabrijele D’Anuncio okupirao je grad Fiume.
Građani grada Fiume, današnje Rijeke, prepričavaju i reinterpretiraju bizarnu priču o šesnaestomesečnoj okupaciji svog grada u brutalno faktografskom, ali prkosno pankerskom filmskom putovanju. Kada je reč o dokumentarnom filmu, ne čudi što je upravo ovo bio film završnice. Zaista je pravi primer kreativne igre sa žanrom. Bezinović je radio sa naizgled nasumičnim (su)građanima i kreirao nešto istinski magično.
Foto: Beldocs
