No Camera in My Head: Kako stil postaje način na koji oblikujemo sliku o sebi u svetu koji nas neprestano posmatra

You never had a camera in my head, kaže Truman dok pokušava da pobegne iz sveta stvorenog za tuđe oči. Istovremeno bolna i oslobađajuća, upravo ta misao postaje polazna tačka za razumevanje savremenog trenutka. Doba u kojem je svaka slika, svaka poza i svaka odluka svedena na ono što se može videti, zabeležiti, i na kraju podeliti. U takvom svetu, autentičnost više nije instiktivna reakcija. Ona se izvodi, režira, kontrolisano oslobađa. Upravo tu, u prostoru između spontanosti i svesnog performansa, nastaje novi Miamaya editorijal – vizuelna studija o posmatranju i naučenoj samoprezentaciji. Postavka je jednostavna, ali konceptualno kompleksna. Model stoji u studiju pored starog televizora povezanog s kamerom. Na ekranu se reflektuje njen lik dok u istoj sekvenci zauzima fizički prostor ispred objektiva. Dva plana stvarnosti stapaju se u jedan kadar. Spoljašnji koji jasno vidimo, i unutrašnji koji nastoji da ostane nevidljiv.

Inscenirana spontanost i životu pod budnim okom digitalizacije podseća na teoriju dramaturigije koju je još pedesetih godina prošlog veka konstruisao Erving Goffman. Prema njegovim shvatanjima, društveni život je pozornica, a svaki pojedinac glumac koji, svesno ili nesvesno, igra svoju izabranu ulogu pred publikom. Naša svakodnevica je režirana kroz male rituale ponašanja. Način na koji govorimo, krećemo se, biramo odeću, čak i način na koji ćutimo. Sve te radnje nisu spontani izrazi unutrašnjeg ja, oni su izvedeni oblici identiteta. Pažljivo komponovani prizori koji održavaju određenu sliku o nama u očima drugih.

Dodatno okupira pažnju način na koji Goffman razlikuje prednji i zadnji prostor – ono što pokazujemo drugima i ono što pokušavamo da sakrijemo, ono gde izvodimo uvežbani govor i ono gde se pripremamo za materijalizaciju. U digitalnoj realnosti, međutim, ta granica gotovo da više ne postoji. Zadnja pozornica se urušila u javnost – kamera, ekran i mreže zamenile su privatni prostor introspekcije stalnom vidljivošću. U tom smislu, savremeni trenutak funkcioniše kao proširena pozornica – scena na kojoj svaki gest postaje performans, a svaka spontanost neizbežno deluje režirano.

I upravo iz te tenzije između neposrednog i svesno konstruisanog, između unutrašnjeg pogleda i spoljnog nadzora, nastaje i vizuelna poetika ovog editorijala. Na toj liniji, odeća je ključni deo scenografije identiteta. Ona omogućava pojedincu da režira sopstveno prisustvo, da bira kako će biti viđen, tumačen, zapamćen. Posmatrajući ideju mode danas, jasno je da više ne možemo da je smestimo isključivo u kategoriju estetike lepog. Ona je sada semiotički čin, produžetak dramaturgije u sferu vizuelnog. U svetu u kojem je pogled postao valuta, način na koji se oblačimo postao je način na koji komuniciramo moć, ranjivost, pripadnost ili otpor.

Plastičnije rečeno, ako Goffman tvrdi da je društvo pozornica, onda je moda njen najdelikatniji rekvizit. On ne skriva identitet, gradi ga. Kroz izbor siluete Victoria Bechkam suknje, teksture nine: in the morning bermuda, Twinset džempera u zelenoj boji ili pak Jacquemus torbe u popularnoj cherry red nijansi, individua oblikuje narativ o sebi. Ali, u trenutku kada kamera postaje produžetak pogleda, taj čin više nije intiman jer postaje javna proba autentičnosti. Editorijal istražuje upravo tu tenziju. Model u kadru, u Burberry trenču preko kojeg nonšalatno stoji Weeknd MaxMara džemper, istovremeno postoji i kao fizičko biće i kao slika. Kamera ga posmatra, ekran ga reflektuje, publika ga interpretira. Svaki gest postaje dvosmislen – da li je spontan ili režiran? Da li pokazuje sebe – ili ideju o sebi?

Somebody help me, I’m being spontaneous, Trumanov očajnički krik odjekuje kao savršena dijagnoza digitalnog doba u kojem i najiskreniji trenutak mora da prođe kroz filter svesne prezentacije. Nekada je privatnost bila prostor slobode. Danas je ona luksuz. Granica između posmatranog i posmatrača gotovo da više ne postoji. U tom smislu, ovim projektom ne nastojim da prikažem modu kao bekstvo od stvarnosti, već kao instrument samorefleksije. Kao pokušaj da se kroz stilizovanje total Twinset look (od kragne koja ruši konvencije, klasičnih pantalona i suknje preko istih) povrati kontrola nad sopstvenim imidžom. Televizor u postavci funkcioniše kao simbol prošlog doba nadzora, dok kamera i ekran istovremeno stvaraju modernu dijalektiku pogleda – onoga što mi vidimo i onoga kako nas drugi vide. Model je svesno u tom međuprostoru, između realnog i prikazanog, između ega i refleksije. Njeno telo postaje metafora autonomije u svetu projekcija.

U filmu The Truman Show najpotresniji trenutak nije onaj kada Truman shvati da živi u simulaciji. To je trenutak kada publika u njegovoj potrazi za istinom prepozna sebe. Was nothing real? pita on. You were real. That’s what made you so good to watch, odgovara Christof, tvorac njegovog sveta. U ovom dijalogu leži suština iskustva novih generacija. Autentičnost je i dalje moguća, ali samo kao čin svesnog otpora. Moda kada je promišljena, postaje prostor borbe. Nije kostim koji skriva, već alat koji razotkriva svest o posmatranju. Predugo je koncept odevanja bio usko poevezan sa idejom spektakla – svetla, reflektora, briznu promena. Ali sada, u eri prekomerne vidljivosti, moda postaje introspektivna disciplina.

Na kraju, sve se vraća na početnu misao – kamera može da zabeleži telo, ali ne i svest. Autentičnost se ne krije u potpunom odsustvu pogleda, već u sposobnosti da se sačuva iskrenost uprkos njemu. U svetu koji nas neprestano posmatra, naša moć ne leži u težnji da nestanemo iz kadra nego u svesnom odabiru pogleda pod kojim želiš da postojiš. Jer pitanje svakako više nije da li nas neko posmatra – već kako sebe vidimo dok znamo da nas drugi posmatraju.

Foto: Katarina Šoškić
Asistent fotografije: Vukašin Cvetković
Kreativna direkcija: Aleksandra Kundačina
Stilistkinja: Vanja Pantin
Asistentkinja stilistkinje: Ema Krsmanović
Šminka: Anastasija Poznanović
Frizura: Nadya Mastrukova
Model: Nina Bajin za J’s Managment
Produkcija: Anja Paspalj i Iva Vuković
Grafičko oblikovanje: Ana Bodrožić