Journal #trendspotting: Ne važi više „manje je više“ – nego „više je više“. Ali dokle više?

Odjeknulo je kao hitac upozorenja na društvenim mrežama – poslednja zaista prepoznatljiva figura u glossy magazinima (osim, razume se, Anne Wintour jer ona kada izađe, ugasiće svetlo za sve nas) napustila je svoju uredničku poziciju u britanskom izdanju Voguea. Edward Enninful – čiji šestipogodišnji staž u modnoj bibliji je možda budio različite emocije i otvarao diskusije, ali je bez pogovora ostavio trajan trag – prelazi na donekle volšebnu savetničku ulogu u globalnoj mreži Conde Nast. Svako ko je iole iskusio korpo politiku može da posvedoči koliko su ovakve funkcije dekorativne i laskav način da se uskrati moć odlučivanja – ujedno, Edward je i poslednji nosilac titule glavnog urednika ijednog izdanja izvan Amerike. Chioma Nnadi, koja će preuzeti njegov londonski ofis, uradiće to pod drugačijim opisom posla: direktor editorijalnog sadržaja.

Mnogo se pisalo o posrtanju imperija od masnog šarenog papira koje su bile vinovnici revolucije snobovskog printa devedestih i ranih dvehiljaditih – sam Bog zna da sam i ja potpisivao takve redove mnogo puta do sad, ali to (gle čuda!) nije tema ovde. Ne, već baš kao i ostatak interneta u poslednja tri dana, komentarisaćemo njegov exit strategy za naslovnu stranu na kojoj se našlo četrdeset fascinantnih žena okupljenih pred objektivom Stevena Meisela u prostranom njujorškom loftu.

Go big or go home

Kuriozitet je kako je ovo drugi put u poslednjih šest meseci da britanski Vogue posvećuje cover jednom pa-pa: u novembru je to bio dirljivi omaž legendarnoj londonskoj lokaciji Vogue House, gde je portfolio sa stilskim starovima različitih fela snimljen u poodmakloj fazi pakovanja kutija i motanja kablova (but make it fashion!). Za svoje poslednje izdanje, Edward je pak očigledno pratio krilaticu hustle kulture go big or go home i napustio prostoriju sa najglamuroznijom razrednom fotografijom u istoriji.

Legendary kao main sell u tom neodoljivom serifnom fontu je mogao da ima i znak pitanja na kraju. Ne zato što bi išta u vezi takvog epskog snimka bilo upitno u domenu estetike, harizme i izvedbe – već zato što sada, kada su u isto vreme u kadar pristigle neke od najfotografisanijih žena poslednjih pedeset godina, ko i kako bi ovo mogao da nadmaši?

Od Grammyja do kultne tašne

Moda, a i mi sa njom, se dugo molila na oltaru efektne jednostavnosti opisane onim avangardno asketskim Less is more!. Od Coco Chanel pa do Marie Kondo, činilo se da je uvek dobra ideja nešto oduzeti kako bi se postiglo više. Oh well, osim u osamdesetima i verovatno i dan danas u Teksasu. Međutim, kad je Miley Cyrus izašla prošle nedelje na binu dodele Grammyja sa kosom natapiranom do poslednjeg atoma najveće boce laka za kosu, u haljini od resa koja je izvučena iz impozantne zaostavštine jedva kontrolisanog kiča sa potpisom Bob Mackie, postalo je jasno i onima sa jeftinijim kartama: kao civilizacija jurišamo u minsko polje megalomanije bez da se osvrnemo za sobom.

Istorija mode se možda grubo može svesti na to da određene proporcije idu od minimuma do maksimuma i nazad – odličan primer za to je karijera voljenog provansalskog modnog erotomana po imenu Simon Porte Jacquemus koga je, pored fantastičnog osećaja za tajming i trendovski viral, proslavila jedna minijaturna tašnica. No sada, kada za Le Chiquito znaju svi (i njihove mame), u kom pravcu će se razvijati label koji nosi devojačko prezime njegove majke. Ima li života posle bestseler aksesoara – kakav sad deluje skoro profanisano kao i kopije mu? Ukoliko je nedavna revija održana na art imanju juga Francuske pored nekih od najvećih dela savremene umetnosti ikakav indikator, suština je u tome da silueta vizuelno raste srazmerno profilu zvezda u publici – a hajp će je već pratiti (možda).

Možda je to logičan sled sumornih geopolitičkih i ekonomskih prilika, a možda smo samo jako gladni glamura posle pandemijskih godina i prošlogodišnjeg štrajka u Holivudu. Kako god bilo, gde god pogledamo, deluje da su samo najveći ulozi u igri. Vegas baby!

Fenomen: Marco Mengoni

San Remo po običaju svetli kao oaza kockarnica u Nevadi kada dođe vreme za kultni festival lakih nota, pa je tako i ove sedmice. Hvatam sebe kako daljinskim eskapistički prebacujem na Rai Uno svako veče, prosto grozničavo pratim koje sve prestižne kuće (i u kojoj meri) su okitile učesnike i goste. Međutim čini se da niko nije prekucao igricu kao Marco Mengoni tokom svog angažmana gostujućeg voditelja prve večeri, sa rekordnim brojem presvlačenja gde je svaki put kožnim đonom izgazio bilo koji polni predznak određenog couture odevnog predmeta.

Međutim, Twitter je izgoreo kad se u samom finišu programa pojavio u basnoslovnim Valentino farmerkama koje je letos na reviji ove kuće u francuskom dvorcu ponela u prvom izlazu Kaia Gerber. S obzirom da je to bio i prvi džins koji je bina Ariston dvorane videla od prvog festivala do danas morao je biti božanstveno buržoaski (i bahat). Ono što iz daljine deluje kao tradicionalna tekstura teksasa izbliza se pokazuje kao naizgled beskrajan niz staklenih perlica, zanatski nenadmašno vezen metar dana. Kakva gorko slatka poetika preterivanja, zar ne? Dok prosečan stanovnik planete gomila farmerke iz Zare na policama garderobera dok ne štiklira baš svaku šifru modela od Super skinny do Extra Loose, onaj 0.1% najbogatijih može odabrati samo ovakve jedne (najvrednije).

Uostalom, Oscar Wilde je slavno govorio:

„Pustite me da budem okružen luksuzom, mogu bez onog neophodnog!“

Journal puškica: kako je Marc Jacobs konačno pobedio sebe (i trijumfovao an general)

Nakon nekih turbulentnih godina – o kojima svedoči što je najčešća Google pretraga vezana za slavnog američkog kreatora bila What’s going on with Marc Jacobs? – novom revijom je proslavio impresivan jubilej u vazda poslovično promenjivoj modnoj industriji. Naime, četrdeset godina je prošlo od kada je dobio priznanje za studenta dizajna godine međutim umesto da reflektuje nad svojim idejama iz prethodnih decenija, on se zamislio nad megalomanijom digitalnog doba (opisanom gore). Prikazao je kolekciju pod groteskno uvećanom metalnom stolicom na sklapanje i stolom za školske menze – umetničkim delom preminulog umetnik Roberta Therriena, koga je Jacobs i citirao u beleškama o reviji. Vazda neopterećen sopstvenom istorijom, Marc je izbegao zamku grandioznosti nostalgije – ali je vrlo svestan u kojoj su njegove nezaobilazne Tote Bags deo savremene stilske konverzacije: „Jasno je da bez njihovog ogromnog tržišnog uspeha ne bih imao priliku da napravim ovu slavljeničku reviju.“

Foto: Profimedia, Launchmetrics/spotlight