Rekla bih da Coco Chanel nije ovako zamišljala emancipaciju ženskog tela oslobođenog korseta.
Neiscrpna modna industrija se gotovo uvek definiše kao prostor otvorenog izražavanja, neometanog eksperimentisanja i jasne subverzije. Tamo gde telo i identitet bivaju rasterećeni normi i konvencija. Na prvi pogled, slogani slave individualnost, rodnu fluidnost i pravo na sopstveno ja. Međutim, stvaran svet izgleda nešto drugačije. Emancipacija u modi je, ipak, selektivna, a vizuelni identitet žena i dalje kontroliše muški pogled. Od proporcija tela do nenosivih krojeva haljina, od izbora materijala do standarda sofisticiranosti, svaka odluka ističe istorijski ukorenjene norme moći. Moda, paradoksalno, ostaje instrument kontrole ženskog tela, dok se subverzija često koristi kao estetska maska koja prikriva patrijarhalne strukture.
Jedan od ključnih faktora ove dinamike jeste hijerarhija unutar modne industrije. Iako žene danas čine većinu studenata modnih fakulteta – prema podacima platforme 1 Granary, čak 74% – samo 12% njih dospeva na vodeće pozicije kreativnih direktorki ili dizajnerskih kuća. Taj raskorak nije puka statistika, on definiše vizuelni jezik i normativne granice u kojima se žene kreću. Kreativne odluke donose pretežno muškarci, i upravo oni određuju šta se smatra prihvatljivim – obline i puniji oblici tela se marginalizuju, karikiraju ili isključuju iz visoke mode.
Debi Durana Lantinka kao kreativnog direktora Jean Paul Gaultiera na reviji u Parizu precizno je ilustrovao tu dinamiku u praksi. Inspirisan Gaultierovom kultnom linijom Junior i energijom amsterdamskog kluba RoXY, Lantink je predstavio kolekciju koja formalno slavi fluidnost, ali u svojoj suštini pokazuje paradoks savremene mode. Žene na pisti nosile su bodije i konstrukcije koje su im davale izgled muškog torza — sa naglašenim grudnim mišićima, oštrijim ramenima i ravnim linijama tela. Umesto dekonstrukcije rodnih normi, rezultat je bio vizuelna maskulinizacija ženskog tela, transformacija njegovih prirodnih oblina u estetski kod muške snage. Publika je to doživela kao subverzivnu provokaciju, ali ono što se zapravo prikazalo bila je suštinska istina modne industrije: da se ženska sloboda najčešće ostvaruje kroz prerušavanje u muškost, a ne kroz afirmaciju sopstvene forme.
Zvuči poznato?
Duran Latink je uveliko prepoznat po nespretnim pokušajima satire. Vrhunac njegovog monologa bio je trenutak kada je na reviji njegovog brenda muški model nosio prenaglašene, veštačke grudi. Publika je reagovala podsmehom, dok identičan oblik na ženskom telu izaziva kritiku, negodovanje ili čak isključenje iz ozbiljnog modnog konteksta. Ovaj paradoks pokazuje da, kada muškarac koristi žensko telo u svrhu simbola, to se tumači kao hrabar i provokativan umetnički čin, dok žena sa jedankim oblicima ne može biti deo istog diskursa. Sloboda u modi ostaje uslovljena rodnim kodom i industrijskim pravilima.
Maskulinizacija žena u modi ne podrazumeva fizičku transformaciju, već preoblikovanje ženskog vizuelnog identiteta prema interesima muškog sveta. Fluidnost koja se na prvi pogled čini revolucionarnom, često služi samo da maskira strukturalnu kontrolu i potvrdi monopolizaciju muškog integriteta. Moda time postaje instrument moći. Ono što je estetski eksces ili provokacija na pisti nije sloboda tela, već potvrda sistema u kojem su ženska tela predmet interpretacije, a ne subjekat samog izraza.
I tako, dok sam posmatrala protekli mesec mode – ostao je gorak ukus u ustima. Na pistama je dominirala estetika ograničenja – odeća koja sputava pokret, konstrukcije koje stežu telo, siluete koje brišu njegovu anatomiju. Iza privida konceptualne inovacije krije se već poznati mehanizam. Žensko telo se ponovo modeluje, samo u drugačijem vizuelnom jeziku. Menja se manifestni oblik sistema, ali njegova suština ostaje ista. Progresivnost postaje iluzija, sofisticirana maska starog poretka moći koji se prilagođava vremenu, ali nikada ne menja svoj odnos prema ženama.
Shvatila sam da moda, kao vrhovna definicija jednog sistema, ne vidi šta čini ženama jer ne posmatra kroz vizuru iskustva. I kada slavi raznolikost, ona je zapravo kurira. I kada promoviše slobodu, ona je meri. Telo žene u modi nije subjekt, oduvek je bilo projekat koji treba popraviti, redefinisati, oblikovati prema ukusu. Zato emancipacija u njenom okviru nikada nije potpuna. Ona je uvek stilizovana verzija tišine.
Foto: Launchmetrics/Spotlight
