Pa šta? Pitanje koje me je nekada užasno iritiralo!
Zvučalo mi je nemoćno, defanzivno, skoro pa kukavičko… Nisi uradila domaći? Pa šta? Nisi se setila mog rođendana! Pa šta? Videli smo te sa Marijom, a rekla si da se više ne družite. Pa šta? To detinje odgovaranje na pitanje pitanjem me je suštinski iritiralo do granice, da bih onom ili onoj preko puta mene zavrnula šiju. Trebale su mi godine intospekcije da razumem, da shvatim, potom prihvatim i na kraju zavolim to sjajno i veliko PA ŠTA?
U kakofoniji glupih ljudi, sa još glupljim pitanjima, ovo mi se jedino činilo pametnim.
Osoba koja ga postavi, možda nema odgovor ili rešenje, ali vas je stavila na mesto. Jer, ono za šta ste je stisli već je učinjeno, njena je odgovornost i čika vas pitanjem. Da, slagala sam te i? Da, prevarila sam te i? Da, stalno kasnim na sastanke, pa? Naše je kako ćemo reagovati na neke situacije, ljude i njihove postupke. Doslovno je DO NAS!
Konsekvence ili srpskije rečeno, posledice koje snosimo, su takođe naše, upravo kao i postupci koji prethode.
PA…
Imala sam prijateljicu, bile smo jako bliske. Godinama smo jedna drugoj cvilele na ramenu, zbog kojekakvih pizdarija.
Od Jaoo oženjen je, obmanuo me je… do Ivonu moram da upišem u tu školu, pomaži. Nikada se nije potegla tema koja je kojoj više učinila, čija je ruka više svrab češala, ma niko nije merio ništa. Nakon dvadesetak plus godina prijateljstva, udaljila nas je politika. Ona je morala da bira stranu. I ja kažem: Pa šta?
Da, zaista ta detinjasta rečenica (jer to i nije pitanje već i napad i odbrana) je odgovor na sve. Moj mozak je odlučio da je to meni nebitno, a srce.. Srce u ovim godinama odlazi on hold, jer gde je ono srce preko puta?
JOŠ JEDNA LEKCIJA
Da, naučila sam još jednu lekciju! Nije teško postati robot u društvu hipnotisanih ovaca.
Veži konja gde ti gazda kaže? Pa šta? E, pa i ja kažem isto! Neka pravila bi u ljubavi i prijateljstvu morala da postoje. Ili ipak ne? Znate onu drugaricu ili druga iz društva: Ma pusti, znaš da je blesava/neodgovorna/luda. Da, pa šta? Pa znaš u kakvoj je situaciji, ona zavisi od tog ili te, ona mora da igra kako joj se svira, ne zameri. Ok, pa šta?
Ona mora, ja ne moram.
Svaka od nas je izabrala svoje PA, a ono ŠTA nas je zauvek razdvojilo. To je sasvim u redu, ako ste baš sigurni da taj konj kog ste vezali gde vam je rečeno, neće zadnjom nogom ritnuti upravo vas u sledećoj turi.
Ali, pa šta?
BEZ PREISPITIVANJA SEBE
Pre par dana u mom omiljenom restoranu na Zvezdari , sedela sam u društvu jako uspešne žene. Tačno je znala šta jede, šta pije, koje časove i dodatne aktivnosti joj blizanci imaju taj dan. Nije znala jedino kako da predugo gutanu nevolju prizna sebi i izgovori naglas.
Posle neke treće šljivovice izgovorila je da vara muža, sa mlađim, jer joj je suprug na antidepresivima i zbog istih je impotentan. Nismo prijateljice, nisam se osećala prozvanom da nešto izgovorim, ali iz mene je jednostavno izletelo Pa šta?
Nisam dodala ni to da je obrnuta situacija i on bi tebe. Ni jednom se živi, ni nije do tebe. Jednostavno je ovo po meni bilo dovoljno! Dovoljno je bilo i njoj. Samo se nasmejala i otišla u obližnji stan na dan, čekirala se na instagramu da je sa prijateljicama na ručku i nastavila da živi svoj izabrani život. Jer, nemojmo se lagati, mi svi ipak biramo i svoje PA i ŠTA.
Ako vam se kao meni skorije, dogode neke (vama) banalne situacije koje vas koštaju nekolicine poznanika ili prijatelja, morate shvatiti odmah i bez preispitivanja sebe, da uradite sledeće stvari.
- Ti ljudi nisu vaš nivo.
- Uspeh i intelekt se ne definišu po satu na ruci ili privatnom vozaču ( ja u poslednje vreme nosim isključivo Swatch).
- Da je trebalo sedeli bi za istim stolom.
- Da, imali ste lepe trenutke, ali vam se PA i ŠTA nisu poklopili.
- Ne zamerajte ni sebi ni njima.
- Ja nisam motivacioni govornik, ali tuđa sr*nja nikada neće biti moja večera.
- Pre svega, uvek ćete pojesti ono šta ste skuvali. Pazite dobro i oko izbora posuđa (da ne rđa lako), oko sastojaka (da su zdravi i da ne trule u korpi trulih jabuka), oko začina (da nisu previše ljuti, jer i ljutina ume da upropasti jelo, tačnije preuzima ukus kvalitetnog obroka) i nemojte biti alavi, jer uživanje nije isto šta i ždranje. Kada ugledate nekog žderača kako omađijano usisava komad jastoga, jasno vam je da podsvesno misli da mu je poslednji.
- Čim neko ždernja ili loče, umesto da jede i pije, zna da je uvek na jedan mic od poslednjeg ili nezasluženog obroka. To ne kažem ja nego svetska psihologija.
- I, pošto se sličan sličnom raduje, setite se vaših mama kada su vam onako spontano, a ipak kritički, govorile: S kim si, takav si!
- I, sa kim ste?
ŽIVOT
Razveli ste se, ugojili. Zapostavili rutinu, izgubili posao. Ćerka vam je sa nekim bilmezom, sin sa nekom luftikom. Mama vas smara, tata je bolestan, drugarice su u svojim problemima. Sistem ne funkcioniše. Propustili ste let, kuća vam je u neredu, kosa vam se proredila, previše pijete ili pušite.
Rentate stan, a rođeni ste u Beogradu dok oko vas riču neke naglaske, ljudi u hiljadama kvadrata u vlasništvu na interfonu ispod vašeg. Život vam nije baš kako ste ga zamišljali, a ni godine vam nisu prijatelj.
JEDINO ŠTO SE RAČUNA
Bila sam na groblju prošle Subote (selo Dren, kod Obrenovca). Baba i deda su me gledali sa mermernog spomenika. Mita i Leposava Đokić.
Jako sam bila vezana za ta dva bića. Dok sam posmatrala njihove uklesane likove u tišini (znate, to jedino mesto gde nalazim mir) pomislila sam koliko smo patetični! Goli došli, goli otišli, ali časni, pošteni, da ih se sa ponosom prisećamo. Davali su nam ljubav, poštovanje i lepu reč. Zasluženo ih se sećamo svi i obilazimo to jedino parčence zemlje koje im sada pripada.
E, pa baš na tih par kvadrata kada vam neko dođe, će se jedino računati.
Ne znam da li ste razumeli šta sam htela da vam ispričam, o časti, poštenju i ljubavi, ali i ako niste…
PA ŠTA?
