Zašto odustajanje – kako u sportu tako i u životu – nije opcija, koje najvrednije lekcije kik-boks servira nakon niza niskih udaraca, šta posle pobede i kako ostati šampion – razgovaramo u ekskluzivnom intervjuu sa Milošem Cvjetićaninom, svetskim šampionom u kik-boksu kojeg je njegov rodni grad, Novi Sad proglasio najboljim sportistom i po uspešnosti stavio rame uz rame sa atletičarkom Ivanom Španović.
-
Koje navrednije lekcije ti je kik-boks servirao do sada?
Tokom samih mečeva se suočavaš sa samim sobom i izložen si ozbiljnim rizicima, pa dođeš do nekih osnovnih zaključaka koji se tiču života. Biti zdrav, skroman i ponizan su neke od vrednosti koje su visoko na mojoj listi i u skladu sa kojima živim kako u ringu tako i van njega.
-
Kakve misli te prate kada ideš ka ringu, kakve tokom borbe, a kakve nakon?
Kada idem ka ringu pomešani su osećaji straha i hrabrosti koji se smenjuju, a sve ima veze sa tim što ne znaš šta te čeka u borbi. Tokom borbe sam potpuno prepušten svojim instiktnima. Fokusiran na sam meč i protivnika, tada ništa drugo ni ne postoji. Kad je meč gotov bez obzira na ishod osećaš se kao pobednik ukoliko si zadovoljan svojim postupcima u borbi.
-
Kako glase postulati u kik-boksu koje primenjuješ i u svakodnevnom životu?
Sam odnos prema sportu te uči da se suočavaš sa životnim problemima i ne bežiš od njih već se uhvatiš ukoštac sa istim i rešavaš ih.
-
Za kik-boks kažu da je potrebna brzina, snaga, hladna glava i srčanost. Kako ostati hladne glave a ujedno biti i srčan?
Verujem da se sa obe osobine rađaš i da ih tokom života i karijere nivelišeš i brusiš. Na brzini i snazi se radi svakodnevno.
-
Jednom prilikom si izjavio da nikada ne bi predao borbu. Šta to zapravo znači, kako vidiš predaju i zašto odustajanje nije opcija?
Ne znam kako bih sam sebe pogledao u oči da znam da sam odustao od nečega. To bi mi bio najveći poraz. Kada bih predao borbu osećao bih se kao da ne postojim.
-
Takođe nakon prvenstva u Budimpešti si izjavio da je prednost što tadašnji tvoji protivnici nisu znali za tvoje povrede. Misliš li da ne treba drugima otkrivati slabosti jer bi mogli, i u životu, kao u ringu, da nas povrede ili pobede?
Da, smatram da u životu ne treba da se pokazuju slabosti, uz izuzetke bliskih ljudi sa kojima se sve deli. U borbi je jako važno da protivnik ne zna koje su ti slabe tačke/povrede, jer će ih sigurno iskoristiti.
-
Ono što je manje poznato u tvom slučaju jeste da si više od 13 godina igrao fudbal. Otkud to da nisi ranije počeo da se baviš kik-boksom?
Fudbal je moja velika ljubav, ali u tim godinama nisam bio dovoljno zreo da bih shvatio ozbiljnost tog puta i šta on podrazumeva. Jednostavno je vremenom interesovanje splasnulo i neke druge teme su mi postale prioritetnije. Upisao sam Mašinstvo i tada se poklopilo da se rastanem od fudbala.
-
Koliko je zapravo važno da se na vreme prepozna sport kojim želiš da se baviš?
Verujem da ne postoji “pravo” vreme, važno je da se desi. I zapravo je svako vreme pravo vreme. Što se tiče mog sporta, nisam odmah znao da li ga i koliko volim, ali sve ono što prati kik-boks, pre svega transparentnost, je ono što sam zavoleo i što dan danas volim.
-
Prvi put te vidimo u editorijalu lifestyle medija. Koliko ti je ova uloga prijala i kako si se osećao tokom snimanja?
Ovo je jedna od prilika kada sam izašao iz zone komfora. Nisam znao šta da očekujem, ali mislim da je lepota upravo u tome da nešto novo iskusiš i da se upoznaš sa nekim novim oblastima.
-
Kako provodiš slobodno vreme?
Imam dva psa s kojima volim da provodim vreme. Takođe, dete sam iz velike porodice i često smo svi na okupu. Zapravo, najviše vremena provodim gledajući mečeve, a povremeno me neke teme okupiraju pa ih izučavam dok mi pažnju ne okupira nešto drugo.
-
Kakvi su tvoji profesionalni planovi za dalje?
Prošle godine sam ušao u jednu od najpriznatijih i najvećih kik-boks organizacija Senshe, a cilj mi je da do kraja sledeće godine postanem šampion u najvećoj svetkoj organizaciji Glory.
Fotografije: Monika Pavlović @monikapavlovic
Stajling: Movem Fashion total look
