Nina Štulić: O festivalu TOČ koji spaja sve što voli(mo)
Odrasla si u Ninu, studirala u Zagrebu, danas živiš i radiš u Švajcarskoj, a između toga postala si enologinja i osnivačica festivala Toč. Kako bi opisala svoj put i šta ti znači Nin danas, nakon svih tih životnih promena?
Svaki grad sa sobom nosi neku svoju mudrost, baš kao i ljudi sa kojima se u svakom od njih povežem, razvežem, a i odvežem. Zadar, u kom sam provela prve godine života i kasnije se pokušala vratiti, će mi uvek biti dom – on ima miris koji ne postoji nigde drugde. Ali profesionalno je još uvek premali za ono što tražim i radim.
U Gracu sam prvi put osetila koliko mi znači kulturna mešavina srednje Evrope, a onda je došla i Južna Afrika, gde sam provela četiri meseca radeći i živeći među vinima. Tamo me posebno oblikovao kontakt sa vinskim podrumom i vinogradima, ali i filozofija pristupa prirodi i vinima koja mi je ostala važna do danas.
Nin je najmanji od svih, ali za mene najveći. On je moje platno. Mesto koje mi čisti pogled i smiruje um. Poznajem svaki njegov kutak i sve njegove mirise. Verujem da bih u blind tasting-u znala da prepoznam tačnu lokaciju samo po mirisu zraka. Teško je bilo pronaći profesionalno uporište u tako malom mestu, ali na kraju, našla sam ga, ili bolje rečeno, TOČ je pronašao mene. Ja ga samo pričam. Trenutno. A možda će jednom neko drugi nastaviti da ga priča dalje.
Danas živim u Cirihu, koji mi donosi sve što Hrvatskoj nedostaje – stabilnost, fokus, strukturu, mogućnosti. Ina kraju dana, kupce i konzumente.
Kako je došlo do tvoje ljubavi prema vinu i odluke da se baviš enologijom? Da li je to bilo spontano ili si to znala već rano?
Bilo je spontano, ali sa vremenom sam shvatila da je ta privučenost vinu zapravo bila vrlo organska. Takoreći sam odrasla uz porodične vrtove, loze, mirise podruma, bakinih najmirisnijih ruža, domaće maslinovo ulje, šumu, plažu, more, benkovačke sajmove sa dedom, tatinu ribolovnu opremu i zajednička ronjenja… i nekako sam uvek imala potrebu da razumem stvari dublje. Ne govorim o istoriji i geografiji u školi, ali recimo o istoriji i geografiji koje su vezane za vino!
Vino je za mene spoj znanja i čula, tradicije i eksperimenta. U početku nisam znala da će to postati moj put, ali kad se dogodilo, sve se povezalo jako prirodno.
Kako znanje i senzibilitet enologije utiče na način na koji promišljaš i oblikuješ festival?
Ne bih rekla enologija, pre organski i biodinamički principi u vinogradima, a onda rezultati toga i u vinskom podrumu. Naučili su me strpljenju, slušanju i razumevanju konteksta. Kad isprobavam vino, ne razmišljam isključivo o sommelierskim opisima arome i palete vina, nego pokušavam da dobijem sliku o celom procesu koji mu je prethodio. Tako i sa festivalom – sve mora da ima neku svoju svrhu, svoje zašto.
Bilo da biram vina, hranu, izvođače ili prostor, uvek pokušavam da gledam tu širu sliku i stvorim doživljaj koji ima teksturu, slojevitost i ostavlja utisak. Ključ je u osnovi. U grožđu ili, ako govorimo o festivalu, u filozofiji i ljudima koje okupljaš oko sebe. Meni je jako bitno da sa ljudima delim strast i predanost svom poslu. Isto tako, važan mi je i storytelling. Festival za mene nije samo program, nego narativ.
Kako je zapravo počeo TOČ? Da li je postojala neka iskra, događaj, razgovor ili emocija koja te navela da pokreneš festival u rodnom kraju?
TOČ nije bio planiran kao projekat, nego je došao iz mene kao potreba za pričanjem priče. Kao neki nastavak onoga što sam bila tada i u šta sam htela da uložim energiju koja se akumulirala u meni svih godina života u Zagrebu. Godinama sam radila u vinu, putovala, istraživala, i sve više osećala koliko ljudima nedostaje iskreno, opušteno mesto za susret sa vinom, bez pritiska i bez uniformisane forme.
A istovremeno, osetila sam snažnu želju da Nin oživi na jedan novi način, koji nije nužno turistički spektakl, nego intimno slavlje lokalnog. Kako za goste tako i za moje sugrađane. Tako je nekako nastao TOČ. Više kao emocija, nego kao projekat.
Osetila sam snažnu želju da Nin oživi na jedan novi način, koji nije nužno turistički spektakl, nego intimno slavlje lokalnog. Kako za goste tako i za moje sugrađane. Tako je nekako nastao TOČ, više kao emocija, nego kao projekat.
Festival nosi ime koje se vezuje za proces i simboliku vina. Kako si zamislila tu vezu između enologije, kulture, mesta i zajednice?
Pa ime TOČ je multidimenzionalno! TOČati ima u sebi sve ono što želim da festival bude – radnja, druženje, jednostavnost, toplina. Nosi dalmatinsku svakodnevicu, ali i ritual. TOČati ili pacati meso pre pripreme, preTOČiti vino ili ulje sa taloga, uTOČati nogice sa prvim prolećnim suncem u sveže pročišćeno more, naTOČiti u slavlju, poTOČati hleb u najslasniji TOČ. Đus svih komponenti kuvanja, namirnica i ljubavi. Uvek mi je važno da događaji imaju dušu, a ova reč je tačno to. Reč sa dušom.
Koliko ti je bilo važno da TOČ od samih početaka ima autentičan, lokalni karakter?
To mi je bilo osnovno. Nisam želela da stvorim još jedan event koji se može prebaciti baš bilo gde. TOČ je vezan za naš kraj, uz Nin, uz vetrove, uz poglede, uz mirise i ljude tog kraja. Lokalno ne znači zatvoreno, upravo suprotno. Ali znači ukorenjeno, s poštovanjem prema kontekstu. I mislim da ljudi to osete.
Festival iz godine u godinu raste programski, sadržajno, u prepoznatljivosti. Šta je po tebi ostalo isto od prvog izdanja, a šta se značajno promenilo?
Iskreno, to biste trebali da pitate redovne goste nakon petog izdanja. Ja se trudim da zadržim iskreni duh festivala: toplu atmosferu, osećaj dobrodošlice i kvalitet sadržaja. Sve se i dalje radi s puno posvećenosti. Ove godine, iz privatnih razloga, preskačemo trodnevni ninski TOČ i po prvi put razvijamo dvodnevni koncept. TOČ NOĆ ostaje u Ninu, u gaju pored obale, u bliskoj saradnji sa Gradom koji nas snažno podržava i prepoznaje važnost događaja, te organizuje večernji koncertni program otvoren za sve posetioce. TOČ DAN selimo na ostrvo Ugljan, u Preko, gde sa Andrioli barom otvaramo novo poglavlje. U duhu prijateljstva, opuštenosti i letnje regeneracije.
Ovde posebno želim da istaknem svog partnera, budućeg muža Brunu. On je od početka moj tihi saveznik i nevidljiva snaga TOČ-a. Zajedno sa mojim tatom Momom, kao i celom familijom koja me podržava, on stoji iza montaže, tehničkih rešenja i onog nevidljivog rada bez kojeg TOČ ne bi postojao. Ja donosim ideje, a on ih sprovodi. TOČ je moj rukopis, ali bez njihovih ruku ništa ne bi moglo stvarno da se dogodi.
U prvom planu je iskustvo: vino, hrana, priroda, muzika, ljudi. Kako biraš partnere, vinare, ugostitelje i izvođače? Šta je nit vodilja u celom razvoju festivala?
Uvek biram ljude, ne brendove. Tražim one koji žive to što rade. Neko može da ima najbolji proizvod, ali ako nema strasti, topline ili znatiželje, teško će pronaći mesto na TOČ-u. Isto važi i za izvođače, muziku i sponzore. Važno mi je da postoji energija, a ne samo ime.
U celom tom procesu, jako mi puno znači što i moj dragi ima neverovatan osećaj za tehnički aspekt izvedbe. Po struci je arhitekta i vrlo dobro zna da predvidi šta će funkcionisati, a šta ne, kad ja još uvek razmišljam u osećajima i slikama. Zajedno činimo neki čudan, ali funkcionalan sastav: ja osmišljavam, on ostvaruje. Nekad je teško čuti iskren odgovor, ali na taj način rastemo, zajedno.
TOČ je poznat i po svom prepoznatljivom vizuelnom identitetu. Koliko ti je važna estetika i kako izgleda tvoja saradnja sa ilustratorkom Klarxy, koja stoji iza mnogih TOČ vizuala?
Estetika mi je važna koliko i sadržaj. Klarxy i ja sarađujemo od samog početka TOČ-a i ona je do sad bila moj vizuelni jezik. Nekako se razumemo bez puno reči. Njen crtež diše sa mnom, i TOČ više nije isti bez nje. Za mene vizual ne sme biti samo lep, nego mora da priča o prostoru, o vetru, o letu, o osećaju. Klarxy to zna da uhvati i pretoči u liniju, boju i atmosferu.
Ovogodišnji TOČ održava se 18. i 19. jula. Šta nas čeka? Možeš li otkriti neke detalje, novosti ili stvari koje te posebno raduju?
Ove godine nismo išli u klasični TOČ Boutique format – delimično i zato što u septembru organizujemo svoje venčanje, pa smo pažljivo birali šta možemo da izvedemo sa jednakom strašću i kvalitetom. Zato sam osmislila dvodnevni format koji nas oboje iskreno raduje. Ove godine imamo dva dana TOČanja.
TOČ NOĆ ostaje u Ninu, na rivi, u skrivenom gaju! Pod zvezdanim nebom, sa posebnom selekcijom vina, street food-om, dobrim barom i muzičkim programom koji uključuje Pocket Palmu, Svemirka i DJ Nemanju.
TOČ DAN se po prvi put seli na ostrvo Ugljan, u Preko, gde nas čeka dan posvećen regeneraciji, morskim ukusima i muzici u hladu parka Franje Salghetti-Driolija, odnosno Andrioli bara. Program uključuje Andreu Solomun, Katarinu Đozović (Kate Homecooking), Natašu Rajčević (Burbon i borovnice), Vesnu Mudrinić (Satori Acupuncture), dve DJ-ice; Nevenu Jeremić i Minoltu, kao i gastro spektakl ujedinjenih snaga TOČ i Andrioli tima. Savršen dnevni flow za sve one koji vole da se dobro zabave, a biti kući u 9 uveče i sveže uploviti u sutrašnji dan, te sanjariti o divnim iskustvima od dana pre.
Koja bi bila tvoja preporuka za posetioce – nešto što nikako ne bi smeli da propuste na ovogodišnjem izdanju?
Uh, teško mi je to reći, jer verujem da svako treba da doživi TOČ na svoj način. TOČ DAN će biti jedno od onih iskustava koje se pamte – od jutarnje vožnje brodom iz Nina, preko mirisa borova i slanog vazduha, do bruncha i morskog stola, muzike u hladu i regeneracijskih radionica. To je za mene oličenje onoga što TOČ jeste: doživljaj za sva čula, u ritmu koji ne pritiska, nego oslobađa.
TOČ NOĆ je za one koji više vole noćni puls. Preporuka je da dođete gladni, a mi ćemo vas opustiti pažljivo odabranim i pripremljenim lokalnim delicijama, selekcijom vina i drugim pićima uz ritmove Svemirka, Pocket Palme i DJ Nemanje!
Zahvaljujući saradnji sa Gradom, TOČ NOĆ raste u otvoren i inkluzivan događaj za sve generacije.
Šta bi volela da ostvariš kroz TOČ u godinama koje dolaze? Postoji li neki format, gost ili saradnja o kojoj sanjaš?
Imam milion ideja i slika koje mi bljeskaju pred očima. Sanjam o tome da kroz TOČ redefinišemo neke lokacije u Ninu, da ih ponovno otkrijemo i udahnemo im novu energiju. Sanjam o ljudima koji se okupljaju, maste prstiće u TOČ-u, raduju se, iznenađuju, osećaju se povezanim. Najviše me raduje njihova iskrena reakcija, kreativna refleksija. Ono što TOČ pokrene u njima.
Volela bih da TOČ postane poput magičnog napitka iz Asterixa i Obelixa, da svakome ko ga doživi podari neopisivu snagu života.
