Zašto u ljubavi stalno zapinjemo na istim mestima: Jelena Stanivuković o nesvesnim obrascima koji nas sabotiraju
Često čujemo da je odgovor na sva životna pitanja ikada “ljubav”, ali čini se da mnogi i ne znaju šta to znači. Da li je Partnerologija može biti naša mapa koja nas može odvesti do tog odgovora?
Istina je da mnogi misle da je ljubav odgovor na sva životna pitanja, ali problem je što malo ko razume da ljubav i ispunjen, dugotrajan odnos nisu isto. Ljubav jeste neophodna, ali nije dovoljna da bismo u dvoje trajali i uživali u zajedništvu. Zato sam i stvorila Partnerologiju – kao mapu koja pomaže da osvestimo sve ono što nosimo u sebi, način na koji reagujemo, razmišljamo i komuniciramo, kako bismo uskladili ono što želimo dugoročno sa onim što svakodnevno radimo u vezi.
Ljudi često ocenjuju intenzitet ljubavi koju osećaju prema intenzitetu emocija koje doživljavaju u partnerskom odnosu. Ali ono što nazivaju „jakom ljubavlju“ zapravo su često emocije poput straha, ljubomore i nesigurnosti koje nisu ogledalo ljubavi, već ličnih unutrašnjih konflikata.
Paradoksalno, upravo iz tih snažnih emocija ljudi počinju da se ponašaju na načine koji ugrožavaju bliskost: umesto da priđu, oni se povuku; umesto da pokažu ranjivost, reaguju otporom. Na primer, kada se pojavi strah od gubitka voljene osobe, on često preraste u potrebu za kontrolisanje, proveravanje, povlačenje ili odbranu ega. A sve su to mehanizmi koji ne jačaju vezu, već je polako razgrađuju.
Intenzitet doživljaja tada ne znači dubinu ljubavi, već dubinu naših pogrešnih uverenja i rana iz prošlosti.
Zrela ljubav nije nalet emocija, već sposobnost da ostanemo otvoreni i prisutni i kada nas preplavi strah. Kada volimo zrelo, naš najveći strah nije da ćemo nekoga izgubiti, već da ga ne povredimo. I to je ta razlika koju Partnerologija uči da prepoznamo: strast od nesigurnosti, bliskost od zavisnosti, mir od dosade.
Partnerologija ima gotovo naučni ton u naslovu, ali zapravo govori o emocijama. Kako ste balansirali te dve strane: razum i osećaj?
Balans između razuma i emocije nastaje onog trenutka kada shvatimo da su deo istog sistema. Ljubav jeste emocija, ali način na koji razmišljamo i način na koji se ponašamo kada volimo ima svoju logiku, faze i obrasce. Ne meri se ljubav po onome što mislimo da osećamo, već po onome što svakodnevno činimo – kako razgovaramo, reagujemo, poštujemo granice i biramo da ostanemo prisutni.
Da bi veza bila stabilna i ispunjavajuća, pored emocije postoje i određena pravila i obrasci ponašanja koji je čine zdravom, kao i oni koji gotovo uvek vode u neuspeh, bez obzira na jačinu osećanja. Partnerologija upravo u tome pravi razliku, između onoga što osećamo i onoga što zaista gradimo.
Zato ona ne govori samo o ljubavi, već o onome što se dešava u nama kada volimo, i o svemu što nas, uprkos ljubavi, sprečava da volimo i budemo voljeni na zdrav način. Bavi se onim što se pokrene u nama kad ljubav postane odnos, našim odbranama, nesigurnostima i strahovima koji nesvesno sabotiraju bliskost. Jer mnogo toga što osećamo i tumačimo kao ljubav zapravo nisu ljubav, već reakcije koje nas od nje udaljavaju.
Najkraće rečeno: živeli su srećno do kraja života zapravo ne postoji?
Ideja o tome da ćemo „živeti srećno do kraja života“ zvuči lepo, ali u stvarnosti ne postoji u tom obliku. Konstantna sreća nije cilj, niti je moguća. Očekivanje da ćemo biti ispunjeni i zadovoljni 24 sata dnevno gotovo uvek vodi suprotnom, osećaju nezadovoljstva, frustracije i razočaranja.
Poenta nije u tome da stalno budemo srećni, već da ono što radimo, pa i partnerski odnos, ima za nas dublji smisao, da donosi osećaj ispunjenosti i rasta, čak i onda kada nije lako. Svaki odnos koji ima vrednost zahteva posvećenost, strpljenje, fleksibilnost i spremnost da svakog dana iznova biramo partnera, sa svim njegovim manama i vrlinama.
Ako u tom odnosu prepoznajemo da je više dobrog nego lošeg, da postoji uzajamno poštovanje i prostor za oboje, to je ono što možemo nazvati trajnom ljubavlju. Ne savršenom, nego stvarnom.
Šta je onda ono što nazivamo hemijom? Odakle taj vatromet u glavi?
Ono što nazivamo „hemijom“ zapravo je složena kombinacija bioloških i psiholoških procesa. Biološki, to je reakcija našeg nervnog sistema na novu osobu, u telu se pojačava lučenje dopamina, hormona zadovoljstva i uzbuđenja, adrenalina koji povećava energiju i uznemirenost, i oksitocina koji stvara osećaj povezanosti i topline. Zato kada nekoga upoznamo i “kliknemo”, osećamo euforiju, privlačnost i fokusiranost samo na tu osobu. Ukratko: vatromet je stvaran, ali je to pre svega neurohemijska reakcija na novinu, neizvesnost i očekivanje nagrade.
Međutim, zaljubljivanje nije samo biološka reakcija, ono je i psihološki fenomen. Hemija se pali na ono što je našem psihičkom „modelu ljubavi“ poznato i važno. Aktiviraju se implicitna sećanja i stil privrženosti; često nas privuče obrazac koji „zvuči“ kao dom (nekad zdrav, nekad problematičan). Neizvesnost i povremeno pojačanje (čas blizina, čas distanca) dodatno dižu dopamine, zato odnosi sa mnogo ambivalencije deluju „magnetno“, iako nisu nužno dobri.
Iz toga sledi da je hemija signal “ima nečega ovde”, a ne dokaz kompatibilnosti. Ona ne govori ništa o vrednostima, granicama, emocionalnoj zrelosti i kapacitetima za posvećenost. Zrela procena glasi: hemiju poštujemo, a kompatibilnost proveravamo. Ako sa hemijom ne dođu predvidljivost, poštovanje, kapacitet za razgovor i oporavak posle konflikta, ostaje samo neurohemijski vatromet koji se prirodno stišava.
Kako postati partner kakvog sebi želimo?
Postajemo partner kakvog želimo onda kada naučimo da razvijamo osobine koje tražimo u drugome: emocionalnu zrelost, doslednost, empatiju, spremnost na dijalog i preuzimanje odgovornosti za sopstvene emocije i ponašanja.
Većina ljudi podsvesno očekuje da će im odnos doneti stabilnost, sigurnost i potvrdu lične vrednosti. Ali zrela ljubav počinje kada to pronađemo u sebi. Kada naučimo da se relativno umirimo pre nego što uđemo u razgovor o nečemu što nas tišti, da postavimo granice bez osećaja krivice, da izrazimo nezadovoljstvo bez napadanja drugog i prebacivanja odgovornosti, kada ne očekujemo da nas partner “popravi” i “upotpuni” već shvatimo da smo celi i bez partnerskog odnosa. Tada stvaramo kapacitet za zdrav odnos.
Dakle, ne privlačimo ono što želimo, već ono što smo spremni da živimo. Kada razvijemo kvalitete koje tražimo, kao što su sposobnost za bliskost, toleranciju, samopoštovanje i otvorenost, tada postajemo partner koji može da prepozna, izabere i zadrži ljubav koja traje, kao i onaj koji ume da prepozna kada treba da ode iz odnosa.
A šta bi bilo pametno da tražimo kada biramo partnera?
Pametno je da pri izboru partnera ne tražimo savršenstvo, već emocionalnu zrelost. Dakle, osobu koja ume da preuzme odgovornost za svoje postupke, koja može da razgovara i kad je teško, koja ne beži od konflikta, ali ni od sopstvenih emocija.
Dobar izbor partnera nije onaj s kojim nam je uvek lako, nego onaj s kojim se i kroz teškoće možemo razumeti i rasti. Vrednije je imati pored sebe nekoga ko zna da čuje, i razume, nego nekoga ko zna da se izvini, jer onaj ko ume da čuje ređe povređuje.
Pametno je tražiti i kapacitet za doslednost, da reči i dela budu u skladu. Zatim emocionalnu stabilnost (sposobnost kontrolisanja svojih emocionalnih reakcija), empatiju i želju za zajedničkim napredovanjem, a ne samo za trenutnim zadovoljstvom.
U praksi, to znači birati partnera koji je zainteresovan za stvaran kontakt, a ne samo za utisak koji ostavlja. Onog s kim možeš da se smeješ, ali i da ćutiš bez nelagodnosti, jer privlačnost je važna za početak, ali samo zrelost održava trajanje.
Da li je moguće raspakovati svoj emotivni prtljag?
Da, moguće je, ali samo ako smo spremni da pogledamo u njega bez idealizacije i bez samokažnjavanja. Emotivni prtljag nije nešto čega treba da se stidimo. To su iskustva, obrasci i rane koje smo poneli iz prošlih odnosa, porodice i detinjstva i svi ih nepogrešivo nosimo sa sobom. Problem nastaje kada taj prtljag nesvesno upravlja našim izborima, reakcijama i načinom na koji volimo.
Raspakovati ga znači prepoznati šta u sebi ponavljamo: da li se stalno borimo za ljubav, bežimo od bliskosti, preuzimamo previše odgovornosti ili biramo partnere koji nas podsećaju na poznatu dinamiku iz prošlosti. Kada te obrasce osvestimo, prestajemo da ih živimo automatski, umesto da nas vode, mi biramo svesno.
To nije proces koji se dešava preko noći. Potrebno je strpljenje, iskrenost prema sebi i spremnost da se suočimo s emocijama koje smo dugo izbegavali. Ali svaki put kad otvorimo taj „kofer“, postajemo lakši. Jer pravi cilj nije da zaboravimo prošlost, već da je razumemo i obradimo tako da više ne upravlja našom sadašnjošću.
U knjizi govorite o tome da partnerstva često ogledaju naš odnos prema sebi. Kako prepoznati da li nas veza “leči” ili “održava u rani?
Veoma često partnerstvo pokaže kako zapravo stojimo sa sobom. Ako nas odnos “leči”, u njemu se osećamo mirnije, sigurnije i više povezano sa sobom. Partnerstvo tada postaje prostor u kojem rastemo, učimo da komuniciramo zrelije, da razumemo i sebe i drugog, da iz nesporazuma izlazimo s više svesti, a ne s više ogorčenosti.
Ako nas, međutim, odnos “održava u rani”, prepoznajemo to po stalnoj napetosti, osećaju da hodamo po ivici, po beskrajnim pokušajima da dokažemo svoju vrednost ili po tome što se u vezi stalno vraćamo u iste bolne uloge. Tada nas ne boli samo partnerstvo, već na boli ono staro u nama, nešto što je postojalo i pre te veze.
Zdrava veza nas ne čini uvek srećnima, ali nas čini svesnijima. Leči nas kad kroz nju naučimo da reagujemo drugačije nego ranije, da izrazimo emociju umesto da je potisnemo, da postavimo granicu bez straha. U tom smislu, dobra veza nije ona bez bola, nego ona u kojoj je bol privremena, prolazna, ima smisao i vodi nas ka većoj zrelosti.
Šta mogu da očekuju oni čitaoci koji se ozbiljno posvete radnim zadacima koje mogu pronaći u knjizi?
Mogu očekivati stvarne, merljive promene u načinu na koji doživljavaju sebe i svoje odnose. Postaće “mudriji”, manje reaktivni, a više svesni, što će im pomoći da praviće izbore koji su dobri za njih i kratkoročno i dugoročno gledano. Vežbe nisu zamišljene da „poprave“ vezu preko noći, već da pomognu da razumemo zašto reagujemo, biramo i osećamo tako kako osećamo.
Kada krenu da rade iskreno, mnogi prvi put prepoznaju sopstvene obrasce – gde beže, gde kontrolišu, gde ćute umesto da kažu šta im treba. Tada počinje proces svesne promene, odnos s partnerom postaje ogledalo, a ne izvor frustracije.
Zadatke sam pisala tako da vode čitaoca korak po korak, od razumevanja, preko emocionalnog osvešćivanja, do konkretnih promena u ponašanju i komunikaciji. Ko se upusti u taj proces, najčešće ne menja samo odnos sa partnerom, već i odnos prema sebi: više samoprihvatanja, manje reaktivnosti, više mira. Drugim rečima, rezultat nije „savršen odnos“, već jasniji osećaj sebe i to je uvek najbolji početak svake ljubavi.
Ovo je zapravo prva knjiga iz triologije? Šta nas sledeće čeka?
Tako je. Čekaju nas još dva dela. Druga knjiga, Partnerologija II: Kako da ljubav traje (i kad prođe zaljubljenost), bavi se svakodnevnim životom ljubavi, onim što dolazi nakon početne euforije. Govori o arhitekturi zdrave veze, o malim ritualima koji čuvaju odnos, o načinima na koje pokazujemo ljubav i o tome da li partner zaista razume naš „jezik ljubavi“.
Kroz praktične vežbe i zadatke čitaoci će naučiti kako da prepoznaju šta u njihovoj vezi funkcioniše, a šta traži pažnju. Ovaj deo knjige donosi i jedno od najvažnijih poglavlja Gde smo mi sada? koje pomaže da iskreno sagledamo stanje odnosa: da li vredi borbe, ili je možda vreme da pustimo.
Tu su i teme o vraćanju bliskosti kad ljubav postane navika, o razlikovanju zasićenosti od emocionalne distance, kao i o načinima da ponovo vidimo partnera onako kako smo ga nekad videli, ili možda po prvi put zaista vidimo.
Treća knjiga, Partnerologija III: Kad se volimo, a ne razumemo, vodi nas u najdublje slojeve odnosa, u ćorsokake, hronična nerazumevanja i tišine koje bole. Govori o trenucima kada ljubav postoji, ali komunikacija puca, o sukobima koji razaraju i o onima koji mogu da nas zbliže. Uči nas kako da iz začaranog kruga ponavljanja izađemo kroz ranjivost, dijalog i razumevanje. To je knjiga o ljubavi koja preživljava krize i o tome kako iz nerazumevanja može ponovo da se rodi bliskost.
