Tekst koji je teško napisati. U lifestyle časopisu potrebno je pisati o stilu života, malim koracima do velikih pobeda – osim što je svakog oktobra sve teže. Šta bi bio mali korak koji će učiniti da nestane nešto tako ogromno kao rak dojke? Idi i pregledaj se, kažu. Idi dok ti nije ništa. Idi, tako će sve zauvek biti u redu. Ili ako nije u redu, znaćeš na vreme.
Taj dan nije ni po čemu drugom bio drugačiji. Još juče, kada sam slučajno odlučila da ne putujem zbog prehlade, stigla je kratka, mehanička poruka o predstojećem zakazanom pregledu. Oh, kako se namestilo.
Roze oktobar
Taj dan nije ni po čemu drugom bio drugačiji…
Ne sećam se puno ali znam da sam na pregledu insistirala kako grudi mogu i da se preskoče jer mi je važno da proverim stomak. Kao i uvek, lekarka je insistirala na tome da grudi ne možemo preskakati i strpljivo je radila oba pregleda. Deo između onog u kome je uočila da nešto nije kako treba i onog u kome me pita imam li nešto protiv da uradim skener pluća, stomaka i karlice mi je pomalo mutan. Kao robot sam samo govorila da, a dok sam se snašla imala sam zakazan pregled kod hirurga, sutrašnju biopsiju i kardiologa. Kardiolog je čak predložio da njegove usluge budu besplatne.
Kakve veze moje srce ima sa svim, pitala sam se. Isto tako, iskustvo me je naučilo da preterano ljubazni lekari ili lekari koji nude svoje usluge sami nisu dobre vesti. Ostalo je samo da sačekam koliko loše. Pravilo je da se bolest ne spominje dok ne postoji osnov po kome se može biti siguran. Mozak se ipak ne može zaustaviti u ler, stanje mirovanja dok dijagnostički metodi rade svoje. Prvo je lekarska specijalistkinja prišla i zaverenički rekla da na plućima nema ničega. Ničega? Metastaza.
Ne postoje tačne reči koje bi opisale istovremeni osećaj beznađa umanjen za ogromnu količinu istog toga, beznađa. Ne mogu da se nadam ničemu lepom ali odahnem i nastavim da budem samo očajna, ne i skroz očajna.
Priče koje ostaju zapisane zahtevaju velike i važne događaje i preokrete
Kada žene ne idu na preglede, one žive tačno bez tog osećaja. Računaju, neka bude brza smrt, bar ću ostali deo života biti srećna. Mislim o njima pri svakom pregledu.
Dok me lekarka i njena asistentkinja zasmejavaju, dok lekar govori neke reči za koje misli da bi bile utešne, mislim na njih koje nisu ovde. Dok se debela igla zabada u moje grudi, dok nekoliko minuta kasnije svom snagom doktorke stežu led priljubljen na moju kožu, dok se sa zvučnika čuje Madonna, mislim kako je lepše ležati kod kuće, brisati pod i viknuti na ukućane što nisu sklonili sve iza sebe. Mislim na sve one obaveze koje sam odložila i one od kojih ću zauvek odustati. Mislim na uspomene koje se trenutno stvaraju i nisam sigurna gde da ih smestim, u radosne ili tužne. Možda čudne.
Priče koje ostaju zapisane zahtevaju velike i važne događaje i preokrete. Kako sam pobedila rak, napisala je jedna novinarka i skoro da sam se naljutila na nju. Biti bolesna je poraz, a zdravlje je pobeda, kažu. Šta ako je priča o zdravlju priča bez ikakvog herojstva? Priča u kojoj junakinje stežu jaknu u čekaonici i gledaju svoje modre grudi, tiho se mole u sebi svaki put za još snage i još strpljenja. Ne mole se za dostojanstvo. Dostojanstvo je ostavljeno ispred vrata svaki put kad su obnažene pred nepoznatima.
Volela sam svaki deo svog tela i svaku ćeliju
Samopregledajte se, kažu. A ne kažu ništa o tome kako je živeti sa tim da se pipamo pod tušem, u krevetu. Svaki put se čini kao da je nešto, a možda nije ništa. Idite kod lekara, kažu. A ne kažu šta se priča po kolektivima i po sedeljkama o onima što idu svaki čas kod lekara. Ne kaže niko da se najlepše priča o onima koje nikad nisu brinule o sebi, uvek o drugima. Ne kaže niko da je najbolja žena, ona koje nema.
U hladnoj crkvi, mesecima kasnije, zdrava, sa titanijumskim parčetom u levoj dojci, poželela sam da se ispovedim. Nabrojala sam sve zbog čega mi je žao, sve ružne reči i misli a onda sam rekla i to. Mislila sam na fizičko, a ne na duhovno zdravlje. Plašila sam se bolesti i smrti. Htela sam da živim i volela sam svaki deo svog tela i svaku ćeliju. Mislila sam kako je moj život važan, zaboravljajući na druge, umorne i bolesne, na decu koja pate zbog gladi. Želela sam da živim, nisam svoj život prepustila u božje ruke. Ni božje ni ničije. Znam koliko je to daleko od svega čemu nas uči duhovnost.
Je li bilo nešto ozbiljno?, rekao je sveštenik potpuno izašavši iz te situacije svete tajne ispovesti i gledajući me kao čovek i prijatelj. Nije, nije bilo ozbiljno, srećom, ali meni je sve ozbiljno. Krivo mi je sada. I bilo mi je krivo. Naši životi nisu najvažniji. Važno je sto drugih stvari. Tako mislim ja i svaka žena na svetu ikad. Uvek ima nešto preče. Srećne su one što ugrabe neki minut između svega toga važnog.
Prvi oktobar
Trebalo bi da svaki prvi oktobar bude dan kada ćemo u medijima viđati roze trakice, misliti o dragim ženama i podsećati ih da misle na sebe ili ćemo jednostavno mi misliti na njih. Htela sam da pišem o tome koliko je važno ići na preventivni pregled, koliko je važno misliti na sebe ali ne mogu. Ne još uvek. Ne, pošto sam se setila koliko to nije ništa ni lepo ni srećno. Ne, još jer nismo učinili da pokažemo svaki dan koliko su važni ti životi koje im kažemo da treba da čuvaju. One nam ne veruju.
Svake godine kažemo da je važno da svaki dan bude dan žena, osmi mart ili prvi oktobar. Svejedno. I svaki dan opet nije ni osmi mart ni prvi oktobar. Svakog dana radimo, i gorimo. Svakog dana se nađe hiljadu malih ciljeva od kojih ni jedan nije da čuvamo sebe. I kad čuvamo za to se izvinimo. Pišem da se zna i da one koje smatramo najsebičnijim, poslovično odgovornim, žustrim, tačnim i neustrašivim isto pomisle kako je sve važnije od zdravlja. Biti dobra važnije je nego biti živa. I tako nam i jeste.
Neću više ni jednoj govoriti da se pregleda- Ženama ionako svi govore šta treba da rade. Mogu da obećam samo da ću ih voleti, u zdravlju isto kao i u bolesti, i mrtve isto kao žive. Mogu da obećam da ću se nadati da će imati snage da se suoče sa svim što dolazi, da će imati podršku i kada čekaju u čekaonici i kada leže i gledaju u plafon. A one će valjda ponekad smoći snage i suočiti se sa velikom i teškom tajnom, da su sebi bitne. Tiho ću navijati za to.
Foto: Unsplash
