U svetu koji sve više funkcioniše kao ono što japanski umetnik Kasuhisa Arakawa naziva super solo society (društvo pojedinaca koji žive, rade i jedu sami) čak i najjednostavniji rituali poprimaju novo značenje. Projekat The Future of Breakfast je nastao u okviru publikacije The More We Get Together (2025) Global Cultural Alliancea iz Singapura i ispituje upravo taj pomak – šta se dešava kada doručak, nekada simbol zajedništva i početka dana, postane metafora za našu digitalnu usamljenost. Ovaj rad je rezultat saradnje umetnika iz Singapura i ukrajinske gastro umetnice Aline Prokopenko. I veoma je jasno da polazi od jednostavnog pitanja: kako izgleda budućnost doručka u svetu koji se ubrzano individualizuje i medijatizuje? U njihovoj interpretaciji, doručak je ritual koji odražava sve šire kulturne i tehnološke obrasce – od wellness opsesije do digitalnog posmatranja sopstvenog života.
Budućnost doručka kao iskaz o zajedništvu
Centralni motiv projekta je takozvani TV cake. Kolač u obliku ekrana, zamišljen kao simbol tihe potrošnje i emocionalne gladi. Na površini kolača, ekran prikazuje nas same kako jedemo. Prizor koji priziva fenomen mukbanga, internet prakse gledanja drugih kako konzumiraju hranu, često kao zamenu za društveni kontakt. Time umetnici postavljaju uznemirujuću tezu da će u budućnosti obedovanje nasamo biti znak privilegije ili posledica potpune društvene fragmentacije.
Kroz vizuelni jezik kolača, projekat gradi višeslojnu metaforu o odnosu između gledanja i bivanja gledanim. Crni susam, koji dominira u ukusu, simbolizuje statički šum, senzorni ekvivalent vizuelnog zagađenja koje nas svakodnevno okružuje. Matcha ganache, tradicionalno povezan sa ritualom i spokojem, ovde je reinterpretiran kao znak njegove banalizacije — meditativni čin pretvoren u trenutak trenda. Na površini kolača vijugaju tanke likoricne žice, kao kanali koji povezuju ekran i konzumenta, pretvarajući granicu između njih u hranljivi, ali toksični krug.
Ideja o konzumiranju propagande
Ideja o onome što gledamo neposredno postaje deo nas – leži u samom jezgru rada. Umetnici nas podsećaju da više nismo pasivni posmatrači. Sadržaj koji unosimo kroz ekran utiče na našu percepciju, apetit i identitet. Kao što oni pišu, možda nas ne hrani ono što gledamo, već nas upravo to jede. U kontekstu publikacije The More We Get Together, koja obeležava šezdeset godina diplomatskih odnosa Singapura sa trinaest partnerskih zemalja, projekat The Future of Breakfast funkcioniše kao svojevrsni dijalog između kultura, ali i kao introspektivna kritika globalnog savremenog života.
Doručak, kao univerzalni ritual, postaje zajednički jezik kroz koji se prepoznaju različiti oblici otuđenja i povezanosti. U eri u kojoj je ekran postao produžetak našeg tela, a algoritam nova forma društvenog ogledala, misao da ćemo u perspektivi jesti kako bismo se povezali zvuči gotovo proročanski. Možda je, kako umetnici sugerišu, ekran oduvek bio još jedan tanjir. A mi, u svojoj potrazi za osećajem zajedništva, samo pokušavamo da okusimo – konekciju.
Foto: Instagram (@whoeatsart)
