Oslobađanje kroz umetnost znači dozvoliti sebi da budeš neprijatna, ranjiva, stvarna, gola. Umetnost mi daje prostor da ne moram da objašnjavam, samo da pokažem, i da pustim da to postoji.
Kažeš da su muškarci svuda vidljivi, a žene brišu, cenzurišu, skrivaju – kako se to najviše primećuje danas, i na mrežama i u javnom prostoru?
Primećuje se u malim, svakodnevnim stvarima, u tome kako algoritam prepoznaje žensko telo kao problem, dok muško ne. U tome kako su bilbordi puni ženskih tela, ali ne onih stvarnih, već izretuširanih i poslušnih verzija. Vidljivost je dozvoljena samo kad je kontrolisana. Sve drugo se briše, sakriva ili se od njega pravi skandal.
Kako doživljavaš čin lepljenja stikera po gradu? Više kao umetnički gest, lični protest, ili društveni komentar?
Sve u isto vreme.
Da li ti je važno gde ih lepiš, ili svaki prostor postaje „oslobodjen“ samim tim što je prisutan tvoj stiker?
Nije mi cilj da ulepšam grad, nego da ga poremetim na trenutak, da neko zastane i zapita se.
Kakav je tvoj proces – od ideje do trenutka kad stiker završi na tramvaju ili fontani?
Nekad imam konkretnu lokaciju u glavi, nekad samo ponesem stikere i pustim da me prostor sam pozove.
Da li te zanima reakcija prolaznika, ili projekat više živi kao tvoj dijalog sa prostorom?
Nisu mi nužno bitne reakcije. Sam čin lepljenja za mene već ima oslobađajuću snagu, u tom trenutku želim da oslobodim i sebe i svakog ko to vidi. Stiker nije tu da provocira, već da pokrene. Da nekome, makar na tren, otvori prostor za razmišljanje, osećaj ili slobodu koju možda nije očekivao tog dana na tom mestu- ulici, tramvaju, kafiću ili poleđeni knjige iz biblioteke.
Kako zamišljaš evoluciju ovog projekta – da li ima kraj, ili je to trajni proces oslobađanja?
Nastao je spontano, pa puštam da se spontano i razvija.
Foto: Instagram (@kosmicka.prasina )
