Roman Kad je Niče plakao: Fiktivna priča
koja spaja filozofiju i psihologiju

Za ovaj roman bitno je prvenstveno predstaviti glavne likove. Jozef Brojer, istaknuti lekar, Frojdov mentor i preteča psihoterapije u devetnaestom veku. Fridrih Niče, istaknuti nemački filozof sa kraja devetnaestog veka čije ime se nalazi i u samom naslovu romana.

Autor Irvin Jalom, uvodi nas u fiktivnu priču u kojoj će Brojer i Niče igrati glavne uloge do samog kraja romana. U samom uvodu spaja ih jedna žena, Ničeova prijateljica Lu Salome, takođe stvaran lik.

Lu Salome odlazi u posetu Brojeru jer, uviđa da Niče ima zdravstvenih problema za koje veruje da samo bečki lekar može da ih reši.

Kulminacija radnje počinje u momentu kada Brojer pristaje na lečenje samo po nagovoru Lu Salome. Kako je Niče ranije odbijao bilo kakav vid pomoći, Brojer se u uvodu romana pretvara da je on taj kom je potrebna pomoć kako bi na taj način prišao Ničeu.

Roman Kad je Niče plakao je fiktivna priča koja spaja filozofiju i psihologiju.

Pozadina romana

Razvijanje odnosa između Brojera i Ničea nazvali bismo igrom nadmudrivanja, bar nam je tako delovalo u samom početku. Niče već u samom startu nije imao dovoljno poverenja u Brojera i sumnjao je u čitav proces. Brojer je sa druge strane sumnjao u to da može da, uslovno rečeno, prevari Ničea.

Ovaj roman spada žanrom u fikciju, ali možemo reći da ima i elemenata psihološkog i filozofskog romana. Takođe čitav roman razložili bismo u više različitih celina. Svaka celina predstavljala bi novi nivo u kom se Brojer i Niče sve više otvaraju jedan drugom i spuštaju svoje barijere, da bi na kraju romana postali veliki prijatelji.

Kada je reč o fiktivnim momentima, najbitnija činjenica je ta da se Brojer i Niče zapravo nikada nisu sreli. Filozofski dijalozi koji čine suštinu romana su u potpunosti fiktivni, a ako se uzme u obzir da je roman pisan od strane psihoterapeuta, može se zaključiti da je veliki deo ove priče potkovan ličnim znanjem ali i iskustvom pisca.

Ničeova osećanja i njegovo stanje u današnje vreme mogli bismo tačno da definišemo pomoću psihoterapeutskih pojmova. Međutim, ako se uzme u obzir da je radnja romana smeštena devetnaesti vek, period u kom su postojali samo temelji za početak razvoja psihologije i psihijatrije, razumemo zbog čega glavni junaci romana ne koriste termine koji su nam danas dostupni.  Ova svesna odluka Jaloma potpuno je dočarala ambijent u kom se protagonisti nalaze.

Put do poverenja

Brojer u romanu pokušava na sve načine da dopre do Ničea i osvoji njegovo poverenje kako bi ovaj krenuo da mu se otvara. Međutim, Ničeov um kao da je zakovan, a njegove najdublje misli i strahovi usađeni duboko u srž njegovog uma. Svojim ličnim ispovestima Brojer počinje da igra ulogu pacijenta i da se otvara Ničeu. Govori mu o svom privatnom životu, braku, smrti i detinjstvu. Njihovi razgovori postaju sve dublji i otvoreniji dok se zajedno dotiču večnih filozofskih tema. Niče svojim stanovištem vremenom počinje da menja Brojerove stavove, dok suprotno, Brojer utiče pozitivno na Ničeova dotadašnja filozofska shvatanja.

Jedan od glavnih razloga zbog kog nam se roman dopao je taj što možemo samo da zamislimo šta bi se dogodilo na polju nauke i filozofije da su se Brojer i Niče zaista upoznali.

Tokom čitanja imali smo osećaj kao da je otvaranje i razgovor o ličnim iskustvima i mislima ono što ih je na kraju i dovelo do spoznaja za kojima su individualno tragali. Njihove borbe, sa kojima smo i lično mogli da se poistovetimo, izgradile su most koji ih je čvrto spajao.

Istina

Ovaj pasus započinjemo citatom iz knjige – Nije istina ta koja je sveta – već traganje za sopstvenom istinom! Može li biti svetijeg čina od samoispitivanja?

Pogotovo na samom početku, kasnije i tokom čitavog romana, imali smo osećaj da Brojer i Niče biju bitke oko sopstvenih istina. Svaki sa svojim individualnim pogledima na svet, vode razgovore na više različitih tema u kojima pokušavaju jedno drugo da analiziraju. U ovim momentima može se osetiti sposobnost autora da manipuliše likovima i podari dijalozima dozu mističnog.

Neopisiva je vrednost ispovesti likova u kojima nekada pronalazimo opise svog ličnog stanja, da bi uz pomoć Brojera ili Ničea dobili objašnjenja. Imamo utisak kao da je autor kroz fiktivne priče servirao svoje odgovore na večna i univerzalna pitanja.

Nama koji smo laici na polju filozofije i psihologije, deluje kao da smo otkrili istine koje su toliko velike, da nam na momenat menjaju percepciju života.

Kad je Niče plakao

Nakon mnogo izrečenih filozofskih i psiholoških stavova, stranica i stranica teksta, sve dubljeg ulaženja u odnos između Brojera i Ničea, počeli smo da se pitamo kada će na red doći Ničeovo izlečenje i da li će ga na kraju biti.

U jednom momentu nam se čak činilo, kao da bi nam Ničeovo izlečenje u romanu dalo zrnce nade u psihoterapiju.

Pred sam kraj romana nakon što je Niče sa svojim stavovima počeo da pomaže Brojeru, i nakon što je Brojer počeo da pomaže Ničeu, rodilo se pravo prijateljstvo.

Uvijek sam sanjao o prijateljstvu u kome se dvoje ljudi združuju da bi dostigli neke više ideale. A ovdje, sada, došlo je do toga. Vi i ja smo se udružili upravo na takav način! Učestvovali smo u procesu prevazilaženja sebe. Ja jesam Vaš prijatelj. Vi jeste moj prijatelj. Mi smo prijatelji. Mi – smo – prijatelji. Na trenutak Niče je izgledao gotovo veselo. „Volim zvuk ove rečenice, Jozefe. Želim da je neprekidno ponavljam – odlomak iz romana.

Ovo delo doprineo nam je na više različitih načina: pružilo je moguće odgovore na neka životna pitanja, proširilo vidike, i nateralo nas na razmišljanje o temama koje su bile deo razgovora između Brojera i Ničea.

Na samom kraju, Niče je zaplakao. To su bile suze koje su nagoveštavale život i volju za istim.

U tom momentu, u nama se neobjašnjivo probudila nada.

Više predloga romana i analiza pronađite ovde.