Džordži o novom albumu Anomalije, tuđim očekivanjima i strahu od uspeha: „Treba podilaziti sebi, isključivo sebi, jer to je jedino što ljudi kupe”

Od 19. godine, kada je prvi put seo u avion i pošao u svet, do sada, Đorđe Ćulafić pažljivo igra na granici između sebe i svog alter ega Džordžija. Jedanaest godina kasnije, iza sebe ima uspešnu karijeru u modelingu uz koju je proputovao sve krajeve sveta i muzičku karijeru koja prkosi ograničenjima tradicionalnog popa. Ograničenja svakako nisu njegova jača strana. Potpuno slobodan u svojoj koži, u pokretu i u svemu što izgovara, Đorđe (ili Džordži) je očigledno dao sebi prostora da okusi svet, i da svet okusi njega, kako bi došao do faze u kojoj je sada.

Ovaj period obeležava novim albumom pod nazivom Anomalije. Od prve pesme Tajne do nežnog zaključka u obliku pesme Kraj, album je uzbudljiv spoj žanrova koji slušaoce efektno izvoza od početka do kraja bez da uopšte znaju gde su pošli (ni došli). Premda tvrdi da predstavljanje sebe kao Džordžija služi kao vrsta otklona od svega što se dešava na bini i kao pročišćivač otrova između ličnog i javnog života, kroz razgovor postaje sasvim jasno da je razlika između Đorđeta i Džordžija gotovo nepostojeća.

Provokativan, promišljen i sa oštrim intelektom koji preseca svaki razgovor, u ovom ekskluzivnom intervjuu za Journal, Đorđe nam otkriva šta stoji iza njegove javne persone.

J _ 01 Da počnemo od modelinga – dobijaš prvi poziv za rad u inostranstvu i šta onda? Kako je izgledao taj prvi iskorak?

Prvi put sam seo u avion i snašao sam se. Komunikativan sam i skapirao sam kako šta funkcioniše. Drugi posao je bio u Los Anđelesu za kampanju za Tommy Hilfiger. Krenuo sam da putujem po inostranstvu i tako je krenula karijera. Posle godinu dana sam imao agenciju u svakoj metropoli. Svidelo mi se putovanje, iskustvo, lova, drugari. Imao sam malo drugačije odrastanje od nekih mojih vršnjaka, što je bilo i teško, jer često misle kad se time baviš da si totalno zastranio. A ja sam jedvo čekao da se vratim, koliko god ostajao po svetu. Tako se i gube drugari. Pomisle ma njemu je super, zaboravio na nas. Međutim to je velika neistina i baš sam patio. Zbog toga što samo putuješ nemaš nigde nekakvu stanicu. Radio sam i manekenstvo i muziku, manekenstvo i muziku i onda je došla korona. Prekinu se svi letovi i ja počinjem da se posvećujem muzici.

J _ 02 Kako si uspevao da održiš svoj mir tokom tog perioda sazrevanja gde stalno putuješ pa se vraćaš?

Lako je ako imaš podršku roditelja. U bilo kom zanatu, ako nemaš osnovnu podršku to stvara taj konflikt i konfuziju između toga šta zapravo treba da budeš i šta neko misli da treba da budeš. Čovek može lako da se izgubi. Pogotovo u teškim situacijama, i jeste bilo teških situacija, ali ima ih svako. Imaš ih na šalteru, imaš ih u banci.

J _ 03 Od pandemije si sada stacioniran ovde. Kakav ti je doživljaj od kad si se vratio?

Pa radio sam. Bavio sam se muzikom, pisao sam, trošio sam ušteđevinu, ali sam radio ono što volim. To mi je bilo kao hrana za dušu i hrana za mentalno zdravlje. Prija mi što ne jurim inostranstvo i neku inostranu karijeru jer sam je već imao u nekom pogledu. Sada jurim da budem u svom gradu i da budem neko ko može da pruži ljudima muziku koju mogu da slušaju, a da nije neka prevara ili malverzacija. 

J _ 04 Da li je izazovno pronaći svoju publiku ovde, za to što nudiš?

Vlada beda kod plasiranja stvari koje će nekome namenski da se svide. Ako pravim pesmu za neku ciljnu grupu znači da toj ciljnoj grupi moram da se podvijam. Mislim da publika dolazi sa samom tvojom ekspresijom i da zapravo jedino tada možeš da skupiš širi dijapazon ljudi koji će da te sluša, a podilaženje tuđim očekivanjima je nešto što je za kompozitora ili kantautora ili izvođača ruglo od karijere. Što stalno podizilaziš ljudima i nikad nisi iznad njih, nego uvek daješ ono što se očekuje? Znači da su oni gazda.

Narod to stalno radi, ali narod ne zna šta voli. Kad sam izbacivao svoju muziku to se nije sviđalo ljudima. Ali od istrajnosti i tvrdoglavosti će ljudi da te zavole i pre toga će čak da te poštuju. Kod ljudi moraš da prođeš ozbiljan test. Ko je ovaj novi? Šta može? Moraš da budeš istrajan u tome. Ide ovako – mrzim ga, mrzim ga, mrzim ga, sviđa mi se. Ali čak i ta mržnja prema ljudima je jaka emocija. To je dobro izazvati kod ljudi zato što je nešto realno. Bitno je da te nešto pogodi. Najgora je neutralnost. Treba podilaziti sebi, isključivo sebi i biti iskren sa sobom jer to je jedino što ljudi kupe. Kod publike, koji god da je uzrast, je kao kad si dete. Vidiš iskrenost i ne vidiš iskrenost.

J _ 05 Prkosiš toj tradicionalnoj viziji muškosti koja vlada na Balkanu, pa me zanima da li si u tom kontekstu osetio da publiku više pronalaziš među muškarcima ili ženama?

Ono što sam ja primetio kod žena, a i kod muškaraca je isto. Ako je čovek svoj, kakav god bio, svetac, grešnik, pisac, slikar, bankar, vodoinstalater, ako on drži za sebe – svideće ti se. Svidećeš se ljudima jer svako voli da bude svoj. Jao što je on slobodan, jao kako on ovo može da kaže u pesmi. To su sve primamljive stvari kod kojih sam se i ja ugledao kod umetnika koje volim i svojih mentora kroz život. Ti si enciklopedija tuđih iskustva, bar ja. Ljudi koji nisu to su manje bogati od mene. Sebe staviti u poziciju da misliš da znaš šta radiš i da si najbolji postane dosadno, kao kod većina karijera današnjih umetnika.

J _ 06 Taj doživljaj da si već dostigao svoj vrhunac te samo ograničava.

Pa ograničava te. Napravio si četiri hita, nazvao ih sve različitim imenom i to ti je to. Kad ti to pomisliš i istripuješ, tad kreće na dole. Jednostavno treba pametno iskoristiti svoju poziciju, a ne leba preko pogađača. Cezar je imao svog čoveka koji je išao za njim i govorio: Ti si samo čovek, ti si samo čovek. Pa se spusti na zemlju.

J _ 07 Zanimljivo mi je ovo što si rekao vezano za slobodu koju osećamo u svojoj koži, i koliko to privlači druge. Da li si to osećao od malih nogu?

Meni su, kao svakom detetu, roditelji zabranjivali stvari koje oni smatriju da bi me povredili. Ali je bilo doze – ako si kretan, probaj. Nije bilo izričito ne nego nemoj, ali. To ali sam najviše voleo. Da testiram. Zeznuo sam se milijardu puta u životu zbog toga, koliko sa partnerima toliko sa muzikom.

J _ 08 Kada je počeo proces stvaranja novog albuma? Odakle naziv Anomalija?

Neke pesme sam počeo da spremam pre dve godine, neke pre godinu dana, a neke sam završio neposredno pre snimanje spota, ali ideja da se to sklopi je došla pre dva ili tri meseca. Sada je devet pesama izašlo. Što se naziva tiče, uvek mi je zanimljiva bila ta reč. Nešto što izlazi iz okvira, nešto što je drugačije. Ne po pravilima, što smatram da jeste moja muzika – ne u kompletnoj ideji i misli toga, ali se jednostavno ne izbacuje često u pop muzici. Naravno, pričamo o pop muzici a ne o alternativnoj sceni.

Na alternativnoj sceni su zapravo više ograničeni. Čitavog života bežiš od toga da te neko određuje i onda ti ljudi, koji su isto to mrzeli, zapravo određuju i ograničavaju drugi ljudi. Ova je komercijala, ovo je ono. Pesme iz 80-ih, 90-ih, 2000ih i sada, sve te kultne pesme koje nam se sviđaju, su sa razlogom komercijalne. To je ta večna debata, ali mislim da je u pitanju strah. Pre svega, strah od uspeha.

J _ 09 Da li si i ti osećao taj strah od uspeha? Zbog čega se plašimo?

Ne može svako to da hendluje. Očekuješ jedno. Misliš da uz uspeh odmah dolaze pare, a moj put je drugačije izgledao. Za vreme IDJShowa sam dao četiri otkaza. Cedio sam nar, bio sam kuvar u korejskom restoranu, držao šank, dobio posao u marketinškoj agenciji i onda me brat prijavio za IDJShow u trenutku kada sam više odustao od muzike. Za vreme IDJShowa sam imao ozbiljnu, novčanu krizu. Tri godine nisam zarađivo, a roditelji mi nisu bogati.

J _ 10 Od tada do sada se svašta desilo – šta ti je bilo najbitnije na tom putu?

Na početku sam odlazio na ručkove sa producentima, jer se tako uspostavljaju odnosi. Sećam se, imao sam karticu ali u tom trenutku na karticu nemam ni dinar. Jednom prilikom je producent meni prepustio da platim račun, što je u redu, a ja se razmišljam: Šta ću sad da radim? Kako ovo da izvedem? Sećam se – vadim novčanik, kopam po torbici, opipam karticu i fizički je lomim u torbici. Izvadim polomljenu karticu i kažem: Šta je ovo, pukla mi kartica. Moram da ti prebacim pare. Onda se posle snalazim da dođem do para kako bih prebacio producentu za ručak. Da ne poveruješ. Morao sam da se dokažem na neki način jer je to čopor. Nova vrsta životinja gde moram da se adaptiram. Snalažljivost je jako bitna stavka i moral ove price. Jedini. Tako je bilo na početku. Uvek moraš da pričekaš.

Foto: Luka Milanović
Intervju: Anja Paspalj
Stajling: Vanja Pantin
Asistent stiliste: Ema Krsmanović
MUA: Jovana Marković
Lokacija: Hotel Moskva