Kažu da slika vredi hiljadu reči. Pretpostavljam da to znači da će mi biti potrebno čak hiljadu reči da opišem ono što nikako nisam uspela da fotografišem. Noćno nebo iznad Rio de Žaneira je tamno plavo, skoro crno. Voda okeana je zelena. Talasi visoki i do dva metra prave belu penu, poput miljea, veza. Paleta noćne Kopakabane bi izgledala neočekivano. Crno, tamno plavo, zeleno, boja peska i bela. Zakoračila sam u vodu očekujući da se bar malo stresem. Temperature vazduha i vode su se izjednačile. Ulazak u vodu nije doneo ni olakšanje, ni jezu.
Ranije uvek bih se plašila tamne vode.
Samo jednom sam ušla u tamno, najtamnjie plavo more. Pre više od deset godina kada sam pala s broda na otvorenom moru. Svi i inače misle kako je tamna voda tu da ih proguta. Mene, kao da je ispljunula. Zato sam i dalje tu.
Noćno kupanje je jedan od načina da doskočim neobičnoj dinamici svetla i mraka koja me prati svuda na putovanjima. “Ne idite nigde posle deset sami”, savet je većine ljudi sa kojima smo pričali. “Ne po mraku”, dodaje neko. “Ima puno policije, to je dobro”… Pre putovanja u Rio pogledala sam na sajtu kanadske ambasade savete za putnike u različite zemlje. Kod Brazila stajao je ogroman žuti uskličnik i svako poglavlje bilo je novi opis novih opasnosti. Opasna je klima, opasne su životinje a najopasniji su naravno ljudi.
“Nemojte nositi novac” kažu jedni, “nikako vrednosti ili telefon” i svi saveti se kreću u smeru da pri izlasku iz kuće treba da idemo kao tajni agenti u strahu od svakog bližeg susreta. Nema kome nije ukraden telefon, nikako sav novac na istom mestu, kopije svih dokumenata… Od svih uputstava nikad se nisam osećala lošije. Istovremeno, neretko isti ljudi govore “najlepši grad na svetu”. “Posle Rija sve će ti u životu biti njaaa” rekla je jedna drugarica kojoj verujem.
U toku vikenda na plaži su svi. Kad kažem svi, mislim od babe do bebe. Od zgodne žene, gej para, šatora za bebu, ekipice za fudbal do porodice sa velikim frižiderom. Suncobrandžije, putujući prodavci kupaćih, kukuruza, naočara, krofnica i koktela. Ne znam kada sam prestala da idem na masovne plaže. Pet kilometara Kopakabane i isto toliko Ipaneme čovek do čoveka, sunce koje prži i neprekidna vriska. Moja noćna mora.
Na plažu sam izašla kasno, oko deset.
Kažem kasno jer se na plažu ide u šest do devet ujutro najkasnije. U deset je sunce visoko na nebu kao u podne. U šest popodne ga nema. Hiljade ljudi stoje na Ipanemi i aplaudiraju zalasku. Svaki dan, bez razlike. Ništa u tome nema lepo niti privlačno, onoj meni koja je došla u Brazil.
Maštala sam da odem u Buzios, koji je mnogo mirniji od Rija. Da pronađem neku zabačeniju plažu kao što je Praia Vermelha, neku gde duže sija sunce ili neku gde leži tek po koji čovek. Možda neki plažni bar koji ne odaje utisak pića ispred dragstora, plastičnih reklamnih suncobrana i vašarske atmosfere. I tu mi se ukazalo. Ono od čega stalno bežim, nije šabački vašar iz koga sam potekla. Ono od čega bežim je istovremeno ono što nosim u sebi, egzistencijalni ponor dugotrajnog sveprožimajućeg siromaštva u koje sam uronjena oduvek i čiji me talas ponekad poklopi.
Šta je drugo frižider za plažu pun sokova i hrane nego frižider s kampovanja na koje sam išla sa babom i dedom. “Oni svi idu na more po sedam dana”, ponosno je isticao ćale, “a mi smo na moru najmanje tri nedelje, za sedam dana ne stigneš ni da se odmoriš od puta”. Klimali smo glavom jedući sendviče sa paštetom i ajvarom na plaži. Negde najdublje u meni je ideja da se dan mora iskoristiti od početka do kraja, da je u svakom danu važno minimum pet puta ući u vodu i plivati, plivati, plivati.
Plivati, plivati, plivati.
Sedamdesetih je moj otac bio jedan od prvih nekoliko spasilaca i instruktora plivanja na novoizgrađenom bazenu u Šapcu. Kasnije, živeo je taj život instruktora kroz ćaleta koji vodi minimum četvoro dece u vodu i o njima brine. Na njegovu veliku žalost, ni ja ni brat nismo sportski fanatici i prema moru smo se odnosili uvek previše ležerno. Gde god otišla, prati me njegov naporan tempo. Ustaje se ujutro rano i zatim se doručkuje i ide u toalet. Posle nekog vremena, ide se u vodu na sat vremena i potom izlazimo na sunce gde se namazani zaštitnom kremom sušimo a onda se vraćamo u hlad. U hladu smo veći deo dana, i užinamo između ravnomerno raspoređenih kupanja i sušenja. Popodne spavamo. Tu rutinu znam u minut.
Kada smo u hotelu, ručamo u hotelu i klonimo se najvećeg sunca. Na taj način izbegavamo da dobijemo sunčanicu, proliv i povraćanje. Na plaži se ne jede sladoled ni voće u kombinaciji sa slanom vodom to sve izaziva stomačne tegobe. Voće može da se jede predveče, posle kupanja i pre odlaska kući. Sladoled može uveče, ali samo jedan. Sve je jasno i sve je uvek isto.
Danas su talasi bili veći od dva metra.
Talasi me ne plaše jer znam gotovo sve o njima. Ne smem da stojim i čekam talas. Ako plutam talas mi ne može ništa. Isto tako, ne smem da budem tamo gde se talasi lome, ako ka meni ide talas treba da zaronim u njega. Talas me može uvući ali ja samo treba da udahnem dovoljno vazduha i da se prepustim. Kada je talas veliki ko kuća pomalo me prođe jeza, ali i tada samo radim kako sam zapamtila. I kada izlazim, i kada mogu dotaknuti dno, težim da se održim na površini. Logika talasa je uvek ista. Nešto kao i u mojoj porodici. Neke stvari se nikad ne menjaju.
Hiljadu reči je malo da opišem koliko se porodično osećam u Riju.
Jedan otac ispred mene čuva četvoro dece. Tata i mama poneli su frižider, a tata pušta muziku na bluetooth zvučnik. Maši svaku notu ali istrajno peva. Deca okolo trče, to su ona deca što vrište i inače me nerviraju. Mama se sunča i ispod dva suncobrana bazično su samo hrana i piće. Uobičajeno tražim plaže na kojima nema dece. Deca po sebi nisu nikakav problem čak i kad vrište od radosti za svaki talas koji ih poklopi. Ono od čega bežim je letovanje sa ćeletom. Deca koja ne slušaju i roditelji koji ih hvataju da ih uteraju u red.
Odrasla sam i više mi nisu potrebni ni mama ni tata, mislila sam. Kad ne slušam svoje ponajmanje želim da slušam tuđe roditelje kako viču, dozivaju, vaspitavaju decu uživo. Preklinjanje da se u vodu uđe, pa da se iz vode izađe. Nutkanje vodom (jer moramo se hidrirati na suncu), apeli da se jede ili spava. Deci se nikad ne spava. Nije ni meni. A danas, ovde u Riju, najviše mi fale moji roditelji.
Okolo prolaze ljudi njihovih godina.
Tela opuštenih i neravnomerno pocrnelih. Oni koji su izgoreli na suncu pa su se prekrili raznim krpama, oni koji se trude da pocrne. Svi koji nose hranu sa sobom i oni koji jedu brzu hranu na koju se moj tata grozi. Hot dog na plaži – ko zna kakvo je to meso, nemojte izigravati ludilo. Kroz mene govori svaka njegova rečenica – zgražavanje nad kuvanim kukuruzima koji mogu doneti salmonelu i sladoledom od koga ću se razboleti. “Videli ste – svako ko je jeo sladoled – nema ga više na plaži”, gledali smo i ćutali, pokušavajući da zapamtimo decu koja jedu sladoled a sutra će se sigurno razboleti. Ne kao mi, mi se nikad nismo razboleli. Ravnomerno smo pocrneli, dosta smo plivali i ni jedan dan nam nije propao.
Dosta uspešan dan na plaži.
Dan kada samo dođem da se okupam, na sreću stan je odmah preko puta. Noć kada mogu da uđem u vodu dok je voda crna.
“To što znaš da plivaš, tvoja je privilegija”, govori ćale i govori istraživanje o klasama koje malo malo sprovodi neki sociološki institut. „Plivaj“, bio je savet koji sam možda i najviše čula. „Šta tu mašu i valjaju se po plićaku“, rekao bi smejući se prezrivo dok gleda s visine većinu bezbrižnih turista. Dok plivam vidim istu tu većinu kako se valja po plićaku i tek po nekog dugoprugaša kako pliva paralelno sa linijom horizonta. Jedan je juče imao i crveni balon da ga vide i vozači skutera. “Kompleksaši”, rekao bi ćale za svakog vozača skutera “zaleću se u ljude, jednom će ubiti nekog tako” negoduje on neprekidno zagledan u vodu kao da je i dalje spasilac.
Sigurna sam da ćale ne odobrava što plivam i noću.
“Osvetljeno je ko Marakana”, tešim se ali u stvari vodim dijalog sa njim. Sa delom sebe koji je modelovao do tančina. Gledam u nebo i hiljadu reči je malo da opiše tu sliku. Ako bi me neko pitao više o Riju, rekla bih tamno nebo i zelena voda u noći. Providna i dalje, topla i nimalo strašna. Ne mislim o svim ajkulama ovog sveta, svim džeparošima, prosjacima i uličnim prodavcima. Ne mislim o siromaštvu koga nas teraju da se plašimo. Ne mislim o bilo čemu što treba da sačuvam. Ne želim da budem neko drugi neko bolji. Samo crno nebo i bela pena talasa. Dolazi jedan baš velik i uzimam vazduh za svaki slučaj. Podigne me i spusti, ništa. Mogu da uronim i izronim. Sve je onako kako sam naučila. Sve je onako kako sam se tome opirala. Ništa što bih mogla da preporučim svima. Samo za mene odlično. Ostalima se garant ne bi svidelo. Ne mislim o tome dok plivam kroz mrak.
Fotografija: David Clode on Unsplash
