Zgrade koje voli mirišu na beton. Beton ili cement je miris koji se zove petrikor. Zemljani miris koji se javlja kada kiša padne na suvo tlo. Naziv petrikor dali su neobično romantični hemičari prema dve grčke reči πέτρος (pétros) što znači stena i ἰχώρ (ikhṓr), što predstavlja krv bogova. Krv bogova koja se oslobađa u kontaktu sa vodom, zapravo su nataložena i pomešana esencijalna ulja hiljada cvetova. U konačnici taj miris podseća na kedar, ali se i razlikuje od njega. Nosi mnogo specifičniji zemljani trag, kao glinena posuda ili sveža cvekla, kao nešto zagušljivo tamno, kao rupa od lifta.
Razlog zašto nije odustala, nije neka posebna hrabrost već nužda. Bicikl je bio jedan mali dokaz da je ranije nekad uspela da se izvuče iz kuće, bar nakratko. A taj izlazak nije samo iz kuće, izlazi se iz čitave klaustrofobične logike u kojoj ne postoje drugi i njihovi problemi.
Kada je bila mala posebno je bila ponosna na to što se ne plaši lifta. Deca se uglavnom plaše male metalne kutije koja najviše do četiri ili šest do osam osoba nosi desetine metara uvis. Neka deca su odbijala da dođu na rođendane u zgradi a neki su dolazili zajapureni od pešačenja na deseti sprat. Život na desetom spratu činio je da niko nikad slučajno ne dođe, čak ni lopovi u potrazi za nezaključanim biciklima.
Strah od lifta
Nikada do kraja nije shvatala strah od lifta. Posebno što je u zgradama često nestajalo struje. Mnogo gore od lifta bilo je da lift ne radi. Peške do desetog sprata. U hodniku zgrade postoji prirodno svetlo istina, ali to svetlo sija odgore. Penjanje u zgradi bez lifta u stvari je deset krugova/spirala oko svetla koje postaje sve jače i jače kako se približava krovu.
Nevolja sa visokim zgradama je ta što kad nema struje nema ni vode. Ako ne radi lift, ne samo da treba doći kući peške. Treba doneti i nekoliko balona vode. Balon tako se zvala ogromna bela plastična flaša s ručkom, koja bi ubrzo požutela od sadržaja gvožđa u vodi koju su pili. Arterska voda, tako su je zvali. Iako su posle u školi učili da se pravilno kaže arteški bunar. Arteška voda, a ne arterska. Kako bilo, ukus hladnoće sa ukusom gvožđa ostao je ukus arterske vode.
Miris zgrade
Velike betonske zgrade imaju veoma poseban miris. To nije miris koji imaju savremeni kompleksi sa malo prozora i hodnikom u mermeru i veštačkom svetlu, sa puno vrata od pvc stolarije. Nije miris poznatih sredstava za dezinfekciju koja se mogu kupiti u radnji, miris đurđevka ili nekog drugog cveća. Velike betonske zgrade mirišu na bazen. Miris čistog hlora jer niko nije dovoljno bogat da za jedno čišćenje kupi deset litara deterženta od đurđevka. Kupe samo hlor.
Miris hlora ipak nije tako intenzivan kao na bazenu. (Marija jako voli miris hlora, miris bazena.) U zgradama miriše gvožđe. Metalni gelenderi, metalni lift. Sva deca, iz nekog nepoznatog razloga vole šipke. Šipka, ista kao zatvorska je verovatno prvo što vide. Dečiji krevetac ima šipke. Marija se nekad previše zanese pričom o drvenim šipkama kreveca u kome je spavala kao beba. Drvene šipke i drveni oblici koji se pomeraju gore dole. Zamisli da si dete i da je to sve što možeš, rekla bi.
Znaju li tvoji? Znaju li da se svega sećaš? pitao bi je G. često. Samo bi slegla ramenima. Ne znam kako je kad toga nema. Seća se jasno tog mirisa, miris prelakiranog drveta. Mirisi ne stare.
Berlinsko detinjstvo
Možda ljudi čije je detinjstvo mirisalo na betonske zgrade i metal kasnije traže nešto slično noću u klubu. U prostoru stare fabrike ili ispod podvožnjaka ne čini se tako strašno. Prvi betonski bliss je posle teško naći. Možda neko brzo zaboravi, ali mirisi zgrada kažu toliko o nama. Prvi put kad je otišla u Berlin, otišla je u jedno od naselja o kojima je čitala. Naselje nalik na jedno u kom je odrasla, da vidi da li i tamo zgrada miriše isto. Da li je Berlinsko detinjstvo bilo isto kao njeno. Nije.
U Berlinu zgrada je mirisala kao zgrade na selu. Zgrade koje se trude da budu kuće. Male zgrade mirišu na sredstva za čišćenje. I velike zgrade mogu tako da mirišu u selu, tamo gde ljudi imaju naviku da ukrase svoj prostor. Podsećaju na kuće, samo što kuće nemaju hodnike, i od ulaza mirišu na sveže oprane tepihe, vunu i ručak. U ulazima je cveće i puzavice rastu preko metalnih šipki gelendera, izvijajući se ka svetlu. Kuće mirišu puno drugačije od zgrada. Ljudi koji žive u kućama mrze zgrade i obrnuto.
Činilo joj se da u Berlinu isto u zgradama žive ljudi koji mrze zgrade. Betonski zidovi bili su oblepljeni pločicama. Puzavice i mirisni čisti otirači. Iako stare, zgrada u Berlinu, zgrada u Londonu, mirisale su na male zgrade u selima. Mirisale su na ljude koji vole kuće, koji zgrade optužuju za otuđenost, one koji idu peške uzbrdo radi sporta. Lift se koristi samo za prevoz robe. Nikad nikog nije srela u hodniku.
Betonske zgrade i metal
Zgrade koje voli mirišu na beton. Beton ili cement je miris koji se zove petrikor. Zemljani miris koji se javlja kada kiša padne na suvo tlo. Naziv petrikor dali su neobično romantični hemičari prema dve grčke reči πέτρος (pétros) što znači stena i ἰχώρ (ikhṓr), što predstavlja krv bogova. Krv bogova koja se oslobađa u kontaktu sa vodom, zapravo su nataložena i pomešana esencijalna ulja hiljada cvetova. U konačnici taj miris podseća na kedar, ali se i razlikuje od njega. Nosi mnogo specifičniji zemljani trag, kao glinena posuda ili sveža cvekla, kao nešto zagušljivo tamno, kao rupa od lifta.
Voda oslobađa mirise i vlaga prisutna u zgradama, oslobađa eterična ulja zarobljena u građevinskim materijalima, zajedno sa geosminom, materijom koja je metabolički proizvod bakterija. Ljudski nos je evolutivno izbaždaren da bude ekstremno osetljiv na geosmin čak i u najmanjim koncentracijama. Ljudski nos može da oseti aerosole geosmina u milijardama drugih komponenti. Smatra se da je praistorijski čovek tako žudeo za kišom. Geosmin je znak da je vode bilo, i da će je opet biti.
Hladnoća hodnika zgrade znak je života
Svetlost koja dopire s vrha oslobađa ozon, miris svežine koji percipiramo kao hladnoću hodnika zgrade. Stare zgrade mirišu na buđ, vlažan i hladan vazduh koji stvara uslove da se rodi nov život. Čak i u najbolje održavanim zgradama u nekom uglu visokog plafona hodnika je paučina koja vijori.
Uvek ima vetrića. Zgrada diše, rekla bi neka komšinica, skoro ponosno što eto ta stara zgrada nije zaptivena, zalepljena i nije ispunila silikonom svaki otvor. U starim zgradama kamen je izlizan i hladan, kao da je nemoguće ugrejati ga. I u tropskim predelima, u starim zgradama je toplo sve osim kamena. Poželi da se izuje i hoda bosa, da se zalepi telom za zid dok čeka lift.
…podseća na kuću
U Buenos Airesu rekla je kako je zgrada podseća na kuću. Koju kuću? Valjda zgradu u kojoj je živela na desetom spratu. Unutra je mračno i hladno a prozori gledaju na unutrašnje dvorište i ima jedan na krovu. Kad gleda gore zavrti joj se u glavi. Kad je gore, stavi glavu na gelender i oseća jasno njegov miris metala, gleda dole u ponor i poželi da baci kovanicu. Kovanica nikad ne padne dole, u nepoznato, uvek se zadrži na nekom spratu između. Kad silazi pokupi je. Tako se igrala kad je bila mala. Mislila je podrum, tamo žive sve bačene žvake, olovke i klikeri. U nekim zgradama bila je postavljena mreža, da nekom ne ispadne nešto važno, veće. Ne zna tačno šta.
Mesto na kom se nešto strašno desilo
Često se pita da li njen život vodi nostalgija. Kad god se pita to, ima samo jedan odgovor. Ne, nikako. Neće da se vrati u detinjstvo, to je možda istina. U detinjstvu je bilo grozno. Ali hoće da se vrati u detinjstvo, kao da je detinjstvo mesto na kom se nešto strašno desilo. To strašno je detinjstvo. Hoće to mesto, ali da u njemu ne bude dete, da učini ono što tada nije mogla i nije znala. Da u stvarnosti sa mirisom betona i hlora bude odrasla, da se useli u stan, plaća račune, da živi odrasli život. Da njene noge budu dugačke a ruke umorne od nošenja. Sve samo da nije dete.
Nove zgrade, zgrade u kojima je ona danas odrasla mirišu na plastiku i kao da su pokloni tek otpakovani iz providnog celofana. Malo mirišu na farbe. Miris podsećaja na cijanid, kad izvetri miriše na amareto ili badem. Hodnici novih zgrada su pomalo klizavi i veoma sjajni. Stepenice su oštre kao žilet. U novim zgradama novo je i zaslepljujuće osvetljenje. Nekada svetlo prati kretanje, iz mraka se dolazi i ide se u mrak, koji onda bljesne. Nema velikog lifta u koji staje bicikl. Bicikl mora da stoji uspravno. Nove zgrade mirišu po izboru, na arome osveživača koji stoje postavljeni u uglovima. Nekada se isparavaju iz otvora za ventilaciju. Nekada su tu da zamaskiraju druge neprijatne mirise. Mirise vazduha zauvek zarobljenog u klima uređajima. I dalje se, najčešće podsvesno, oslanja se na prvi utisak, na miris.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: IMDb
