Slaba. Uvek je za sebe mislila kako je slaba. Misli kako je slaba kada čita šta sve ljudi mogu i misli šta ne može. Misli da je slaba kada ukrade ili slaže. I slaba je kada se stidi to da prizna. Slabost je kao nekakav žele koji sve guta.
Mora da smisli neku pesmu ako je neko bude pitao koja joj je omiljena pesma, ne može reći ne znam ili još gore – svejedno. Mora smisliti… toliko je toga o čemu treba misliti, sad još i pesma. Bolje pesma nego sve drugo. Ni jedna pesma joj ne pada na pamet, kao za inat…
Slobodna kao umetnost
Koliko god razmišljala o tome kako je kreativnost slobodna, pisanje je uvek opterećeno okvirima, samozadatim pravilima. U suprotnom ne liči ni na šta. Život je sa druge strane, potpuno neopterećen, verovatno ga je zato tako teško uhvatiti i zatvoriti među rečima.
Junakinja koja zastupa autorku, ne može biti lepša niti pametnija jer onda sve postaje providno. Kao kafanska priča. Sa druge strane, ona ne treba da bude ni oličenje svih mana. Kako odoleti i ne pisati o manama. Kao i bore kod slikara, mane u pisanju postaju nekakvo božansko oruđe opisa. Lik bez veoma puno mana, kao i bora na crtežu, plošan je i plitak, nema treću dimenziju.
Sve može biti slaba strana
Fokusirajući se na mane kako glavnih tako i sporednih likova, oni koji pišu zaborave kako ispisati vrlinu. Time, zaboravljaju kako ispisati istinu. Možda zato što su većina pisaca voajeri i mizantropi, vrlina važi za plitku karakteristiku. Kao da ako bi se zagrebalo dovoljno, sve što nam se čini kao vrlina, postala bi mana. Pretpostavljam da to zavisi od optike. No nevoljno, i sama sam usvojila mizantropski manir pa recimo posvećenost drugima tumačim kao bežanje od sebe. I sve može biti ispisano isto tako – iskrenost kao strah od toga da se bude uhvaćen u laži, blagost kao nedostatak stava, odanost kao lenjost duha.
Nedavno sam se setila razgovora u kome je Senka Marić ispričala o kompleksnosti odluke da u romanu piše u drugom licu. Ne sećam se više ali sa jedne strane je bilo veliko JA a sa druge neka tuđa ONA. Nervira me to, rekla mi je jedna drugarica, kad mi se tako obraća. Plaši me to. Kao da upire prst u mene i govori TI, TI…Nisam bila svesna kako to TI moćno deluje, čak možda i previše aktivistički. Mada bi ideja upiranja prsta u čitateljku, možda mogla biti moja.
Pisanje o osetljivim temama zahteva likove. Još uvek ili više nikad neću moći da kažem ja dok pišem o onome što boli. Ne želim da budem gruba prema sebi. Volela bih da naučim, i sada je valjda ta faza – da budem nežna prema likovima koji me zastupaju. Možda će to pisanje učiniti lošim. Ljudi vole kada neko drugi za njih razotkriva, kada skida kožu i pokazuje bolna mesta. Ali da li postoji književnost koja nije gruba, eto to mene zanima.
Možemo li da pišemo o drugima koji su dobri i tačka. Nisu naivni, nisu glupi, nisu savršeno nedostižni. Možemo li da se ispraksamo da vidimo dobrotu koja je kompleksna. I kada to uspemo, možemo li da je vidimo u sebi.
Nedavno je Marija pročitala knjigu koju je preporučila svima. Počela je sa preporukama još dok nije pročitala celu knjigu. Takva praksa joj se obila o glavu još pre nekoliko godina kada je preporučila roman na osnovu prvih nekoliko strana a onda je taj roman obrnuo smer i postao nešto jako ružno. Tad joj se sviđala neka priča s početka i jako je želela da joj se svidi sve. U konačnom poretku svemira – nikom nije važno što se zeznula. Tako je retko preporučiti nešto.
Život životinja
Pročitala je knjigu Život životinja jednom i onda još jednom. Iskustvo čitanja bilo je kao ukus prelepog jela sa kokosovim mlekom, hranljivo nežno i toplo. Za koliko knjiga je pomislila slično? Ne seća se. (Ne seća se uopšte puno knjiga jer ne vodi dnevnik pročitanih knjiga. A trebalo bi. Kao i mnoge druge navike kojih se ne drži.) Knjige se danas najavljuju tako da otkrivaju, razotkrivaju, bivaju gorke ili se cerekaju u lice, seku kao mačem, vrše vivisekciju društva ili pojava… Biti blag jednako je kao biti slab. Biti slab, još uvek je mana.
Uvek je za sebe mislila kako je slaba. Misli kako je slaba kada čita šta sve ljudi mogu i misli šta ne može. Misli da je slaba kada ukrade ili slaže. I slaba je kada se stidi to da prizna. Slabost je kao nekakav žele koji sve guta. Nedržanje obećanja i neobećavanje, svaka nesigurnost. I u toj slabosti, tim prezrenim manama nalazi se mesto izvesne doze poezije. Mekoća koju ljudi traže kao što traže mekoću majčine sise da se uz nju sviju.
Popodne za sećanje
Mama je ležala na krevetu a Marija i njen brat su ležali svako sa po jedne strane. Mama nije nosila grudnjak. Iako je to danas gotovo nepojmljivo i nigde nije našla takav opis u književnosti, a književnost je oblikovala naša očekivanja od stvarnosti, mogla bi se zakleti da se nešto takvo uprkos svim verovatnoćama desilo. Mama leži polugola a dvoje dece koja nisu dojenčad leže oko nje mazeći je po grudima. Zovu ih sike. I pitaju koja je bila čija sika, onda kada su sisali. Mama strpljivo odgovara na sva pitanja. Jedna ima mladež koji je skoro crn, ta je bila njena. Druga koja ima mladež u braon boji, ta je bratova. Pita šta li rade mame koje imaju troje dece, a nemaju tri sike.
Postoji nešto neverovatno nežno i lepo u toj slici polugole žene u kasnim tridesetim i njeno dvoje dece u toku popodnevnog odmora. Opuštene i razlivene mamine grudi i četiri male ruke koje je maze i ispituju o sebi nesvesni svoje potpune ali veoma kratke istorije. Postoji prostor nežnosti i lepote u kome nema nikakvog seksualnog uzbuđenja, nema takmičenja i nema burnih osećanja. Nema fascinacije telom, nema letnjeg tela, nema starenja ni straha i zgražavanja nad mladežima, flekama, dlakama.
Toplina Islanda
Island nije neka zemlja o kojoj ljudi maštaju. Prevoditeljka sa islandskog je rekla četiri puta kako je Island toliko mali da se svi znaju. Bilo je teško to pojmiti sve do trenutka dok M. nije rekla – Pa to ko Novi Sad. Novi Sad ima 300.000 stanovnika. I da je Novi Sad ostrvo, i da je država. I da je udaljen od drugih zemalja. I da Novi Sad ima svoj jezik i svoju istoriju koja je posebna u odnosu na istorije drugih zemalja. I da sunce izlazi oko podne. Posle podne. A kada izađe, bude dan negde oko dva do tri sata i počne sumrak.
Knjiga islandske autorke podseća na malu, zaboravljenu sekvencu popodnevnog odmora u kome se deca svijaju na mamine grudi. Nema prelepih mirisa detinjstva, miris mame je toliko običan i svakodnevan, dok jednog dana ne bude zaboravljen. Mama ne mora da se trudi da bude bolja ili lepša da bi je njena deca više volela, već je vole najviše.
Mama i svetlost
Čitajući, Marija je naučila da se babica na islandskom zove majka svetlosti. Svetlost je na islandskom, ispostaviće se, veoma važna reč, budući da je Island veći deo dana, godine, života u mraku. Sviđa joj se što u knjizi koju je preporučila svima koje je srela u poslednjih deset dana, iako ima puno muškaraca i žena, nema gotovo uopšte seksualne tenzije. Kako je zaplet drugačiji, onda kada nema akcije, zločina, drame i strasti.
U tome je dakle trik, pisanja koje voli… U njemu ima nežnosti i dobrote koja nije naivna i glupa iako je prozaična i svakodnevna, kao rad babice. Nema ništa romantično i ništa nije dramatično, a opet – tako je puno lepote. I ta lepota nije oslobođena istine, nije ulepšana da bi bila pitkija. Slobodna je da piše o onome o čemu se ne piše često. Zaplet će biti drugačiji, bez akcije, zločina drame i strasti. Kao jedno lepo popodne, dok nismo znali da treba da mrzimo nesavršenosti. Da mrzimo uopšte.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Journal
