Sirene u Kornvolu su zločeste, prvo je što joj je rekla A. kada je pitala o Zenoru, malom selu iz koga po legendi dolaze sirene. U drami iz tri dela Ordinalia, napisanoj na srednjekornvolskom jeziku priče o sirenama umetnute su u legende o Hristu. Sirene su bića, ne nužno žene koje osim što predstavljaju misteriju vode i pola su riba pola čovek pola bog, androgine su. Legenda kaže: žena od glave do srca. I to srca, dotaklo ju je tačno u srce, negde ispod već dvaput bioptirane dojke. Bog ima srce žene, kažu kornvolski mornari. To je srce, saznaćemo, veoma prevrtljivo, bar ako je sudeći po mornarima.
Preseljenje ionako već planira, ne bi to bio trik. Otkucala je poruku. Sad ostaje samo da sačeka.
U međuvremenu gugla. Zdravlje? Tražiš najbližu kliniku za prevenciju raka dojke? Svi klinički i dijagnostički radovi na dojkama obavljaju se u The Mermaid Centre —Centru za sirene, namenski izgrađenom dijagnostičkom objektu u Kraljevskoj bolnici Kornvol u Truru.
U Centru za sirene se nalaze Program skrininga dojki Kornvola (NHS BSP) i Jedinica za onkoplastiku dojki. Tu se prate pacijentkinje sa porodičnom istorijom koje mogu biti u većem riziku od razvoja raka dojke.
Dole, sitnim slovima piše: Ako želite da donirate apelu Centra za sirene, posetite stranicu za donacije ispod.
Ko su uopšte sirene?
Potom razmišlja o tome kako sirene imaju dojke a nemaju druge sekundarne odlike pola. Šta je to sa sirenama? Mala sirena se morala pretvoriti u osobu, kako bi mogla da vodi ljubav, a ne da hoda. Doduše, nije baš sigurna da sirene u Kornvolu izgledaju kao likovi iz danske mitologije, ili Disney crtaća. Sirene u Kornvolu su zločeste, prvo je što joj je rekla A. kada je pitala o Zenoru, malom selu iz koga po legendi dolaze sirene.
U drami iz tri dela Ordinalia, napisanoj na srednjekornvolskom jeziku priče o sirenama umetnute su u legende o Hristu. Sirene su bića, ne nužno žene koje osim što predstavljaju misteriju vode i pola su riba pola čovek pola bog, androgine su. Legenda kaže: žena od glave do srca. I to srca, dotaklo ju je tačno u srce, negde ispod već dvaput bioptirane dojke. Bog ima srce žene, kažu kornvolski mornari. To je srce, saznaćemo, veoma prevrtljivo, bar ako je sudeći po mornarima.
Priča iz Zenora
Jedna je žena tako dolazila u Zenorsku crkvu, pre puno stotina godina. Veoma lepa i bogato odevena dama povremeno je prisustvovala službi u crkvi – a s vremena na vreme je odlazila i u susedno selo Morva. Za njene posete moglo bi se reći da nikako nisu bile redovne i često bi između njih prolazili dugi intervali. Ipak, kad god bi došla, ljudi su bili očarani njenim lepim izgledom i izvanrednim pevanjem.
Važno je reći da su se i ostali Zenorčani izdvajali po finom pevanju psalama, ali ona je nadmašila sve njih. Ne iz ljubomore, ali u jednom trenutku, seljani su se upitali kako je, nakon desetina godina koliko su je viđali, tu i tamo, i dalje izgledala tako mlado i lepo. Niko nije znao odakle je došla niti kuda bi odlazila.
Kada su mogli, mnogi radoznalci, posmatrali je sa brda Tregarten, sve dok ne bi zamakla i nestala. Bilo je to kao igra, ali dovoljan je bio samo tren nepažnje, da se skrene pogled ili kihne, ona bi baš u tom trenutku nestala i nije joj se mogao pratiti trag. Nezadovoljni vraćali su se kućama i pričali o svom neuspehu da uoče gde to ona ide, odkud je. Nebrojeno je mladića ali i sasvim mladih devojaka, jer mladići i devojke su često ako ne radoznaliji od ostatka sela onda bar spremniji za avanturu.
Priča o odlasku Metju Trevela
Jednoga dana neznanka je usmerila pažnju na lepog seoskog mladića, po imenu Metju Trevela, koji je bio i najbolji pevač u parohiji. Njih dvoje slušati u crkvi, bilo je pravo zadovoljstvo. Nemoguće je bilo ne primetiti njihovo natpevavanje.
Neki bi rekli da su idealan par, ali niko to nije rekao. Delom iz ljubomore a delom zato što je bilo krajnje neprikladno da se ova imućna dama koja bez obzira što je lepa, ima godina – zainteresuje za mladića.
Niko to nije rekao, ali nije bilo prilično.
Čini se da Metju o tome nije razmišljao na taj način već je za razliku od svojih prethodnika koji su je nemo posmatrali s brda Tregarten, krenuo za njom. Iako zli jezici kažu da ju je pratio, neke verzije kažu i da su išli ruku pod ruku. U selu je i tada bilo kao i sada, puno ljubomore.
Neki su želeli da prikažu Metjua kao uhodu, ali znajući ovo dobro momče, koje do tada nikad nikog nije uhodilo ni pratilo, pre će biti da ju je učtivo zamolio za šansu da je otprati. Ona bi to sasvim izvesno prihvatila. Na kraju krajeva, toliko dugo je dolazila u crkvu u Zenoru kao i u crkvu u Morvi, pevala je iz sveg glasa a niko joj se nikad obratio. Niko nikad. Čudni su ljudi seoski.
Ni jedno se od njih dvoje nikada nije vratilo u selo. Nikada je nisu videli u crkvi Zenor, i možda se do danas ne bi znalo ko je ili tačnije šta je ona da nije bilo puke slučajnosti.
Jednog nedeljnog jutra, istog kao juče, brod je bacio sidro oko milju od uvale Pendover a ubrzo nakon toga, sirena se približila uz brod i pozdravila ga. Sad, teško je verovati mornarima da je to baš bila sirena, budući da oni piju puno ruma upitnog kvaliteta. Istina je da im se ukazala ženska osoba. Znaju to, jer su je videli kako izranja iz vode do struka, imala je divne grudi.
Plava kosa, lepršala je oko nje i prekrivala grudi, tako da nije sigurno ni da su bile prelepe, ali takvim su se učinile pripitim mornarima, koji su već satima bili na pučini.
Sve ostalo isto je tako nepouzdano kao i druge ribolovačke priče.
Uglavnom, žena je rekla nešto o tome kako se vraća iz crkve i ako može kapetan da podigne malo sidro na minut, jer je palo tačno na vrata njenog doma, a ona je bila nestrpljiva da uđe kod svoje dece. Mornari su sabrali dva i dva i sračunali da ako gospa iz mora koja navraća i u crkvu ima decu, to mora da su pod morem deca Metju Trevela, nema ko drugi biti.
Ima i drugih priča za sirene
Drugi kažu da je, dok je brodica bila na okeanu u ribolovu, rano u toku nedeljnog jutra, sidro greškom spušteno na vrata. Ta su vrata vodila do njenog podmornog prebivališta. Otkrivši, po povratku od ko zna kud, kako je sprečena da otvori vrata, zamolila je kapetana da podigne sidro kako bi mogla da uđe u svoj dom i da obuče decu kako bi bila spremna na vreme za crkvu.
Kakva glupa priča, mislila je
Pa niko je nije video u crkvi s decom, zar ne? Gde je Metju gde su deca? Da li postoji crkva i u pod morem, mornari bi nijekali glavom umorni od toga da sve po dvesta puta objašnjavaju. Iako su najmanje dvesta puta ispričali ovu priču.
Kažu da je imala magičan efekat na mornare. E sad šta je to, nisu rekli, ali jasno je još od antičke grčke da su mornari bežali od sirena. Kada počnu da pevaju, ili govore, ma dovoljno je i da se pojave – mornari bi dizali sidro i odlazili.
Nisu mogli da podnesu žene koje nešto stalno hoće.
Tako su i ovaj put, u svakoj priči, mornari digli sidro i isplovili, ne želeći da ostanu ni trenutak duže nego što su morali kraj njenog prebivališta. Mornari, koji su najviše trubili o sirenama, smatrali su već i njihovo samo postojanje znakom da je loša sreća blizu.
=“p1″>Verovalo se da mogu da poprime oblike koji im odgovaraju, mada su ih uvek opisivali kao žene. Govore i da su često mamile muškarce da žive sa njima. Ti muškarci koji bi otišli da žive sa njima, nikada se ne bi vraćali. Šta li su radili, čuvali decu pod morem? Ne zna se, za njih niko nikad nije čuo. Siroti Metju Trevel, o njemu je ostala samo priča.
Ribolovačke priče ogovaraju sirene
Kada su stanovnici Zenora čuli ribolovačke priče, bili su sigurni da njihova sirena živi blizu Pendauera. A po onome što je rekla kapetanu, zaključili su – da je to bila ONA morska dama koja je posetila njihovu crkvu i zavela Trevela u svoj dom. Priča je konačno dobila svoj epilog. Jadni Metju Trevel, nikada ga više neće videti. Siroti dobri Trevel, a mogao je da ima bilo koju od seoskih devojaka.
Da bi obeležili ove pomalo neobične događaje, dali su da se u svetom hrastu ukleše figura nje – onako kako su je videli mornari, na vratima njenog okeanskog doma. Vredni stolar crkve u Zenoru dao se na posao. Slušao je sigurno deset različitih priča od deset različitih mornara. Po jednima njena blistavo bela koža blistala je kao belutak u plavom praskozorju, po drugima u ruci je imala ogledalo to je ono što je sijalo. Jedni su govorili da u ruci ima dunju a drugi da se kada su došli ogledala i češljala. Ohola i lepa, kao i sve sirene.
Nije istina!
Bila je majka zabrinuta za decu, njeno lice je zračilo brigom, neko bi rekao. Gde su ta deca, nikada ih niko nije video, povikali bi u glas ostali. Kako ćemo prikazati grudi, oče, zar je pristojno da ženski lik, ma i na klupi u crkvi ima grudi, da li da ih prekrijem kosom. Nikako! Nikako! Povikao je lokalni sveštenik i dohvatio se dleta te je na skoro završenoj sireni načinio rez. Taaa-aako, reče pa stade da se iz daljine divi svom delu.
Ona se još uvek može videti. Gospa je preko grudi imala ogroman rez nalik na riblju kost. Lice joj je bilo neutralno kao da ne može osetiti ovaj divljački gest seoskog popa. Ogledalo ili voćku držala je u jednoj a u drugoj nešto što bi trebalo da bude češalj ali više je ličilo na bušilicu, iako bušilica tad nije bila ni izmišljena. Nije bilo ni struje razume se. Možda neki pištolj ili samostrel, ali to nije bilo ni u jednoj od deset priča deset mornara. Pomalo kao prodavačica sa telešopa, sirena je izranjala iz klupe u crkvi, malo na radost malo na podsmeh žitelja Zenora. Preko grudi joj je stajao ožiljak a duga kosa ga nije uspevala skriti.
Rekonstrukcija: Grudi
Znaš, rekla je G. tog dana, ja možda ne bih, ako se ti slažeš, ne bih rekonstruisala grudi ono onako, sa silikonima i sve, ako moraju već da idu. Čula sam da postoji flat chest. Znaš imam grudi ovih nekoliko godina, i – nervozno je nastavljala shvatajući da gubi pozornost slušatelja – nisu mi se svidele. Ne mogu da trčim, bole me, moram da ih utežem, a i plaše me. Čudne su mi.
Nemoj da pričaš o tome sada, rekao je. Nemoj da pričaš pre vremena, zvučao je preterano autoritativno a gotovo da je bila sigurna da je nije dobro ni čuo.
Jedinica za onko i plastiku
Jedinica za onkoplastiku nalazi se u Truru, ali ima nekoliko centara i u Hejlu. Pretpostavljam da je tamo to mesto. Zamisli zove se Centar za sirene, za sirene – zar nije simbolično. Prećutala je ono što misli o sireni iz Zenora, kojoj je paroh jednim potezom odrezao obe dojke i ostavio je ravnih grudi da je turisti gledaju i fotografišu.
Nije rekla da se ceo život oseća kao sirena – sa obe ruke zauzete nekim apsurdnim poslovima. Voćka, češalj, ogledalo, bušilica kao da je bitno, bitno je samo biti iznad vode. Neumorno noge su radile baš to, održavale je iznad vode, dok je u rukama bio posao i sve ostalo. Samo lice, lice nije odavalo ništa, smeškala se kao devojka sa reklame, spremna da proda svoj način života. Kažu da su oči pozivale muškarce da ostave sve i odu. Nije to tačno, ali nema veze, svet veruje u ribolovačke priče.
detalji priče inspirisani pričama iz knjige: Tradicije i priče pored ognjišta Zapadnog Kornvola, drugi tom (Vilijam Botrel, Bear and son, 1873)
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Ilustracija: Journal, korišćena foto Ema Bednarž, ljubaznošću autorke
