Unutra je miris veštačkog vazduha sa odabranim aromama i ulazi se uz identifikacionu karticu. Izvan je sve ostalo, prozori samo gledaju, nikada se ne otvaraju. Mogućnost Madone, ipak daje nadu. Možda se ne može promeniti, ali moguće je misliti, govoriti, pisati. Postoje reči i njihove kombinacije.
Nije jasno da li je to baš tako predviđeno ali na prvom spratu onkologije su prozori širom otvoreni. Za osam godina gotovo ništa se nije promenilo. Kafe aparat sada stoji na mestu postolja sa čajnim kolutićima i plastičnim bokalom čaja. Kao ni čaj, niko ne ubacuje dinare niti uzima ni kafu, samo zaobilaze. U hodniku gde su ambulante i gde hirurzi nakon prepodnevnih operacija u sali na drugom spratu poznatijem kao hirurgija pregledaju pacijentkinje je gužva. Važno je reći baš tako – pacijentkinje, jer gotovo sve su žene. Nikad se nije pitala gde idu muškarci, da li postoje neke posebne ambulante gde se pregledaju ili su u nekoj sasvim drugoj zgradi. Povremeno tu bi prošao i po koji pacijent ali nejasno je ispred kojih vrata su oni, muškarci, čekali.
Čekaonica za žene
U pratnji oca, ispred njih, u čekaonici za žene, prošao je čovek upadljivo niskog rasta, upadljivo beo i nabildovan. Da nema starijeg čoveka, za koga se može pretpostaviti da je otac po brižnom i žurnom koraku uz zaostajanje, ovaj bi istetovirani i nabildovani čovek izgledao kao da je zalutao dok suvereno prolazi kroz špalir raznovrsnih žena koje sede i stoje. Kao da ovi momci nisu dovoljno neobični, uočila je i nanogicu na nozi mlađeg, sina.
Što je život čudan pomislila je i setila se kako se isto tako iščuđavala jednom zatvoreniku koga su policajci dopratili na šalter u sobi sa čajem. On je imao lisice na rukama i nogama koje su međusobno bile povezane vertikalnim lancem. Nikada nije videla tako nešto, sem na filmu. A i tada, na filmu, bili bi to zatvorenici koji su osuđeni na smrtnu kaznu. Išli bi hodnikom polako i nabusito, kao na modnoj pisti. Tek je kasno primetila da čovek u redu ispred nje ima okove, i to verovatno ne bi ni primetila u gužvi pred šalterom da policajci u pratnji nisu bili u uniformama. Svega ima na svetu, mislila je.
Svesna da ljudi ne misle o različitostima i bogatstvu iskustava na onkologiji, isto tako nije mogla da misli na velika pitanja života i smrti tu gde se očekivalo da brzo izvuče i pokaže uput, prethodne nalaze ili tako nešto.
Razmišljanja o životu i smrti, tu su samo uveče, tačno tu, da ometaju san. Nekoliko dana ranije kada su došli rezultati da je promena u dojci benigna, pomislila je kako bi volela da zove baku i deku da im javi. Za trenutak, učinilo se kao da su oni živi i kao da iščekuju zajedno sa njom. Bilo je veoma realno, šteta što nije. Zato se dosta i iznenadila kada je hirurg kome se ispred lifta u čekaonici pohvalila rezultatima, rekao kako je to nemoguće i da se hitno javi sutra.
Tek tako, tu pred svima. Rekao je sigurno je nešto ružno i otišao liftom gore, gde su operacione sale i ležeće pacijentkinje. Ostala je da stoji pred liftom, kao da će hirurg se vratiti da kaže još nešto. A žene su je okružile, jedna je čak rekla Ne brini, dušo. Možda nije baš rekla dušo, ali tako ju je gledala. Smeđa žena iz Bosne sa šiškama tu je tri godine posle operacije na kontroli, saznala je ranije. Druga do nje, plavuša obučena u teget boju meri vreme od operacije u mesecima. Kaže jedanaest.
Sedele su preko puta ali kako se desilo to sa hirurgom pred liftom, Šiška je došla i dodirnula je po ramenu rekavši Nije to ništa, ništa ne mora da znači a Teget se samo sklonila. Kod Teget je sve još sveže, kao da je neko može zaraziti u prolazu, sklanja se. Opet je osetila tu auru bolesti, koja čini da ljudi uzmaknu, ustuknu.
Možda treba skloniti se
Skloniti se, tako izgleda briga o sebi. Posebno tamo, na onkologiji a i inače. Tu noć uopšte nije mogla da spava a ni da se skloni. Znala je da ne treba to da radi i baš zato je uradila. Preko dvadeset otvorenih tabova u kojima su izmešani naučni radovi do kojih je dolazila random, forumski razgovori o raku dojke i genetski testovi. Zna da vrste raka koji je imala i ovaj koji sad možda ili potencijalno ima nisu povezane ali opet, koja je šansa. Kuca u pretraživač: Ljudi koji su preživeli rak dvaput, briše dvaput piše više puta. Izlaze tekstovi iz tabloida ispovesti poznatih ličnosti, svaku otvara u zasebnom tabu. Ne čita ih, samo otvara. Da su tu.
Nema koncentraciju. Gugla redom multifokalni tumori, vrste tumora, prognostički faktori, rekonstrukcija dojke, dojke posle radioterapije, najbolja klinika za lečenje raka, american cancer society, vakcina, genetski testovi. Jelena je rekla da su genetski testovi isto kao horoskop. Razmišlja o horoskopu, niko joj nikad nije pominjao ništa za dojku. Niko joj nije video smrt, ili joj za to nije rekao. Istovremeno razmišlja o horoskopu i o tome da postoji šansa da su joj i mama i tata prenosioci gena odgovornih za rak dojke. Niko nikad nije umro u porodici, ali ko zna… Šta li rade druge žene svuda u svetu, da li Šiška i Teget spavaju sad?
Tri nedelje
Čula je jasno ženu u hodniku kojoj se smučilo i zamalo je pala u nesvest, kako su rezultati biopsije za tri nedelje. Računa, tri nedelje pa onda konzilijum pa čekanje na prvu terapiju, šta li bi bila prva terapija zračenje i hemo ili operacija, uglavnom to je još tri četri nedelje pa onda malo bolnica pa posle još par meseci terapije. Kosa bi možda mogla da počne da raste u jesen ili u zimu. Da li će moći da leti avionom? Sunčanje otpada svakako.
Možda overthinkuje ali lakše joj je ako je pripremljena, niko ne voli iznenađenja, posebno ako su loša. Može da zamisli jedan deo, drugi naravno ne. Teši se time da se sada dobro oseća i bitno je da zadrži optimizam. Koji optimizam? Okleva da pomisli na afirmacije ja sam zdrava žena, ja sam preživljačica, ja sam jaka i nezavisna. Želi samo negde da se skupi jer ne može da gleda strah ni nadu u očima svih oko sebe. Srami se reči možeš ti to, može se ono što se mora. Dok se može. Misli šta bi bilo da danas ne ode da vadi krv, jer joj se prosto danas ne vadi krv.
Možda uvek treba doći juče
Plave oči, plava senka i plava maskara sa šaltera joj kaže: Što niste došli juče. Za trenutak koji je trajao predugo, u pauzi koja to nije bila jer pitanje nije zaista čekalo odgovor, pomislila je kako je juče ležala u krevetu i uživala od sedam do osam i nije joj se dalo da dođe i vadi krv. Nije rekla Molim vas jer šta ima da moli ženu koja samo sortira knjižice i ni na koji način nema veze sa time kada će rezultati o brzini koagulacije krvi biti gotovi. Kasnije, dok joj tehničar meri to vreme dok krv teče iz prsta i iz vene istovremeno a štoperica otkucava ritmično pomisli da ga pita Možete li molim vas odmah da zapišete to vreme, samo mi to treba. Ne kaže ništa. I uopšte Marija ne govori ni trećinu onoga što misli a ljudi obično misle da govori previše.
Nikad ne govori hvala mašini
Iz članka u novinama od pre neki dan, saznala je da molim vas i hvala u razgovorima sa AI chat botovima troši enormno energije i vode. Zašto baš vode? Zaustila je da pita AI ali suzdržala se jer ne želi da bespotrebno troši struju i vodu, pitaće Google. Ili neće. Ne moramo baš sve uvek znati, mnogo je bolje čitati neku knjigu i skrenuti misli sa pitanja. To će raditi. Upravo će to raditi. Čitati knjige.
… samo ljudima
Prošli put na biopsiji, pitali su je šta voli da sluša i prvo je rekla Talking Heads, pa se ispravila i rekla Madonna. Pustili su Madonnu, iako se tehničarka požalila da ima samo sedamnaest posto baterije. Prošle su možda tri a možda i četiri pesme, ne seća se ali sedamnaest posto se ispostavilo kao dovoljno baterije. Veruje da se na onkologiji ne sluša Madonna, ali ko zna, pre neku godinu u čekaonici je bio The Knife. Šta li slušaju hirurzi u sali i slušaju li šta? Mora da smisli neku pesmu ako je neko bude pitao koja joj je omiljena pesma, ne može reći ne znam ili još gore – svejedno. Mora smisliti… toliko je toga o čemu treba misliti, sad još i pesma. Bolje pesma nego sve drugo. Ni jedna pesma joj ne pada na pamet, kao za inat…
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Journal
