Stisak ruke zamenio je izvini i razumem. Stisak ruke zamenio je hvala i volim te. Zar sve drugo nije bilo iza njih? Zašto muškarci tako slabo govore o ljubavi.
Da li oni znaju da je svaki izgovorio istu rečenicu nikom do sad nisam rekao ovo a onda rekao nešto potpuno obično.
Nikad mi niko nije rekao volim te rekla je Ray gledajući u svog supruga, dok te nisam srela i Marija se zapitala. Koliko žena na svetu u ovom trenutku laže sebe da je ljubav nešto što nije? Koliko žena može priznati kako živi u mraku bez svetla? Svetle kao svici stomaka punih nečega što se izliva i greje okruženje, dok se same smrzavaju.
Druga strana potpunog odsutva ljubavi, rekla bi na osnovu svog skromnog iskustva, bila bi podrazumevana ljubav. Normalno da vas volimo, vi ste naša deca, koje je izgovarao tata. Utopljenost u ljubavi stvara velikodušne ljude, ljude koji imaju utisak da imaju svega dovoljno i da nikad neće tražiti, neće moliti da budu voljeni. I isto, kao i one žene svici, živeće bez ljubavi dugo, dugo. Dok ne shvate da su potpuno izgubljeni u svetu. U kome se ljubav ne podrazumeva.
Šta je onda istina? Ima li ljubavi nedovoljno ili ne nepravedno raspoređena? Ko su ti koji drže monopol nad ljubavlju, tako da je niko nema dovoljno ili nema u pravo vreme?
Osobina novog vremena jeste da među mudrim citatima stoje misli najpoznatijih filozofa ali i nepoznatih ljudi sa interneta. Rame uz rame. Jedna od TikTok kreatorki kaže: Muškarcima je više stalo do mišljenja svojih muških prijatelja nego do mišljenja devojaka ili majki, i ako mislimo o tome, to je malo gej, objektivno. Iako je to samo opaska sa interneta – postoji čitav niz teorijskih tekstova o odnosima moći i njenoj rodnoj raspodeli. Koji bi drugim rečima, rekli isto to. Kada je žena bez moći, bez znanja od kakvog je značaja šta ona misli o geopolitici ili fudbalskoj utakmici, novom autu ili patikama. Pitaju se samo muškarci. Neko može reći da je to oh so gay u šali, znajući da to muškarce vređa. A može se reći i da je to gentlemens club. Suština ostaje ista – muškarci trebaju druge muškarce da se sa njima časno takmiče.
Neravnopravnost rađa nove neravnopravnosti. Monopol nad novcem, imetkom, znanjem i informacijama neophodno stvara zloupotrebu svih tih resursa. I nasilje.
Kad misli o sebi, Marija je uvek odbijala da posmatra sebe u čvrstim fiokama roda. Ali krišom, da niko ne vidi, obnavljala je sve najgore stereotipe ženskosti. Danju bi se ponekad razmetala znanjem o politici ili fudbalu, na radost muških prijatelja i saradnika. Noću, dok je čitala ozbiljne istorijske romane koji su napisali nobelovci i drugi akademici, preletala je strane da nađe neku scenu seksa ili uživala u događajima likova kao u sapunici. Uporno je ostajala slepa na bitne univerzalne poruke o besmislu rata i tragičnoj sudbini čoveka koji luta odvajkada. U sebi, čuvala je jednu ženu, domaćicu, u potpunosti uskraćenu od spoljnjeg sveta i dešavanja u njemu. Ona sve što zna o svetu jeste ko se u koga zaljubio, ko je umro, od čega je bolovao i šta će sutra biti za ručak.
Volim reći nešto o ljubavi
Danju, mislila je, važno je pustiti muškarce da budu pametni. Slušala je kao i sve žene kraj nje, muškarce koji kao papagaji ponavljaju enciklopedijske podatke. O ratovima, diskografijama muzičara koje vole ili sportskim događajima. Noću bi mislila o tome šta su hteli time da postignu, koje su to formule pretvorile njihovu nemogućnost da govore o nesigurnostima, patnji ili želji za ljubavlju u nabrajanje suvoparnih činjenica za muk oduševljenja.
Oni koji bi se drznuli da govore ili pišu o osećanjima, bili bi slavljeni potpuno neproporcionalno njihovoj stvarnoj mogućnosti da dodirnu prave žice, da potrefe ton u kome je potrebno pisati. Ubrzo se pred njom ukazalo nekakvo posebno licemerje muških proznih i poetskih autora koji krvare okolo u svojim delima. Preko dana su istovetni svim drugim nemuštim momcima, koji pišu hey ili šalju svoje fotografije, nesposobni da govore nešto smisleno ili važno u direktnim porukama.
Zahvaljujući prividu snage i hrabrosti koje joj pruža online zajednica žena koje demontiraju te sramotne nemogućnosti govora o osećanjima, počela je da misli o svim važnim piscima kao o običnim muškarcima. Jedan je bio zaljubljen u sliku mrtve devojke koju je video u vitrini kod komšinice. Drugi je bio kockar koji bi pozajmljivao novac pa išao u Trst da izgubi i to malo. Treći je bio istovremeno fasciniran grudima svoje drage a ko dečačić fasciniran činjenicom da je u brushalter stavljala novine. Istorija književnosti ubrzo joj se ukazala, kao i istorija sveta uostalom, u svoj svojoj običnosti i nemuštim pokušajima velikih muškaraca da se domognu svetog grala o kome svi šapuću – ljubavi. A ljubav prema domovini, parčetu svete zemlje ili neka druga uzvišena vrsta ljubavi, samo je maskirala nemogućnost razumevanja svojih i emocija uopšte.
Pojednostavljeni svetovi
Ponekad se zanese u tom posve pojednostavljenom pogledu na svet. U njemu muškarci ćute o emocijama a žene uz kafu pretresaju moguće i nemoguće scenarije. Voleti muškarce znači priznati i pristati na njihove granice, ne podsećati ih stalno na njihove nesavršenosti. Kako je teško odreći se te jedine očigledne prednosti… Jedinog preimućstva žene među toliko drugih podčinjenosti… Zar sad žena mora da bude još i velikodušna? pitala se svesna da je ceo svet veliko muško igralište sa tek ponekom ženom koja zablista na tren.
Ray je rekla, osim toga da joj ni jedan muškarac nije rekao da je voli, i da joj o ljubavi nisu govorili ni mama ni tata, brat ali ni ostali. Kako tužno, tužno društvo. I cinično, budući da su se ljubavne knjige u doba njene mladosti prodavale isto tako dobro kao i sada. Ono malo ljudi koji su pisali o ljubavi, čiji su likovi izgarali i davali život sa rečima volim te na usnama, unovčili su to što su umeli da pronađu reči. Sa druge strane, čitave su generacije odrasle tako da u svakodnevnom životu nikad ne kažu te navodno velike reči.
Volim reći Volim te
Kad je poslednji put rekla mami da je voli? U prošli petak, setila se brzo. Bilo je to kada je putovala vozom a mama joj je donela veš koji nije stigao da se osuši. Svakodnevna, ni po čemu posebna situacija za reči Hvala ti mama, volim te. Kada bi bratu rekla volim te, on bi rečima prekrio neprijatnost tog razgovora – Dobro, hajde sad i ti… Jedino misli, možda je sad uspela da u vezi svakodnevno govori volim te. To kaže kad čuje nešto nežno i lepo. Uspela je da volim te postane poput pozdrava, čestitke kad se desi nešto što obnavlja to osećanje.
Volim te je tek jedan pređen prag, gde su tu sva druga osećanja koja je nemoguće saopštiti a da se ne otvori ponor nerazumevanja a sama ljubav poljulja. Volim te iako sam sada uvređena. Volim te ali sam ljuta. Ne mogu sada da pričam ali volim te, ne moraš da sumnjaš u to. Možda će po prvi put u istoriji čovečanstva nepoznati parovi, novi mladi ljudi uspeti ono što umetnicima nije pošlo za rukom vekovima – da opcrtaju svu kompleksnost ljubavi. Da ljubav ne bude zatočena u čoveku, već amnionska tečnost u kojoj smo svi uronjeni i koje ipak ima dovoljno za sve. A možda će se čekati još…
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Ilustracija: Journal, korišćena foto Ema Bednarž, ljubaznošću autorke
