U crkvu sa psom? osećala je začuđenost u vazduhu iako je za oltarom skulptura sveca i psa koji u ustima nosi hleb. Nije plakala, jer je jako puno suza već potrošeno. Može reći da je zbog prolaznosti ili zbog ljubavi, zbog onoga čega se seća ili onoga što je zaboravila, jednako bi bilo tačno.
Baka joj je često govorila kriptične rečenice poput Čuvaj suze, trebaće ti. I godinama kasnije na bakinoj sahrani, pitala se koliko li je sve suza isplakala bespotrebno. Jedan nežan ispraćaj zasluživao je čitave reke, kojih ipak nije bilo. Svaka proživljena godina kao da se hrani suzama, troši ih i na kraju ostanu samo za izuzetne prilike. Dugo se nakupljaju a teško troše.
Želje mladih žena
Mlade žene imaju puno želja, mama kao da je bila setna dok je to govorila. Da ti se ispuni samo deo, treći ili deseti deo, možeš smatrati kako si uspela. Kakva tužna rečenica, mislila je. Mislila je isto tako, kako će joj se želje ispuniti mnogo brže i sadržajnije nego što može da poželi, pomalo u inat.
Postoji blagi teror mladosti, mislila je. I sama je počela da se uklanja pred mladima, iako to svim silama odbija. Razgovarajući o venčanju rekla je kako subote i nedelje treba ostaviti mladima. Onima koji još veruju kako sve može biti odlično. Mladićima i devojkama koje više od trista dana sanjare o tom danu kada će biti najlepše. Sigurnost i ležernost koje su imali, i ona i G. bila je na neki način i duboko uvredljiva. Kao da je sav trud mladih nevesti uzalud, kao da se sve njihove želje krše pred životom kao što je to čula od majke, bake i svih žena unazad.
I planovi onih drugih
Znala je da se kaže kako čovek planira a Bog se smeje, i smatrala se na neki način direktnom žrtvom, možda bolje ilustracijom tih reči. Svi njeni otkazani letovi, bolnički dani, svađe i strahovi kao da su bili deca koja se smeju na času i nikako da prestanu. Kako se tom odeljenju punom loših đaka spasti cinizma. Kako ikada poželeti nešto znajući da se nikad neće desiti?
Do sada je uvek imala sreće, mislila je dok je birala odeću koju može obući za crkvu. Ispostavilo se da ima samo jednu suknju koja dopire do ispod kolena i u njoj izgleda pomalo smešno, kao žene koje se namerno prekrivaju. Crkvu je uvek zamišljala kao banku i Dom zdravlja – bar sudeći prema pravilima oblačenja, bez kratkih šorceva, otvorenih prstiju. Znak sa precrtanim sladoledom, psom, japankama i šorcem. Bazično sve što čini leto, kad se ide u crkvu, nije bilo dobrodošlo.
U crkvu po istinu
Ma koliko čitala unapred, ništa nije moglo da je pripremi na pitanja koja pre svega zadiru u privatnost, ili ono što čovek može zvati privatnošću. Nikad nije mislila da su pitanja erekcije, ljubomore ili preljube isto tako i pitanja crkve, odnosno društva koje crkva okuplja. Pogled joj je skretao ka knjigama od kojih provereno nije pročitala ni jednu. Bez naočara nema kako da vidi ni njihove nazive.
Često se detinjstvo predstavlja kao bezbrižan period. Sa stanovišta odraslih, deca budući da nemaju briga kao što su krediti ili sistematizacija zaposlenih žive bezbrižno. Sa stanovišta deteta odrasli su srećni, jer ih niko ne tuče i ne ubada šestarom svakodnevno, ne pljune ih i ne juri oko klupe sve dok ne padnu. Osim uobičajenih igara kuge i kolere, pri kojima su deca jedno drugom prenosila kugu i koleru dodirom pa su jedni druge jurili da prenesu što dalje, seća se da je isto tako popularno bilo reći drugarice da ima sidu ili da je – katolkinja. Jer šta su igre nego odraz stvarnosti. Ti si katolkinja i udala si se u Crkvi Svetog Petra u Rimu, rekao je dečak i brzo pobegao. Umesto da kaže – ne, ti si, samo je pojurila za njim i igra se nastavila, kao da je u pitanju sasvim obična kuga.
Pas Svetog Roka i drugi psi
Kažu da je Sv. Rok rođen u francuskom gradu Montpellieru u plemićkoj obitelji negde oko 1295. godine. Baš kao i u dečijoj igri, radeći sa obolelima od kuge na severu Italije, sv. Rok se i sam zarazio i oboleo. Baš nekako u to vreme, izmišljeni su prvi karantini za obolele. Pre karantina, oboleli bi jednostavno bili proterivani jer koliko god da su mogli ili želeli da razumeju bolest, najjednostavnije je bilo najsurovije rešenje. Odvojiti jedan, bolesni deo stanovništva i pustiti ga da umre, od gladi ili kuge, nije bilo od posebnog značaja. Kuga je donela prekretnicu u medicini, možda zbog ogromnih žrtava a možda i zbog veoma lakog vizuelnog razlikovanja zdravih od bolesnih, koje se kasnije neće puno puta ponoviti pri epidemijama.
Nekada lekar ili nekakva srednjovekovna zamena za lekara, Sveti Rok je bio proteran u šumu, onda kada je oboleo. I sigurno bi umro od gladi da nije bilo psa, koji jedini nije zazirao od bolesnika i koji mu je donosio hleb. Zbog psa, stvorenja koje se u redovnim okolnostima smatra nečisto, jedan čovek će kasnije postati svetac čija će crkva biti izgrađena 1896. da bi se potom sve odvijalo redom koji će dovesti do jučerašnjih događaja.
Sme li pas u crkvu?
Razmišljala je o tome kada je pravi trenutak da pita sme li pas u crkvu, u kojoj je za oltarom skulptura sveca i psa koji u ustima nosi hleb. Sećala se baš te igre kuge i kolere i katoličanstva, neposredno pred venčanje. O odvajanjima zdravog i bolesnog. Na ramenu, tamo gde su je deca dodirivala u igri kolere, dala je da se nacrtaju četiri figure koje su deca urezala u priprati crkve u Gračanici a koje su sestre u manastiru lakonski nazvale skrnavljenjem kao što se i samo tetoviranje smatra skrnavljenjem. Iako nevoljno, pokušaće da prekrije te delove tela, kako se ne bi izlagala dodatnim šaputanjima.
Gledala je pravo, tamo gde je sveti Rok i njegov pas i kako se ljudi i događaji vrte u krugovima. Danas su izopšteni jedni sutra drugi, jednom možda pas, danas medicinski radnici obilaze gladne i bolesne kojima načelno svi treba da pruže ruku, ali u strahu i zagledanosti unapred prema nezadrživom uspehu i velikim ciljevima, neće niko. Pas koji nosi hleb bio je ispred svakog čoveka, da li nam i danas treba više pasa a ne ljudi?
Danas kad je želja manje, sve više razume mamu koja se ni pod kojim uslovima ne odvaja od psa. Isto tako, sve manje razume gledanje u kip čoveka sa psom i okretanje glave od ljudi, kojima onda psi prilaze. Jer psi kao i deca, ne brinu o kreditima, ceni goriva i drugim važnim temama. Brinu o gladnima i emituju ljubav, često potpuno nepozvanu, neprikladnu i rasparnu u svakodnevnom životu. Dok glas sveštenika govori o ljubavi, misli najviše na pse a manje na ljude.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Ilustracija: Journal, korišćena foto Ema Bednarž, ljubaznošću autorke
