Terasa hotela. Uvek je sažaljevala pevače na terasi hotela jer ih niko ne sluša. Jedna poznanica, inače pevačica, u intervjuu je rekla kako sanja da bude sintisajzer pevačica u bašti hotela. Tad je prvi put pomislila kako je to ipak bolje od mnogih poslova koji uključuju brutalne kritike i podeljena mišljenja, malo sna ili lošu ishranu.
Dok glas sveštenika govori o ljubavi, misli najviše na pse a manje na ljude. Marija ne veruje u srećne ljubavi. Tačnije, veruje u to da je svaka ljubav sreća, bar ponekad. Većina su jako puno vremena manje ili više nesrećne ili ako ne to, onda sasvim obične. U ljubavi, vreme se prečesto sastoji od užasa koji uključuju uvrede, ćutanja i pretnje. Ne zna da li je to čini romantičnom ili suprotno.
Sve na šta asocira terasa hotela
Baš je pričala o svojoj novoj ljubavi, drugarici u modnom salonu. Sedele su, svaka na svojoj fotelji i zazvonio je telefon. Taj novi, o kome je malopre ushićeno pričala javio se da, kao i svako ikad u vezi na samom početku, podeli svoj dan. To deljenje dana, posle nestane, valjda u običnostima svakodnevice. Samo retro reklame iz pedesetih imaju likove koji jedni druge pitaju Honey, how was your day?
Umesto da nadugačko priča o tome šta je radio tog dana, da li su ga kolege iznervirale (jesu) i planovima za vikend (ljudi uvek pominju planove za vikend što je njoj jako dosadno), počeo je da peva. Da peva? Da. Iz slušalice se začulo I just called to say… i ona je oduševljeno uključila zvučnik. Pomislila je kako je njen novi dragi tako poseban i tako nestvarno romantičan.
Iz zvučnika je u inače tihoj sobi odjeknulo samo I like you.
Ugasila je prenos i promenila temu. Novi dragi je u klasiku koji se sluša u svakom domaćinstvu i terasi hotela od San Francisca do Tokya izmenio love u like. I nije da ona nije znala da je njihova veza nova, praktično beba koja tek guče, do koštane srži prošla joj je jeza ove male i tako beznačajne intervencije. Nije mogla da se nasmeje niti nastavi razgovor a da se ne primeti kako joj glas nervozno drhti.
Takve su devojke, nikad ne znaš sa njima. Uvek se naljute. Mislila je o sebi sve najgore i zašto primećuje te nijanse. On ne želi da kaže love čak ni u šaljivoj pesmi koju su svi ikada čuli bez da su zamišljali kako je ona izjava neprolazne ljubavi. On ne želi da se ona nada ljubavi. Na koncu, on je ne voli. Nije da to nije znala ali je bar mogla da se nada upisivanju u pesme koje se pevaju hiljadama puta svakog dana. Zar bi je to što ne zna da pleše sprečilo da zaneseno peva Dancing Queen?
Ne postoje srećne ljubavi, ljubav je agonija od početka do kraja.
Vazduh je bio težak i lepljiv, svuda su se nalazile divlje smokve koje niko nije posadio, nije brao a koje su u inat vazduh ispunjavale mlečno zelenim mirisom od koga nije moglo da se diše. Sa jedne strane so i morska trava, sa druge pljeskavice. Uz to smokvino oštro lišće i kuvani kukuruz, tako danas miriše šetnja kraj mora. Užurbano, glasno, gadno i prelepo.
Gužva u mirisima, gužba u zvucima. Tek nedaleko od njih iza kožastih listova magnolije, skrivena, bila je bašta jednog nedavno renoviranog hotela.
– To je hotel u kome sam bila na rekreativnoj nastavi, nije propustila da kaže kao iskusni vodič kroz haos sezone na moru.
Stare razglednice
Pričala je verovatno previše puta o tome kako je pisala razglednice u kojima se bavi rasporedom obroka i pozicijom ormara u sobi. Kao i izlaskom u diskoteku. Gde je sad ta diskoteka u novoj preraspodeli prostorija u hotelu nije znala ali znala je da hotel mora imati terasu. Pošteno bi bilo da kaže da se uopšte i ne seća gde je bila terasa hotela niti bilo šta, pa ni diskoteka. Dolazak tamo bio bi novost, ništa drugo.
Povela ga je uskim putem preko oblutaka između magnolija i drugog velikog drveća i žbunja koji štite goste hotela od dešavanja na šetalištu. U hotelu se baš završavala večera koja je u vreme koga se ona seća imala obrok koji se naručuje dan pre i slatkiš – kompot ili sladoled. Možda je sve to i lažno sećanje ali jasno se seća bresaka iz kompota i pita se da li deca koja se kreću između stolova znaju da najbolje tek dolazi.
Terasa hotela uvek postoji van vremena
Na prelazu između večere i zabavnog programa posle bilo je prilično nejasno vreme. Zveckale su viljuščice za dezert, deca su se jurila, glasno se govorilo o planovima da se ode do sobe i gde da se nađu večeras a pevačica koja je unajmljena za sezonu je pevala. Prvi deo repertoara su pesme za sve generacije i sve vrste gostiju bilo da su domaći ili strani. Taj deo dok se jede, pevaju se lagane pesme koje nikoga ne bole, ne raduju i ne razdražuju.
Kada su prišli, ispred njih je već bio red od nekoliko penzionera koji su isto tako uz večernju šetnju voleli da skrenu do hotela i poslušaju te pesme koje ne bole, već prijaju. Parovi koji već dugo nisu izlazili jer vode računa o svakom dinaru, parovi koji se vraćaju s plaže i nisu adekvatno obučeni kako zahteva terasa hotela kao i oni koji su zalutali i neće više nikad doći tu. Svi su stajali slušajući neutralnu muziku dok su se trudili da što manje smetaju ljudima koji jedu ili ustaju od stola. Veliki ventilatori kao helihopteri okretali su se iznad zveckanja tanjira u prvom planu dok se odpozadi probijala nežna muzika.
Mala pauza
Upravo se završila jedna pesma i tek je poneko aplaudirao, što je i razumljivo jer je večera još bila u toku. Ostavljanje pribora da bi se tapšalo muzici koju inače slušaju u liftu nije bio deo etikecije gostiju ovog ili bilo kog hotela. Usledila je mala pauza, za vreme koje je pevačica menjala matricu, odnosno nasnimljenu muziku. Marija je prošaputala kako je bez orkestra sigurno pevačica dobila povoljniju cenu za sezonski angažman. Pevačicu uopšte i nije videla – više je to bila neka prilika u crnom pod reflektorima koji su u dnu bašte sijali.
Uvek je sažaljevala pevače koje ugosti terasa hotela jer ih niko ne sluša. Jedna poznanica, inače pevačica, u intervjuu je rekla kako sanja da bude sintisajzer pevačica na hotelskoj terasi. Tad je prvi put pomislila kako je to ipak bolje od mnogih poslova koji uključuju brutalne kritike i podeljena mišljenja, malo sna ili lošu ishranu. Sledeća je bila pesma Stevie Wondera, koju je dobro znala i često joj se smejala.
Nova slušanja starih pesama
Sada nije bilo ništa smešno. Matrica je odzvanjala budući da ova pevačica nije bila i klavijaturistkinja. Sustizala se s zadatim tempom a isprva niko nije ni registrovao da je pesma počela. Gosti su zveckali, deca su trčkarala a penzioneri ispred nje su, kao i ona uostalom, pričali između sebe. Na već drugo ponavljanje strofe svi su pažljivo slušali iako je izvođenje bilo skoro pa tragično neuspešno.
Refren ju je pogodio onako kako nikad nije mislila da će je pogoditi neka pesma. Penzionerski par sa strane znatiželjno se okrenuo kada se prvi put usrknula od suza koje su se pojavile iznenada kao letnja oluja. On je stegao za ruku i šaputao Izvini ljubavi, ljubavi, ljubavi. Ali nije mogla tek tako da se upristoji. Savladala ju je tuga zbog svih nesrećnih pa i zbog njihove nesrećne veze. Svakim novim ponavljanjem refrena bilo je sve gore. Svaki falš kad je pevačica nabrajala dane. Pesma Stevie Wondera je bila njena pesma. A svi dani iz nje su bili kalendar njihove ljubavi. Patetika je kulminirala.
Nema srećnih ljubavi
Kakva je glupača bila, kako se nadala. Kako se sramotila, kako je bila ljuta, a zbog čega. Sve ranije burne emocije činile su joj se jednostavno jadne. Možda je samo htela da plače zbog privatizacije hotela i što ne zna ko uopšte ikad plati da bude tu, i ko je ta žena koja peva i zašto je sve tako jadno. Zašto je svaka hotelska terasa tako ista, i da ode na kraj sveta čuće se prokleti hitovi osamdesetih.
Sad je već i ona govorila izvini, jer je ova scena trajala od druge strofe a već je deo kad je kraj godine i Halloween, i na to se posebno zagrcnula jer sledi Christmas i njen rođendan i koliko im je bilo lepo uvek. Iako su tako jadni kao i svi ovi ljudi tu. Kad ju je upoznao, nije verovao da je ona žena koja uvek plače na tužne pesme. Koju potresa terasa hotela. Delovala je tako odlučno, na televiziji.
Šta je to? Melanholija ili terasa hotela
Definitivno to nije bila ista ova žena koja doživljava svašta na hotelskoj terasi uz pesmu koju je čula sigurno milion puta do sad. U redu je, ponavljao je iako se verovatno i sam pitao da li je u redu i kako jedna tako mala promena reči može posle godina i godina da izaziva scenu. Stisak ruke zamenio je izvin i razumem. Stisak ruke zamenio je hvala i volim te. Zar sve drugo nije bilo iza njih? Zašto se ona svega uvek seća? Je li to nešto na njegov račun? Je li to bolest i kako se zove to stanje. Ima li leka?
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Ilustracija: Journal, korišćena foto Ema Bednarž, ljubaznošću autorke
