Telefon je pogledala, baš kada je trebalo da ga isključi. Tik pre nego što će joj mlada službenica odeljenja za vize izgovoriti ime. U inboxu jedan mail. Ne slušajući razglas sa koga se čulo broj tridesetšest i šalter broj jedan, gledala je u telefon. Tamo je bio mail od dekanke fakulteta Aline. Mail je imao dobro poznatu sadržinu.
Još jednom će refreshovati stranu i videti kako napreduje proces dobijanja vize iako zna da ne napreduje posle radnog vremena i da je to to za danas. Posvetiće svoje vreme drugima misleći da je to daleko bolje od čekanja. Istovremeno, spoznaja da je to što radi posledica stresa, uopšte joj ne pomaže. Nimalo.
Nedavno se dogodio baš onaj događaj koji svaka žena sa imposter sindromom, čak i vrlo diskretnim, priželjkuje. Od njega strahuje, njemu se nada. Kad se desi nešto lepo ona misli kako je to samo neka greška. Kratak period u kome se može radovati, ali ubrzo će kad se otkrije sva njena nekompetentnost, svaka sumnja nestati. I sve će se vratiti na staro. Na vreme pre posla, pre ljubavi, pre nagrade, pre bilo čega što istovremeno misli da zaslužuje i ne.
Da li zaslužuje sreću?
Telefon je pogledala, baš kada je trebalo da ga isključi. Tik pre nego što će joj mlada službenica odeljenja za vize izgovoriti ime. U inboxu jedan mail. Ne slušajući razglas sa koga se čulo broj tridesetšest i šalter broj jedan, gledala je u telefon. Tamo je bio mail od dekanke fakulteta Aline. Mail je imao dobro poznatu sadržinu.
Hvala vam za interesovanje za naš program i za vreme koje ste izdvojili. Cenimo vaš trud i entuzijazam. Posle pažljivog razmatranja, žao nam je da vas obavestimo ali budući da smo primili ogroman broj prijava izuzetno visokog kvaliteta, nismo u mogućnosti da vam ponudimo mesto.
Dalje nije čitala. Milionito odbijanje u životu. Sa zvučnika se čulo još jednom, treći put ukupno, prozivanje broja sa papira koji je držala u ruci, a koji je sad već raskvašen i zgužvan. Držeći i dalje telefon ušla je u malu prostoriju iza harmonika vrata. Zastala je i naiskap popila jednu čašu ledene vode sa automata. Kao da ima svo vreme sveta. Ušla je noseći telefon, iako zna da je zabranjeno imati uključen telefon i da će joj službenica na to skrenuti pažnju. Sve brige oko vize bile su za nijansu manje.
Telefon ostavite u torbu
Recite svoje ime i dan rođenja. Uvek kada govori pita se da li kod reči decembar naglasak ide na prvi ili drugi slog. Uvek izgovori onako kako nikad inače ne kaže, decembar, jugoslavija, televizija kao spikerke. Sedi na stolici i u rukama drži sve što ima. Sako koji je skinula zbog vrućine koja ju je malopre obuzela, torbu i fasciklu sa dokumentima a na sve to i telefon u kome je mail.
Stavite četiri prsta na uređaj, službenica je govorila kao automat. Marija je prvo gledala gde šta da spusti, zatim brže stavila četiri prsta i svetlelo je prvo žuto pa zeleno pa crveno. Sklonite, nastavila je službenica da daje precizne instrukcije. Uradite ovako, a zatim je pokazivala neobičan pokret kao da se mazi po ramenu. Marija je gledala u nju ne radivši ništa. Uradite to. Obrišite ruku. Kao da se probudila iz sna, Marija je pomazila svoje rame, poslovno kao što briše naočari o majicu i brže stavila ruku na uređaj za biometrijsko skeniranje.
Razgovori kojih se ne seća jer je gledala u telefon
Vi ste već bili ovde? Da, odgovorila je rasejano shvativši da se tu baš gde je sad, u maloj kabini odigrava život a da nikako nije u mailu negde unutar telefona koji nije puštala već ga je samo premestila iz ruke u ruku. Možete li da ugasite telefon, ljubazno je pomenula devojka koja deluje veoma mlado za bilo koji posao ali eto radi tu u kutiji za skeniranje.
Dok je službenica skenirala preostale strane pasoša, gledala je u mail koji je malopre dobila a zatim odgovorila: O čemu se radi? Zar nemamo ugovor? Molim vas objasnite šta znači ovaj mail, i brzo ugasila telefon zatim ga sakrila duboko u torbu kako ne bi mislila na to ali zna da je nemoguće da ne misli.
Neće biti srećna jer se plaši da bude srećna
Mislila je kada dođe taj dan, kada konačno preda sve dokumente koje je pažljivo skupljala za iseljeničku vizu, biće ponosna. Biće presrećna jer je načinila ogroman korak napred ka nepoznatom. Svečano će dati biometrijske podatke i za pet radnih dana znaće više. Sve bi tako i bilo da njen krhki i mukom postignuti mir nije poremetio mail koji je najverovatnije greška u bazama podataka i ona to zna.
Da li želi da bude odbijena? Nije da je jednom mislila kako je veoma nekonvencionalno to što je upisala školu EU diplomatije baš posle Brexita. I kako ta škola možda ima smisla u nekoj od zemalja budućih članica ali na ostrvu nema baš nikakvog smisla. Jednom je čak pitala ChatGPT da li se i kakve perspektive otvaraju sa Executive MBA u Australiji ali ju je uglavnom sramota da se zna šta sve pita AI servise. Postavlja intimnija pitanja nego što to čini na Google pretraživaču. Želi da postavi pitanje da li moj život ima smisla?
Volela bi kad bi postojao neki prompt koji bi na osnovu najrazličitijih podataka o biografiji mogao da predloži neki životni put. Nema veze što ima četrdeset tri godine, svakih nekoliko godina ona nema pojma šta radi i kako da živi život.
Prompt: Kako živeti život?
Taj bi prompt sve i da predloži nešto potpuno bezveze, mogao da je pokrene. Ako bi odgovor mašine bio u toku ove godine, posveti se samo naučnom radu i konkuriši za dva studijska boravka u Americi i u Evropi mogla bi bar da se posvađa sa njim. Rekla bi tada da planira odlazak u Australiju i da ne može dva boravka ali da za jedan predvidi kada bi bilo najbolje vreme. Pitala bi – kako da finansiram taj naučni rad ili koliko je freelance poslova dovoljno.
Ako bi kojim slučajem prompt rekao da je za njeno psihičko zdravlje najbolje da se bavi samo pisanjem fikcije, ljutito bi ga pitala a kad onda da planira završetak studija. Bilo šta. Pitala bi za decu, pitala bi za preseljenje, sve ono što ljudi pitaju horoskop. U horoskop i ne veruje toliko ali u mašinsko učenje kud i kamo više, statističko predviđanje najverovatnijeg ishoda, pregovaranje, u tome je dobra. Ili možda nije.
Bez dobro izrađenog promta s kojim bi se mogla raspravljati o svojoj budućnosti sve te verzije budućnosti žive zajedno, paralelno. U stvarnosti joj dišu za vrat ugovor za knjigu i dva rukopisa koja nisu završena, jedna godina upisana kao mirovanje i druga koja još nije počela. Jedan projekat koji privodi kraju i piše izveštaj i drugi koji nije počeo, redovna kolumna i tri naručena teksta za koje ima radne verzije. Dogovor za zubara, kontrola kod endokrinologa i kontrola grudi za tri meseca koja ističu upravo sad. Grudi? Ah, tu je i trka zadovoljstva krajem septembra. Da li je kupila kartu za povratak iz Berlina? Kuda ide uopšte? Gde će kuća biti tad?
Vlaga i teško vreme
Izašla je iz staklene zgrade u kojoj se predaju dokumenti za vizu potpuno prazna. Nije osetila krunu velikog posla, čak ni najmanji osećaj ispunjenja i u takvom stanju skoro-pa-tuge nije mogla da zove G. Ispalo bi da se ne raduje dolasku. Napolju je bilo zagušljivo i toplo, istovremeno tmurno sa izraženom vlagom u vazduhu. Kao u Santo Domingu, pomislila je na putovanja koja je čekaju do kraja godine i poželela da legne negde. Na vidiku nije bilo ni jednog mesta gde se može leći.
Od Aline je stigao mail, naravno – da se radi o greški koja je ubrzo ispravljena. Vidimo se u Berlinu napisala je Aline. San o tome kako će neko nekad otkriti koliko je ona uljez tu, i uopšte u svetu sačekaće svoje ispunjenje drugi dan. Ovaj život je stvaran i sve što je ikad uradila je stvarno. Nije nikakva igra kao što joj se čini dok to radi. Književnost nije prava, to su samo slova koja kucaš na kompjuteru, CV je samo papir, kao razna uverenja, prevodi i naravno – novac, sve je krhko i može lako nestati. Tako joj se čini.
Neko će nekad otkriti, kako ništa nije stvarno i nikad nije bilo stvarno. Samo je želela što brže da završi i da legne negde gde je udobno. Nema tajne, tako je bilo. U trenutku kad je predala sva dokumenta zaboravila je koliko je truda bilo potrebno, koliko je plakala i koliko joj se činilo kako je važno. Sada je sve izgledalo daleko.
Telefon je majmun sa činelama
Milila je na Aline. Čija je asistentkinja uzela pogrešnu bazu podataka za slanje cirkularnog maila. Bilo joj je smešno što je samo pola sata ranije, suvih usta u sivoj kancelariji pomislila kako je Aline šest meseci nakon što je održana sednica Univerziteta, proveravala sve detalje svih kandidata upisanih u aprilu i pronašla njen fajl. Posle šest meseci pojavio se taj ogroman broj visoko-kvalitetnih kandidata i Alina je pomislila dođavola – hajde da nekog izbacimo sa fakulteta, ionako nas je previše. To bi bila ona, Marija. Zna sebe, baksuz je. Odmah je poverovala u taj malo verovatni obrt, koji joj je u trenutku samo jednog maila skoro pa uništio život i sve u njemu.
Čak se pomalo i nasmejala mentalnom haosu u sopstvenoj glavi. Prisetila se kako je sasvim razumno odreagovala i na mail koji je očigledno greška odgovorila u skladu s tim. Njena tajna, koju niko nikad ne bi pretpostavio je da u sebi gaji i misli koje znače sve suprotno od tog logičnog sleda. Kao mali majmun sa činelama koji joj sedi na ramenu i šapuće sve druge neverovatne obrte koji će je učiniti mizernom. I ona mu veruje. Zašto bi joj se inače sušila usta, zašto bi potpuno izgubila osećaj sreće. Šta joj se to dešava?
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Ilustracija: Journal, korišćena foto Ema Bednarž, ljubaznošću autorke
