Rekonstrukcija Marije Ratković:
Pitanja za intervju

Ponedeljak, 30. juna 2025.

Pitanja. Kad se razgovor završi obično su pitanja. Strpljivo čeka vreme za pitanja. Zna da je i govornicama problem kada se na prvo Ima li pitanja? niko ne javi. Iz kulture prvo ćuti, jer zašto bi bila jedina koja ima pitanja. Kada se već par puta ponovi i kad je sigurna da bi bilo dobro postaviti bar jedno pitanje ona postavlja ono koje joj je najvažnije, svesna da drugog neće biti jer mora ustupiti mesto drugima.

Nije to tačno, ali nema veze, svet veruje u ribolovačke priče. Puno priča koje su ispisali muškarci kroz istoriju književnosti, deluju kao očeve priče. U svakoj od njih on je bio glavni. Negde posle desete, počinjete da verujete da nije tako bilo a kako jeste, ne znamo i dalje.

Primetila je da neke od tih priča pričaju o poznatim ličnostima. Često se u memoarima, ili romanima koji su neka vrsta fikcionalnog memoara desi i neki poznat ortak. On naravno nije ortak ali za potrebe romana jeste. Taj ortak i glavni lik se sreću i nastavljaju neku konverzaciju nešto nešto i glavni lik odlazi a ortak koji je inače poznat ostaje epizoda. Tako se tas poetske, književne pravde uravnoteži. Poznat lik, samo je epizoda.

Frank Sinatra je prehlađen

U zimu 1965. godine, pisac Gay Talese stigao je u Los Anđeles sa zadatkom koji mu je poverio magazin Esquire – da napiše članak koji bi bio portret Franka Sinatre. Legendarni pevač bio je na pragu pedesete, narušenog zdravlja, rastrojen, van forme i potpuno nevoljan da pristane na intervju. Talese je, međutim, ostao u Los Anđelesu, nadajući se da će se Sinatra oporaviti i predomisliti, te je počeo da razgovara sa ljudima iz njegovog najbližeg okruženja – prijateljima, saradnicima, članovima porodice i brojnim pratiocima – dok je, gde god je mogao, posmatrao i samog Sinatru.

Rezultat tog višenedeljnog istraživanja bio je tekst pod naslovom Frank Sinatra je prehlađen, objavljen u aprilu 1966. godine, koji je ubrzo postao jedna od najpoznatijih i najcenjenijih novinarskih priča ikada objavljenih – pionirski primer onoga što će kasnije biti poznato kao novo novinarstvo (New Journalism). Reč je o tekstu zasnovanom na strogo proverljivim činjenicama, ali ispričanom živopisnim, narativnim stilom dotad svojstvenim gotovo isključivo književnoj fikciji.

Tekst je složen i nijansiran portret jednog od najzatvorenijih ljudi svog vremena, koji istovremeno donosi širu sliku o industriji zabave, životima slavnih i Americi tog doba.

Dobro je zapamtila tu priču. Pored nekoliko novinarskih priča kojima se divi, jedna je i ta o Frank Sinatri. Ako bi je neko pitao, nikad naročito nije volela tog kontroverznog lika. Kad bolje razmisli kontroverzno je vrlo diplomatska reč. Razmišlja o tome kako bi za svaki posao koji je radila mogla da napiše sličnu priču. Prekori se u mislima zbog tako megalomanske ideje. No, smatra svoj posao sačinjenim od ovih neverovatnih zapleta.

Posao postavljanja pitanja

Očekuje da će u narednim danima intervjuisati svoju omiljenu književnicu Saru Strisberg. Misli da introvertni ljudi uopšte i nisu za posao intervjuisanja. Pa opet, postoji toliko pitanja koje želi da postavi. Koliko ljudi ikada dobija šansu da razgovara sa nekim čiji rad ceni, ili kritikuje? Želi da može da ceni tu mogućnost iako joj užasan napor predstavlja već i sam izlazak iz kuće.

Ježi se od toga da ode sama. Zato zamoli M. da krene s njom. Da bi se osigurala zove i N. da je pita da li je u blizini. Ako se M. predomisli ili joj se ne svidi, tu je N. Možda neće visiti ni sa jednom od njih ali bitno je znati da nije sama. Veoma glupo razmišljanje budući da je mesto gde idu prepuno ljudi. Upravo u tome je caka – ljudi je puno. Panika.

Javljanje i mala pitanja

Javljanje drugim ljudima nikad nije znala da izvede kako treba. Često nekog vidi prvo pa mahne, ali ta osoba je ne vidi. Onda njena ruka stoji tako u vazduhu, pa se bojažljivo spusti na očigled drugih. Uslede neprijatne misli. Kao da jednom nije dovoljno, ona ponavlja taj pristup više puta bivajući svaki put sve nespokojnija. Dakako, mogla bi da priđe i javi se, ali kako je sve nesigurnija teže joj je da napravi čak i prvi korak.

Jedino što može da se desi dobro je da ta osoba koju poznaje a kojoj neuspešno maše već treći put, ugleda i priđe joj, ali i tada razgovor će nakon početnog oduševljenja i olakšanja ubrzo skrenuti u neprijatnost. Sekund duži pogled i već je u problemu. Šta novo reći ali ne previše novo, nešto što bi započelo sasvim novu temu koju neće stići da završe, o kojoj će se možda raspričati i odati utisak osobe koja voli da priča. Marija mrzi da govori, kao udarac po zategnutoj koži timpana čuje svaki glas koji kaže ali nastavlja, jer praznina je još neprijatnija. Kada se osoba konačno udalji, odahne. I potom sve kreće ispočetka.

Razgovori

Javni razgovori su poseban problem. Slušajući druge kad govore, uvek se zainteresuje. U tom procesu koji se zove aktivno slušanje, jave se brojne reference, povezivanje i te komentare koje ima uvek zapiše. Istovremeno, stalno misli kako je mogla bolje da se pripremi. U slučaju Sare Strisberg to bi bilo teško budući da je pročitala skoro sve njene knjige. Od šest, četiri su prevedene a pročitala je tri. Istina, to je bilo pre pet godina i gotovo da se ni jednom liku ne seća imena.

Pita se koliko drugi ljudi koji prisustvuju razgovorima uopšte pročitaju knjiga te i te autorke. Sara govori o tome kako je nemarna, eto baš pre neki dan u Dubrovniku se s plaže vratila s parom tuđih japanki. Za svaku knjigu, ona pita ko je pročitao, bar da zna s kim razgovara. Marija nikad ne laže o knjigama koje je pročitala, ili nije. Samo ih se često ne seća. Sada dok sluša Saru pita se kako je mogla da propusti slike mrtvih ptica o kojima Sara govori, toga se baš ni malo ne seća. Možda će kasnije čitati sa više razumevanja. Gde su knjige uopšte, u selidbi zna da ih je stavila u kutiju. Ali koju? Razgovor sluša delom pažnje i Sarin glas je uspavljuje, bože kako lepa žena…

Pitanja

Kad se razgovor završi obično su pitanja. Strpljivo čeka vreme za pitanja. Zna da je i govornicama problem kada se na prvo Ima li pitanja? niko ne javi. Iz kulture prvo ćuti, zašto bi bila jedina koja ima pitanja. Kada se već par puta ponovi i kad je sigurna da bi bilo dobro postaviti bar jedno pitanje ona postavlja ono koje joj je najvažnije svesna da drugog neće biti jer mora ustupiti mesto drugima.

Nekada dok govori pitanje, misli joj odlutaju a druge dođu da kažu zašto je baš ona morala da postavi pitanje. Sve te misli imaju za cilj samo jedno – da je spreče da bude arogantna, da je nateraju da misli i o drugima a ne samo o sebi i svojim interesovanjima.

Upoznavanje

Posle razgovora prilazi Sari. Ne želi da razmišlja kako izgleda u tom trenutku ali prilazi jer se seća kako je njoj bilo lepo kad joj neko priđe i kaže kako je njena književnost dosta važna ili bilo šta drugo. Zato prilazi Sari i trudi se da ne zvuči previše glupo, kaže da imaju sutra intervju da ceni njenu književnost i Sara kaže da su pitanja koja postavlja kompleksna i ako nešto zahteva više vremena nek pošalje i unapred. Kaže hoću i misli kako sad mora da smisli sva pitanja unapred, a ima samo neke crtice.

Još jedan razgovor i još pitanja

Ima da sasluša još jedan razgovor koji je kasno uveče, pa će sutra biti mnogo više pripremljena za intervju. U pauzi od raznih književnih i filmskih događaja, naručuje treću kafu i izdvaja se iz gužve da Sari pošalje pitanja. Sedi iza jednog šatora na travi blizu produžnih kablova. Tako je uvek na festivalima, svi se okupe oko struje i interneta.

Večernji razgovor teče u potpuno drugom smeru od popodnevnog i sada misli kako su pitanja koja je već poslala glupa i neadekvatna. Njen rad ima i previše propusta. Mogla je recimo na vreme da se pripremi tako što će pogledati i pročitati sve dostupne intervjue. Mogla je mašinski prevesti one koji su na jezicima koje ne govori. Sad je ionako kasno za to. Razmišlja koliko je glupo što nije snimala onaj prvi ali ni drugi razgovor. Neće ih moći prepričati. Osim ako se ne bi usudila da piše neku autofikciju. To tek isprobava i nije sigurna kako bi se uredništvu svidelo. Shvata da je tako malo toga u šta je sigurna. Možda je PMS.

Priprema

U hotel dolazi pola sata ranije. I to zahvaljujući samo tome što se dugo predomišljala da li da ode na kroasan i kafu pre, u pekari pored. A nije uspela da se odluči na vreme jer se plaši da ne prospe kafu i isfleka se. Kako stiže u hotel na dogovoreno mesto pola sata ranije, imaće vremena da se pribere i posloži misli.

Zna da šta god je spremila, ipak intervju je umeće slušanja tako da se pomalo i opušta. Ne zavisi sve od nje. Pre svega javila se osoblju hotela, zatim se javila osoblju festivala kako je i saznala da je Sara na ručku. Setila se da je juče u toku dana pominjala ljupki restoran u blizini i topi se na pomisao da vole isti restoran. Restoran je blizu ali i značajno daleko da bi stigla da otrči i zaviri da li je tamo. Osim toga to bi bilo kao proganjanje. Ako su se dogovorile ovde, onda ovde.

Čekanje

Vreme prolazi. Razmišlja da li sedi na pravom mestu i zašto je muzika toliko glasna. Zvaće nekog da zamoli da je utišaju. U uglu jedan dečko, putnik spava. Prošetala je da obiđe ceo restoran. Sastanak u hotelu može da znači toliko toga. Ima puno zavučenih mesta, kako da zna da Sara nije negde i čeka je. Svejedno, javila je organizatorima.

Javiće i Sari. Pita se da li je u stanju da objasni nedvosmisleno gde se nalazi. Ima li to mesto u kome sedi neko ime – lobi ili drugo. Gleda ljude koji prolaze, tad vidi drugi ulaz. Šta ako je objasnila sve pogrešno? Pokušaće da se opusti i da učini da se sve obeshrabrujuće misli odbiju od nje. U stanju je meditacije.

Čekanje

Vreme prolazi, Sare nema. Pokušava da racionalizuje – izgubila se, to je nemoguće sigurno ima asistentkinju, nisu je pustili da se sama šeta okolo. Možda je na nekom drugom intervjuu, tako nešto se desilo kad je intervjuisala Vigdis Jurt. Prosto, prethodni intervju je bio dugačak i nije mogla da ga prekine. Moguće ali javili bi joj, uvek joj jave.

Niko se ne javlja. Sačekaće, ne želi da bude ona osoba koja nervozno opominje. Iskreno, najviše bi volela da je kod kuće i da se pokrije po glavi jorganom, lepo, toplo sigurno mesto, ali odrasli život nije to. Razmišlja koliko joj je dobro u stvari, sama je, oko nje nema nikog sem dečka koji spava, ali kopka je da je možda na pogrešnom mestu. Ako je problem do Sare, to zaista nije problem, ali šta ako Sara isto tako negde čeka, a vreme prolazi.

Dok vreme prolazi misli i o tome da li je Sara videla pitanja. Otvori mail i gleda u njih. Nema nikakve dokaze da jeste ili nije. Napisala je i gde je, Sara nije odgovorila. Ona gleda da li je to pravi mail, ali mail ne može biti pogrešan budući da ga je Sara sama svojim rukama napisala. Prvo je izostavila jedno slovo pa je onda dodala. Marija se istakla u mešavini spelovanja na engleskom i švedskom, koji je neko vreme učila na duo lingu. Sve se pomešalo. Mail je sigurno dobar ali možda nema neta. Tako je, sigurno nema. Srbija nije u Evropi i ne važi roming koji je besplatan za sve zemlje EU.

Čekanje

Nije da ne može da čeka, jer ona može da čeka zauvek ali ne želi da Sara tamo negde čeka zbog njene inertnosti pa se preko svoje volje pokreće da pita i sazna. Zove izdavača (Sara i ona imaju istog izdavača). On umesto zdravo kaže reci mi da je sve u redu i za prvo vreme ona nema pojma na šta se to odnosi. Onda se seti da je rekla da će otpratiti Saru do izdavačke kuće, gde je verovatno potpisivanje. U tom slučaju će ostati. Ili sastanak, u tom slučaju će otići. Vidi da je potencijalno izazvala problem pa smrmlja o tome kako će doći i da ne brine. Zašto da drugi brinu jer ona brine, ili tačnije rečeno, ne može da podnese neizvesnost.

Dečko koji je zaposlen na festivalu poziva organizatore i kreće da šeta dok govori. Marija isto tako kreće da šeta ali onda se seti da on ne želi da se čuje šta priča pa se okreće (vrlo nespontano) i šeta na drugu stranu. Dvoje ljudi šetaju u krug na različitim stranama praznog hotelskog restorana. Zašto je sve tako komplikovano uživo, da je ovo bila poruka, mogla je da se prepusti drugim aktivnostima dok se ne začuje znak notifikacije. Ljudi danas ne vole poruke ali ona baš izuzetno voli.

Epilog

Sara neće doći sad nego će se intervju pomeriti za sutra, nedelju. Kaže opet ne brinite iako samo želi da joj neko s druge strane kaže ne brini, izostavivši sve ostalo. Kaže kako ima vremena što nije netačno ali ni tačno jer iskreno ne zna da li ima vremena, rekla je to a da nije pogledala u kalendar. Rekla je tako da se drugi ne bi brinuli da li se naljutila a ne može da kaže da se ona ne ljuti.

Svaki put kad neko odustane njoj pomalo lakne. Na nesvesnom nivou, sigurno je i ona nezadovoljna što nešto ne ide kako treba, i što će, u slučaju da se Sara ne javi morati da se potrudi da ima jednako zanimljivu i važnu sagovornicu. Na iracionalnom nivou, odahnula je. Neprijatnost iščekivanja je gotova, neizvesnost je razrešena. Neće doći danas ali će doći sutra. Još jedan dan odlaganja koji može iskoristiti da se pripremi bolje. Zna da to može ali da to neće učiniti. Jednostavno će uživati u vremenu koje prolazi. Kao dete kome je odložen pismeni.