Nisam sigurna kako da napišem ovu kolumnu. Odlagala sam je nekoliko dana ali ne može se više odlagati. Odlazim. Sve će naizgled ostati isto samo ja neću biti više tu. Zato je ova kolumna drugačija od drugih. Ne igra se sa autofikcijom, neće biti optimizovana i ne želi da bude čitana. Nisam sigurna ni da želi da bude napisana.
Prošlo je oko tri godine od kad sam napisala Zbogom, ljubavi. U te tri godine desilo se skoro sve u mom životu, još više oko mene. Zato bi ova kolumna mogla da se zove Zdravo, ljubavi. Suština je da idem sledeći svoje srce. Ali kako me tamo ne čeka niko i ništa sem njega, želim, još jednom da se osvrnem nazad i da se pozdravim sa svim onima koji ostaju. Jer njih je danas mnogo više. Ili mi se samo tako čini.
Danas, imam tačno 42 godine, 10 meseci i 7 dana. Nisam nikad mislila da ću živeti negde drugo, pre svega zato što sam svesna kakav je život, onda kada ti za sve treba viza. Pišem, a kada odjednom treba da pišem na drugom jeziku, hvata me panika. Život bi kudikamo bio bolji da sam odlučila da se bavim, onim za šta sam se školovala – da crtam, mogla bih tečno na svakom jeziku. Nisam birala lakši put.
Šta bih rekla na rastanku? Ne znam.
Pre neki dan izdvojila sam vreme da sedim na aerodromu i da posmatram kofere. Koferi koji se kreću, delovali su vrlo smirujuće. Pokušavala sam da pogodim koji će čovek prići kom koferu. Kome li pripada drečavo žuti kofer? Da li je onaj sivi kofer bio skup ili jeftin? Može li ona sitna žena nositi kofer koji joj pripada? Delovalo je da nema nikakvog smisla niti povezanosti između ljudi i njihovih kofera. Retki su oni koji kao na reklamama imaju perfektno usklađen set kofera i šetaju dostojanstveno sa njima okolo. Još jedna slika u koju verujemo iako je nikada nismo videli.
Čini mi se da sam u svemu pogrešila. Trčim vukući kofer ulicom koja deli Mitte i Prenzlauer Berg i mislim kako nikad neću izgledati ozbiljno ili dostojanstveno. Na polasku u Englesku dobila sam savet da pazim kako se oblačim, ipak ću raditi na fakultetu. U Berlinu sam pažljivo gledala ljude koji rade na fakultetu i nimalo se ne razlikuju od mene. Postoji nešto posebno u ljudima koji nikada nigde nisu kod kuće, možda sam jedna od njih.
Autocenzura je napustila objekat
Pre nekoliko dana na feminističkoj grupi jedna je devojka pisala o autocenzuri. Oduševljeno sam podelila taj post, svesna da ne mogu da pišem ono što želim. Svako čiji život zavisi od vize, ne može. Prvo živeti, onda filozofirati. Već dugo, osećam se kao da mi je glas oduzet. Nemam ni jedno bitno državljanstvo, mogu me uvek odasvud oterati. Gledam druge, mlade ljude kako su hrabri i odvažni svuda u svetu. Sećam se kako sam ja bila jedna od njih. Sada, samo želim neko mesto gde ću kupiti debeo dušek i leći na njega. (Pre neki dan isprobavala sam dušeke, prvi put, u velikoj skandinavskooj prodavnici nameštaja, prvi put se kućim.)
Ne mogu da kažem da želim da odem. Ali želim neke stvari koje sada ne mogu da imam. Želim da imam dete, želim da ne razmišljam o tome kako će imigraciona služba gledati na to ako izgubim kosu zbog hemoterapije, želim da mogu da dam krv i organe. Želim da mogu da dajem i da uzimam.
Ono kad nisam mogla da se snađem
Prošle nedelje desio mi se događaj o kome sam oklevala da pišem. Pre svega, zato što je kolumna Rekonstrukcija kolumna o mom pokušaju da pišem o likovima, o hordovanju i o preuređenju stana i života. Svojim manama koje mi teško padaju, onom bolnom što ne mogu lako da priznam ni sebi. Na slušalicama tiho ide The Gentle Art of Swedish Death Cleaning. Nevoljno slušam tu knjigu, nisam spremna da počistim za sobom i drugima. Možda je haos moje obeležje. Mogu da kažem da sam pokušala da pobegnem od prvog lica, ali prvo lice je jedino lice za ovo o čemu želim da pišem. Ne mogu ni o čemu drugom da pišem ni da mislim.
Nisam znala da li se vraćam iz Berlina ili ne. Mislila sam možda, ako viza dođe, samo ću iz Berlina nastaviti u London, pa dalje. Nije mi bilo komotno da završavam sve obaveze. Samo sam želela da se skupim kod mame u krilu. Zato sam je pozvala da dođe. Došla je neuobičajeno sređena i savršeno čiste lepršave kose. Sa vrata sam videla da nešto nije kako treba ili možda ne baš to – nego samo nešto drugačije. Ništa od grljenja ili ležanja u njenom krilu.
Slike sa posebnom namenom
Rekla mi je kako u sklopu uobičajenog uređenja groblja tačnije zajedničke grobnice u kojoj je sahranjena bakina porodica i deda, i ona i tata prave spomenik. Zatim je nežno spomenula kako nije mogla da pronađe odgovarajuću ali mogu ja, ako hoću i imam vremena, da je slikam za sliku za spomenik. U kunjinji sam podgrevala ručak za nas dve i rekla kako ne dolazi u obzir i kako neću da gledam njihove slike za spomenik i kako je možda bolje da izaberu neke na kojima su skroz mladi i pričala sam neke gluposti. Mama je bila zbunjena i ni sama nije znala kako se priča o ovoj temi.
Ja, u svakom drugom trenutku smirena, pokušavala sam da skrenem pažnju sa tog spomenika na temu novog pasoša ali mi nije uspevalo. Moraš da mi obećaš da ćeš izvaditi novi pasoš i da ćeš moći da dođeš, rekla sam a znam da ona može izvaditi pasoš ali da nikad neće konkurisati za vizu i da nikad neće doći u Englesku da me poseti. Ne zato što je to nešto komplikovano, već zato što već godinama vodi borbu sa tim da krene bilo gde.
Znala sam da je i dolazak na moje venčanje u Suboticu bio ogroman uspeh. Ne znam da li za to imam koga ili šta da krivim, mogu da govorim o agorafobiji ili bilo čemu drugom ali i sama sam svesna pravila putnog osiguranja, pravila viza. Da dokazuje nekom da neće da se useli, znam to neće hteti i organi me bole.
Slon u sobi sedi i jede špagete
Opipljivo je koliko bežim od svih tema koje su kao slon u sobi odnosno u kuhinji u kojoj smo. Jedemo čorbu od paradajza i jedemo moje novo omiljeno jelo Spaghetti all’Assassina, kuvala sam špagete u sosu od paradajza. Hoću da budem bolja ćerka, hoću da budem tu ali znam da nisam i da neću biti tu. Hoću onda bar da budem ono što od mene traži. Neću da bude razočarana.
Na slici, koja je trebalo da bude za spomenik ili nešto tako, mama ima ostatak od Spaghetti all’Assassina koje smo jeli. Kažem da ću probati da izjednačim boju kose u programu za obradu fotografija, kažem kako ću je voditi kod Milene Ban na gray blending. Ni na kraj pameti mi nije da se to neće desiti dok ne odem. Ne mogu da mislim o svemu tome za šta sada nemam vremena. Hoću da nam bude lepo zato jedemo i smejemo se. Da, sada sam i ja ona žena koja hranom zatrpava sve što ne ume da kaže. Jedemo a nijedna od nas ne voli da jede.
Sve naše slike nisam sakupila
U prevozu do Beograda uzimam maminu sliku kad je nosila moju suknju i kad smo išle na opersku predstavu i ubacujem je u Gemini. Pitam se da li je iko ikad pravio prompt za AI kao napravi savršenu sliku za spomenik. Trudim se oko pola sata da nađem neke popularne promptove i da obradim slike tako da izgledaju kao one slike na spomenicima koje svi imaju. Ili su bar imali, poslednji put kad sam bila na groblju. Prvo se bavim mamom, onda se bavim tatom.
Ne mogu da verujem koliko je morbidno to što radim isto tako ne mogu da izbegnem ono što su mi tražili. Da izaberem – ili u mom slučaju napravim – slike koje će gledati sa spomenika u narednom delu večnosti. Šaljem ih mami ona verovatno nije ni videla poruku. Šaljem bratu, on kaže OK su. Mislim da možda tata insistira na tim slikama jer će uskoro izgubiti vid. Mislim kako sam verovatno užasna ćerka što biram da se odselim. Pokušavam da ne mislim o tome koliko ih volim i koliko će mi nedostajati.
Ko me čeka
Kad smo otišli od kuće, mama je stalno govorila kako u svakom dečaku koji ide kući vidi mog brata. Njega čeka njegova mama, a ko čeka mog sina. Sestra, odgovarala sam joj. Čeka ga sestra, želeći da se ne brine jer tada nisam znala šta je tuga praznog gnezda i kako će uništiti moje roditelje i njihove kuće. Godinama, pokušavaće raznim stvarima da popune prazninu koja je ostala kada smo otišli. Danas u našim sobama su kutije i još kutija. Imam samo dve ili tri osobe sa kojima mogu da pričam o tome. Ova kolumna je isto tako priča o mojoj kući, onoj koju sam ostavila i onoj koju nosim u sebi.
Mene tamo čeka samo jedan čovek koga volim. Ovde ostavljam negde oko hiljadu ljudi koje volim i čak i kada sam sto posto sigurna da želim da odem jer samo tako mogu imati budućnost ovaj izbor je tako nefer. Odrekla sam se glasa da bih se umilila svim pograničnim službama ovog sveta i pitam se već sad, dok još nisam ni otišla je li vredno. Ne znam, ljudi obično idu za poslom, šansama, sjajnim vizijama. Ja samo želim da odem i pretvaram se da to nije nikakav poseban odlazak. Najviše bih volela da to bude bez pozdrava. Volela bih da nije ništa dramatično. Ali uvek sam dramatična. To možda pisanje čini lošim, razmisliću o tome. I kako s tim da se izborim.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Ilustracija: Journal, korišćena foto Ema Bednarž, ljubaznošću autorke
