More tamne dubine, daleko od obale. More koje može da pruži prostor i slobodu kretanja ogromnim životinjama kao što je kit. Mora koje liči na beskraj, koje uzbuđuje i plaši.
Istina nije kratka kao linija na koju je treba ispisati. Istina izmiče, crpi vreme, traži priču, prkosi papiru. Ovih dana sve se više ide na more. Ranije dok je živela u samo jednom gradu, odlazak na more bi bio kao praznik koji se dugo planira a potom pažljivo izvodi. Danas kad pronađe neke stare plastične čaše i šolje pomiriše ih, nadajući se da će osetiti miris kafe kakav imaju posude iz kampa. Nije sigurna više čega se seća a šta je izmislila gledajući slike iz albuma i filmove koji to vreme prikazuju.
U stvarnosti: more
Svaki put na more izazivao joj je mučninu. Isto tako, Svaki odlazak kući bio je ispunjen osećajem da je dosta mora za ovu godinu. Ipak, pomalo bi zavidela ljudima koje vidi koji i dalje idu na plažu i kupaju se u sutonu, onako kako ona neće više do sledeće godine. So, važno je zadržati so na sebi. So u kosi. U crnoj gustoj i ravnoj kosi, so je dodavala još jedan nivo gustine pa je kosa delovala kao perika.
Danas, kada na more ide nekoliko puta i kada se seli u zemlju sa svih strana opkoljenu morem, ne oseća više isto. Plaši se užasno se plaši da će zaboraviti ljubav koja ju je skoro pa formirala. Ništa na svetu nije bilo tako izvesno kao odlazak i povratak sa mora, mali poklon i mali gubitak svake godine. Naravno, znala je da neki ljudi žive na moru, ali nikada to nije ozbiljno uvrstila u računicu da je najvažnije u životu – da ima gde da pliva, uvek.
Sastavila je zato spisak onih osećaja koje ne želi nikada da zaboravi, osećaja koji su vezani za more, onda kada ga nije bilo ni izbliza toliko u njenom životu.
1. More na prvi pogled
Prvi pogled na more. Svako prvo pojavljivanje mora, iza brda koji ga zaklanjaju, izazivao je neverovatno uzbuđenje. Prvo more koje je videla, Jadransko je more, ali jasno se seća kako je bilo kad je prvi put videla Atlantski ili Indijski okean. Kada se ne dolazi sa mora, uvek je suočavanje – prvi put. Bez obzira koliko prvih puta postoji. Svaki prvi pogled na more, intimno je otkriće.
2. Uranjanje
Voda koja poziva da se u nju uđe, voda savršene boje, plava sa ili bez talasa. Voda u koju želi da uroni uvek je tirkizna, dno je šarenkasto, svetlo kamenje ispresecano po kojom biljkom ili većom stenom. Voda se preliva i nikad nije moguće foto-aparatom uhvatiti tačno tu boju taj preliv koji pred očima izgleda toliko magično. Iskosa gledano, providna voda i talasanje proizvode bezbroj duga u prelamanju svetla. Želi da ih sačuva, da iz zagrli ali to ne može, umesto svega toga nastaje želja. Neodoljiva želja da se skoči, da se ušeta polako, da se na neki, na svaki način bude bliže, u nivou mora.
3. Mirisi koji podsećaju na more
Miris mora za svakoga je drugačiji. Najviše ima veze možda sa tim prvim oduševljenjem, prvim odlaskom na more. Možda će sadržati miris borova ili miris kokosa, mirise smokve ili mineralne mirise stena i soli. Iz čega se sastoji miris mora, one izmaglice koja se javlja u zalivu kada se menja temperatura? Dimethyl Sulfide (DMS) je miris hrane, miris na koji reagujemo instinktivno kao slabovide ribe koje umesto algi pojedu plastiku, zavarane mirisom. Nekada, možda je čovekov prapredak došao iz mora, ali došao je opremljen osetljivošću na miris koji u jačim koncentracijama podseća na kupus ili šparglu, a u stvari je miris razgradnje algi. Miris koji čini da se more doživi kao povratak.
4. Crno more
Crno more prvi put je videla na brodu. More tamne dubine, daleko od obale. More koje može da pruži prostor i slobodu kretanja ogromnim životinjama kao što je kit. Mora koje liči na beskraj, koje uzbuđuje i plaši. Malo mrzi to more, zato što deluje kao ogromna gladna usta, teška masa koja ima snagu da povuče dole ili joj se baš tako čini. Zaboravila je da kada se desilo da je jednom, taj jedini put, svojom nepažnjom završila u tom, crnom moru, voda je bila isprva tvrda kao beton a onda sasvim providna isto kao i svaka druga voda na svetu. Da je more crno, to je samo njena perspektiva. Svejedno, možda i zabluda ali ne bi volela da je zaboravi.
5. So
So na koži, so u kosi, so. Slana voda odvratnog ukusa, so koja štipa u grlu onda kada se slučajno nadiše ili naguta vode. Čak i kada samo pokuša da ispere usta vodom iz ovog ili onog razloga. Bilo je neverovatno kada je saznala da nisu sva mora slana. Većina mora uopšte nije jako slana, voda u njima je retka i kroz nju se mnogo lakše može propasti na dno. Jadransko more, prvo more i more sa kojim se sva druga mora porede je slano, tek mali pokret izbaciće telo na površinu. More na kome svako može naučiti da pliva, mislila je, istovremeno znajući da to nija tačno. Zna, svesna je koliko se ljudi i sada u ovom trenutku plaši mora i prezire njegov ukus.
6. So na koži
Ne, ne, greška. Posebno poglavlje je so iz mora, onda kada je na koži. Kristalizacija soli na suncu, Stvaranje rubova, hridina na nežnim dlačicama ramena, ili na rubovima kolena. Gleda ljude koji posle svakog kupanja moraju da odu na tuš, da temeljno i dugo spiraju so i ne razume ih. Gleda i iako zna da so izaziva oštećenja na kupaćim kostimima, posebno na metalnim delovima opreme za plivanje, sve neisprano i neosušeno će zarđati, slomiti se… Gleda, ali i dalje ne razume. Osećaj grebanja soli po koži, koji je možda štetan i za samu kožu, osećaj je koji želi da zapamti jer je isti, potpuno isti od prvog puta do sad. So na koži, možda je štetna ali tako je nežna i krhka, rađa se tu pred njenim očima.
7. Hlad borova
Hlad borova tek možda može da pokaže sve boje i sve lepote koje treba zapamtiti u vezi sa morem. Sunce ih zamagli, sunce sija sve jače svake godine, čini da ljudi žurno nestaju, a kola brže voze. Trava se suši i nestaje. Samo hlad borova čini da se zastane, odahne, udahne. To nisu samo borovi, već i razni drugi četinari i grmlje neobičnih imena kao Tamaris. Svojim telima zaustavljaju sunce koje neumoljivo prži. Smola se topi i sliva, skameni se na stablu. Pod drvetom sedi se pod nevidljivom kišom borovih mirisa, eteričnom mešavinom koju gosti kasnije godinama prepričavaju prijateljima i rođacima. Suve iglice i grančice po kojima se gazi i leži, u hladu koji aktivira kretanje vazduha. I sve druge mirise.
8. Zrikavci
Zrikavcima je temperatura neophodna ali je i teško podnose. Sedevši u toplo poslepodne na terasi kraj mora, saznala je da oni protestuju nad visokim temperaturama. Ljudima je lepo kada ih čuju ali cvrčci pate, cvile. To naravno nije bilo tačno, cvrčci nisu životinje koje pate ili cvile ali jesu one koje se različito oglašavaju u odnosu na toplotu. Počinju stidljivo tek oko petnaest stepeni a prestaju da budu čujni preko trideset pet. Ako se čuju, dobro je.
9. Breskva čini more
Postoji puno voća koja se jedu na moru, ali breskva je jedini ukus koji joj nije pošlo za rukom da objasni skoro nigde gde se nalazila. Kao da ljudi ne vole dovoljno breskve. Breskva nije moderna, pripada nekom vremenu od pre kada svet nije znao za nektarine i kada su jedine breskve rasle spokojno negde u zaleđu, niske i industrijski neupotrebljive. Misli o tome kako sok od breskve nikad nije taj ukus, kako aroma breskve nije ta, breskva iz prošlosti, breskva sa mora.
Breskva sa mora je prezrela i ogromna. U njenu ruku jedva da staje, jer ruka koja je to zapamtila bila je manja. Nož ulazi u meso breskva i rastače je uz tup zvuk rezanja nečeg što nema potrebu da bude rezano, meko je kao puter. Kora breskve se odvaja, dlačice čine da zubi utrnu i da se nikad ne može pojesti onoliko breskvi koliko se želi. Takoreći ostaje uvek jedan deo neispunjene želje i blagog trnjenja, lepljivih ruku koje se onda peru u slanoj vodi, mrava koji se skupljaju na košticu i pčela koje lete čekajući svoj deo. Uopšteno osećaji koji slede nisu ni prijatni ni posebni. Ni izbliza kao breskve, koje čak i kada iskliznu i padnu na pod prekriven borovim iglicama, vredi otresti i ponovo jesti.
10. Smokve
Dugo joj je trebalo da shvati da uopšte i ne voli smokve. Možda tek tek, voli onu jednu koju je dočekala da sazri jer smokvama očigledno nikad nije vreme. Ili su zelene ili su prezrele i umecane. Pčele, mravi i sve ostalo.
Kada kaže da voli smokvu, ona zapravo misli na drvo. Drvo koje se nalazi svuda, u prolazu, niče kao korov i širi lepljive velike listove preko svake ograde. Smokvin list koji se otkine i smokvino mleko za koje deca kažu da je otrovno. Drvo miriše sveže ali i blago slatko, resko kao nešto što nije za jelo i nije ukusno već sveže, orašasto i gorko. Kao da je dužnost smokve na moru da bude zelena i nedostupna ali da nežno svakog dana podseća da je tu. Njenim prisustvom omeđena je svaka ulica i dvorište.
11. Školjke
Deca mrze školjke. Do sada nije nikad srela dete koje sa radošću jede sluzave male mišiće, telašca životinja koje se čak i ne kreću. Deca vole školje, ali ne da ih jedu. Vole njihove oklope koje skupljaju a oni šušte u kesi koja vremenom počinje da širi neprijatan miris jer školjke nisu bile dobro isprane. Taj miris školjki, sada prepoznaje kao miris koji voli, onaj koji traži u parfemima ili vinu, miris stene i dubine. Kudikamo ga ima više na severnim morima, na okeanu, mirišu školjke i trave više nego na Jadranu.
11. Lubenica
Postoje ljudi koji ne vole lubenicu i neće biti reči o njima. Lubenica je gotovo uvek bolja u sećanju nego u stvarnosti. Probanju prethodi opsežna inspekcija suve peteljke, imenovanja ploda kao muškog ili ženskog, kuckanja i osluškivanja. Lubenice su sada i male, sicilijanske, bez košpica i semena i mnoge druge prilagođene ukusu potrošača. Ni o njima ne može se raspravljati.
Lubenica iz sećanja, koja se retko nađe bilo gde, stoji na gomili lubenica preko kojih teče hladna voda iz creva nameštena kao fontana. Trebalo bi da bude primamljiva za ljude, a u stvari je jako čudna. Niko ipak ne očekuje savršene lubenice u hladnjaku supermarketa. Savršena lubenica je ogromna i može da je ponese samo određena osoba odlučna da se posle ceo dan njom bavi. Mora da bude crvena ali ne previše, više rozikasto crvena i slatka ali ne previše, glatka i sveža. Ukusna kao slatka mineralna voda. Neuredna, lepljiva i gadna samo trenutak pošto se ugreje na suncu. Kratkotrajna kao i sve na moru.
12. Odlazak s mora na more
Gotovo je nepristojno odlaziti sa mora ujutro. Ujutro je tako teško rastajati se. U podne još gore. Jedino pravo vreme za odlazak je uveče, dok zalazi sunce. Dok postoji utisak da svi odlaze, što je i tačno jer idu kolone ljudi koji se vraćaju sa plaže, spremni za još jedan krug bučne rasprave oko bilo čega, upotrebe kupatila i izlaska u šetnju. Odlazak treba da bude skoro neprimetan, da bi tek posle planina bio definitivan. Odlazak ne treba da poremeti stvarnost u kome more ostaje. Samo ljudi su ti koji idu i vraćaju se.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Ilustracija: Journal, korišćena foto Ema Bednarž, ljubaznošću autorke
