Rekonstrukcija Marije Ratković: Ljudi, nikad
ne znaš šta se dešava u njima

Ponedeljak, 28. jula 2025.

Ljudi iz Evrope često kažu kako je prljavo. Uvek joj je to smetalo. Prikriveni rasizam priče o čistom i prljavom. Posebno joj smeta da se za nekadašnje kolonije, danas osiromašene zemlje zavisne od multinacionalnih korporacija umesto siromašno kaže – prljavo. Običan svet, koji zarađuje dvesta dolara, uključuje veš mašinu na prepaid struju. U selima su restorani jeftini, a sokovi su puni šećera, tamo ručaju dobrostojeći siromašni ljudi. Neke kuće nemaju prozore.

Da li će ikad naučiti da skače salto? I u književnosti a i inače. Letovanje se bliži kraju a nije još ni počela. Salto čeka.

Možda je u redu pomiriti se sa prolaznošću. Pre svega fizičke ali i mentalne forme. Svuda okolo su ljudi koji zapinju, ljudi koji se ne mire i ljudi koji od života zahtevaju najbolje. Wall pilates, kao duo lingo ali za istoriju umetnosti, lako do znanja uz pomoć mikročitanja.

– Nikad ne znaš šta se dešava u njima, rekao je M. i kao da je čekala da kaže još nešto. A to je sve. Ne znaš i tačka.

Ko još putuje autobusom?

Pokušava da se seti kako ni ranije nije bila presrećna, ali to vreme bez briga koje sada ima, neminovno joj se čini srećnije. Kao i uvek u dosadi, skroluje internetom dok putuje. Pita se da li iko od ljudi koje poznaje toliko putuje autobusom, u autobusu nikad nije srela nikog koga zna. Prećutno je posle određenih godina, autobus postao prevozno sredstvo niže klase. Niko to tako ne kaže ali podrazumeva se da svaka porodica ima kola, ili više njih.

Od kad nema uključene notifikacije na telefonu, otvori aplikaciju i pogleda da li ima nešto novo onda kada ima vremena. Iluzija kontrole, misli. Kako bilo, bar ne robuje crvenim kružićima koji pokazuju nepročitane poruke, vesti o tome da se nekome svidelo nešto, da je označena na fotki ili nešto tako. Smatra da nema šta da propusti. Ne prepušta se lako osećaju da sve propušta.

Retroaktivno gledano, pomučila se da se seti šta je tačno izazvalo toliku tugu. Stvar je bila bezazlena. Videla je oglas za letovanje s popustom. Letovanje je u Dominikanskoj Republici u oktobru. Oktobar je mesec kiša i prvo što se upitala je znaju li to budući putnici. Znaju li kako izgleda kiša u zemlji koja nema kanalizaciju. Jednom je kiša toliko padala da je poplavila staze i do kuće je išla kroz vodu do kolena, vukući noge da ne stane na neku flašu. Tešila se da pacovi mrze vodu, i da sigurno nema ništa živo u vodi. Bar toj od kiše.

Bezazleni niz i egzistencijalna kriza

Možda se sećanjem na selo pokrenula spirala. Nakon oglasa u kojoj joj se cena odmora u selu gde je živela učinila nerealno visoka, počela je da istražuje hotele. Seća se da joj je K. rekla da je iz Njujorka čitav paket aranžman oko dvesta dolara. Isto tako je znala da je u Njujorku ogromna zajednica Dominikanaca. Ne zna odakle joj ta informacija, ni da li je tačna.

Kako je tačno išao red – oglas, letovanje, hoteli, apartmani. Na sajtu za rezervaciju smeštaja videla je naselje koje joj se učinilo poznatim. Stanza Mare, da li su tamo živeli kumovi ili su tamo želeli da se presele ali se nisu preselili. Možda je Stanza Mare nešto loše. Usledio je Google Map i suočavanje sa tim da je zaboravila. Naravno da ljudi zaborave pojmove koje su znali pre deset i dvadeset godina, ali nepodnošljiva je ta magla u kojoj se zaborav meša sa sećanjima. Poznati toponimi, koje uopšte ne može da poveže sa nečim stvarnim. Da li je El Dorado mesto u kome su živeli i bili srećni ili je to naselje u koje su svi pacovi uvek odlazili. Samo kada je pomislila pacovi, setila se da nikad ranije nije pomenula pacove.

Ljudi su tako komplikovani

Kada misli o Dominikani ima tačno jednu sliku u mislima, nedovoljnu da se pretvori u sećanje. Ona vidi more. Ulazi u more i more je savršeno tirkizno, pesak je savršeno beo. Temperatura je savršena. Slika se prekida. Traje kao želja da je bilo tako, nije više sigurna ni da se desilo. Telefon nije nosila na plažu jer se plašila da ostavlja na pesku. Nema ni jednu sliku sa plaže. Na plaži, govorila je svaki dan – kao da smo mrtvi i da smo u raju. Pogledaj taj mir. Ne mogu da verujem da smo ovde. Možda i nismo. Samo osećamo ovo savršenstvo, nikome nismo poslali sliku. Ne znamo gde su oni, niko se ne javlja. Kao da su nas zaboravili. Tako zamišljam smrt.

Nije nikad bila dugo u vodi. Tako je shvatila da se pomalo plaši. Vode i generalno svega lepog, pa i smrti. Naravno da se plaši smrti. Mesto najveće lepote koju je videla i osetila, mesto je koje je neodoljivo podsećalo na sve predstave i priče o raju. Nije mogla da se opušta tu. Kao san iz koga želi da se probudi, kao dvorac Kraljice leta iz koga nikako ne može da se izađe. Vreme bez sećanja, samo jedan savršeni trenutak koji se ponavlja do u nedogled. Toliko se ponavlja i toliko je savršeno da poželi da probije taj mehur fantazije. Da iskorači iz njega, da može da uporedi. U sećanju na more – titra samo jedan kratki trenutak.

Sve u tom sećanju je loše, ali samo sećanje je srećno

Sećanje na sve ostalo je zapanjujuće realno, gotovo sve u tom sećanju je loše, ali samo sećanje je srećno. Ne može da se seti da li je samo neko pričao da nema stakla na prozorima ili je stvarno bila u nekoj zgradi koja nema stakla. Kupala se noću u bazenu u dvorištu samo prvi put, prve nedelje. Čuvar, koji je nosio perjanu jaknu, prišao joj je u čudu i zamolio da napusti bazen. Već za koji dan postalo joj je neverovatno hladno čim zađe sunce. Nekad je nosila ćebe na plažu. Užasavala se da bude mokra kada sunce prestane da greje. Hladnoća koja nastupi je nagla i neprijatna, i zna koliko joj je bilo neverovatno da nosi ćebe na plažu. Ali nosila je.

Pacovi. Isto tako, pomislila je kako je smrt hladna. Kako je talas smrti posetio u jednom stanu i kako će se nešto strašno desiti. Plašila se. Obožavala je i plašila se vudu znanja sa Haitija. Pas će umreti i možda još neko, odjednom je čula svoje misli koje su zvučale drevno. Pokušala je da otera strah. Živećemo zdravo. Tek tako počela je da priča kako ima rak iako niko nije znao da ima rak. Konstantna blizina smrti u Haitiju u potpunom je kontrastu sa većim delom ostrva Hispaniola gde žive veseli ljudi okrenuti životu.

Ljudi iz Haitija

Ljudi iz Haitija u Dominikani rade najjeftinije poslove, valjda jer je Haiti puno siromašniji. U njihovoj kući radila je čistačica iz Haitija. Čudna je vrsta zazora koju beli ljudi imaju od Haićana, zbog potpunog nepoznavanja vudua. Kao da Haićani imaju nešto posebno, nešto sa čim se niko ne sme šaliti. Niko ih ne sme uvrediti, čak i ako rade najteže poslove. Posebno ako rade najteže poslove, nikad se ne zna. Ako radnik nije srećan s tobom, prokleće te, a onda teško tebi. Pravilo visi u vazduhu umesto nekakvog zakona koji bi regulisao neoporezovani rad.

Nikako da nađe

Gledala je u mapu dok se autobus truckao. Isto je tako išla Dominikanom, autobusom. Seća se kadrova pirinčanih polja, suve trave i po kojeg drveta, njiva za koje se ne zna gde su. Želela je da napravi izložbu u kojoj će biti te slike, samo te koje su iz Dominikane ali liče na svako selo na svetu. Slike bez tirkiznog mora i belog peska. Na mapi danas, nije mogla da se seti ničeg konkretno. Zna taj restoran Katino ćoše, restoran Nemice koju je srčano mrzela jer je konkurencija restoranu njene najbolje drugarice, koji je bio najbolji ali danas više ne postoji.

Ne može da se seti gde je bio, ali seća se jasno, bio je ispred naselja u kome je tada živela. Bio je tu mali dečak s kojim se družila, mama mu je umrla od tumora na mozgu, a nije išla kod lekara već kod vrača. Kako se zove dečak s kojim je vozila skejt a čiji je tata bio čuvar, nema pojma. Kako dovraga ne zna. Kako da sazna, ako nikog ne pita.

Paradajz

Seća se da je jednom po kiši tražila kutiju od cigareta u smeću jer je u njoj bilo i pet dolara. Pet dolara su bila dva pakovanja cigareta, možda i više. Ni to se ne seća. Ne seća se ni koliko dana je prošlo a da nije išla na plažu, dve nedelje ili dva meseca. Dani kada uopšte nije izlazila iz kuće. Ni to nikom nije rekla. Seća se da je jedina pila slatku kafu i seća se šećera koji nestaje i ona oseća krivicu jer vidi kako troši šećer.

Želja da se smanji, da bude nenametljiva, neprimetna i isto tako korisnija, korisna. Umor od overthinkovanja, od pljuska koji lomi grane paradajza i domaći paradajz nikad ne uspeva. Ne zna da li je to tačno ili je izmislila zato što mrzi kišu. Da li je kiša uopšte toliko padala ili samo naknadno izmišlja da bi opravdala to što nije izlazila iz kuće toliko dugo da joj je ten izbeleo.

Ljudi iz Evrope

Hoteli imaju svoje agregate, gosti ne vole kad nema struje. Svuda su povezani kablovi, krade se struja, isto kao na Balkanu. Zaposleni ne smeju da se druže s gostima. Kanalizacije nema, isto kao u predgrađima Beograda. Kanađani dođu da prezime, jeftinije je nego grejanje. Vazduh je čist. Voda je čista. Niko ko je otišao ne želi da se vrati. Gosti iz Evrope kažu kako narudžbine kasne. Kažu kako je prljavo, onda dođu i sledeće godine. Jedan Španac joj je rekao kako ima lepo ime i da li zna da takvo ime ima i u Španiji. Samo Amerikanci daju visoku napojnicu. Viljušku drže kao bodež a nož kao olovku. Teško im ide da preseku hamburger nožem. Trudi se da ne gleda druge kako jedu, ali primetila je izvesne pravilnosti.

Doktor Faust i ljudi kojih nema na mapi

Psa su vodili kod doktora koji se zove Faustus u selu kojem se ne seća imena. Dečak koji nosi dvoje farmerki, jedne preko drugih držao je ploče za rentgensko snimanje bez zaštitne opreme. U dvorištu su bili udomljeni psi u kavezima pored kokošaka. Doktor Faustus ima dugu ravnu crnu kosu, ispletenu u ogromnu pletenicu možda najmasivniju koju je ikad videla i nosi šešir. Doktor je naravno govorio španski i sada uopšte ne može da se seti da li joj je neko prevodio ili ga je jasno razumela jer nije govorio ništa komplikovano. Seća se psa bez jedne noge koga su usvojili neki kanađani.

Verovatno ga nikad neće videti. To ju je ispunilo suzama koje su kipele. Doktor koji teli krave u selu bez imena u koga su gledale kao u spas. Ona i njena najbolja drugarica. Doktor koji kaže Nema pomoći, nije bolesna, samo joj je dosta. Doktor koji kaže da neki ljudi znaju kada će umreti. I psi možda isto znaju. Kaže da su srećni oni, koji možda znaju a možda namerno biraju taj dan. Jer znaju kad je dosta. Njegov otac je pre nego što je umro rekao da želi da ga provoza po kvartu, da još jednom vidi kvart. Nije bio bolestan ili nešto, pogledao je šta je hteo, onda je umro, potpuno smireno kao da ide na posao.

Superstition zvuči bolje

Možda nije morala, ali izabrala je da se podseća tih dana. Smrt psa ubrzo su zamenile bolesti i smrti ljudi. Život jeste postao mnogo komplikovaniji posle njenog poslednjeg boravka tamo. Po prvi put priča o paucima, o komarcima, seća se poplavljenih ulica i štetočina da prikrije strah. Neki joj je horoskopdžija davnih dana rekao da ne ide tamo – da je tamo čeka smrt a ona nije slušala. Najviše bi volela da misli da je smrt bila tamo samo jednu noć, onda kada ledeni talas prošao kroz stan. Potražila je simboliku broja četiri i opet našla smrt – doduše u kineskoj i japanskoj kulturi. Samo jednom je ružno sanjala i probudila se da kaže da misli da je sigurno zbog stana, čuvši sebe i zgražavajući se nad sujeverjem. Osećala je da ludi, da je strahovi potpuno preuzimaju.

Dese se tužne, ali dese se i lepe stvari, rekla joj je A. i nastavila da više ne može tako. Ne možemo otići iz svakog mesta u kom smo osetili tugu. Osetila je da postoje ljudi koji beže od smrti i oni koji se kao doktorov otac voze u krug gledajući da iskoriste vreme pre za ono što vole. Osetila se kao šolja na kojoj piše mudri citat Gde god otišli sa sobom nosimo svoja osećanja. Sve otrcane šale u kojima neki vide polupraznu čašu a neki polupunu i onda neko treći nešto smešno. Prilično nezadovoljna je bila idejom da joj život može stati u neki takav kliše.

Tužno ali i nije

Danas joj je rođendan. Sigurno se nije još probudila, tamo je tri sata noću. Ne može da zamisli da li spava i gde jer u njenom novom stanu nije bila. Svi ti hoteli, krađa struje i veterinar filozof prema kojima ima sentimentalne ispade samo su zatrpavali jednostavnu činjenicu da pati za njom. Želi da deli važne trenutke sa prijateljicama koje više nisu tu. Od kakvog je značaja kakva je boja peska u moru kada je proslavila venčanje i svaki od njihovih rođendana sa drugima. Rađaju se i rastu deca koju ne viđa i u svakom mestu gde su bile zajedno ostao joj je komad.

Ne seća se više ulica, sećanja su kao iskidane slagalice koje pokušava da umetne tamo gde ne pripadaju samo da zakrpi ponor koji će je, misli, progutati. Želi nekome novom, kao što je G. da ispriča prijateljstvo i besna je jer ne možda da kaže ništa bolje sem da priča nepovezano. Priča isto kao ljudi koji dođu s odmora i pričaju pa nije jasno da li im je bilo lepo ili ružno.

Ne zna šta

Epohalno zaključuje klišeom: takav je život. Ni srećno ni tužno. Ili oboje. Odjednom. Ni sada, u autobusu, ne zna da li je srećna i voljena i na nebu što ima takve prijateljice i uspomene koje je ganu do suza ili je previše bedna, neuspešna što i dalje ne vozi auto kao ljudi njenih godina, ne može u svakom momentu da kupi kartu i odleti da zagrli one koje voli. Sećanje će te dane izdeformisati do neprepoznatljivosti. Sinulo joj je da su koncepti sreće i ispunjenosti kao i neuspeha isto tako kliše, koji je lako osporiti.

Već zna da će zapamtiti scenu u kojoj plače ali neće se sećati zašto, jednostavno jer tačan razlog i ne zna. Može reći da je zbog prolaznosti ili zbog ljubavi, zbog onoga čega se seća ili onoga što je zaboravila, jednako bi bilo tačno. Da bi pisala, ima osećaj da mora sve da fiksira i opiše jasno, koliko god da može da se seti. Ono zapisano zameniće ono što je bilo. Kada se osetila drugačije, obrisala je sve slike o tim događajima. Stidi se što je ulepšavala dane o kojima sada može da kaže nešto sasvim treće. Volela bi da olakša taj teret stalnog izbegavanja istine. Prvo instagram, onda jedna priča, druga. Sve same nepotpune istine. Zaobilaženje.