Kraj avgusta nije i kraj leta. Zašto se onda svi osećamo isto? Ne samo mi, obični ljudi, već i poznati umetnici, filmadžije, producenti. Svi oni pričaju jednu istu priču, iako se vreme promenilo.
Postoji izvesna nada da će po prvi put u istoriji čovečanstva nepoznati parovi, novi mladi ljudi uspeti ono što umetnicima nije pošlo za rukom vekovima – da opcrtaju svu kompleksnost ljubavi. Da ljubav ne bude zatočena u čoveku, već amnionska tečnost u kojoj smo svi uronjeni i koje ipak ima dovoljno za sve. A možda će se čekati još…
Iz nekog razloga leto prolazi kao pesak kada ga uzmeš u šaku. Svi dani od 15. do 31. avgusta sabrani su u jedan dan – kraj avgusta. Širom sveta, od 2011. godine, kao da sve nije već dovoljno tužno što se završava leto, prikazuje se film Oslo, 31. avgust Joachima Triera. Mreže po ko zna koji put ispunjava citat iz filma:
Želim da se udam, da imam decu.
Da putujem po svetu. Da kupim kuću.
Da idem na romantična putovanja.
Da ceo dan jedem samo sladoled.
Da živim u inostranstvu.
Da dostignem i održim svoju idealnu težinu.
Da napišem veliki roman.
Da ostanem u kontaktu sa starim prijateljima.
Želim da posadim drvo.
Da napravim fantastično jelo od nule.
Da se osećam potpuno ostvareno.
Da idem na kupanje u ledu, da plivam sa delfinima.
Da proslavim rođendan, baš pravom žurkom.
Da doživim sto godina.
Da ostanem u braku do smrti.
Da pošaljem uzbudljivu poruku u boci
i dobijem jednako zanimljiv odgovor.
Da prevaziđem sve svoje strahove i fobije.
Da ležim i gledam u oblake ceo dan.
Da imam staru kuću punu sitnica i uspomena.
Da istrčim ceo maraton.
Da pročitam knjigu koja je toliko dobra
da ću citate iz nje pamtiti ceo život.
Da slikam zadivljujuće slike
koje pokazuju kako se osećam.
Da pokrijem zid slikama
i rečima koje mi znače.
Da imam sve sezone
svojih omiljenih serija.
Da privučem pažnju na važno pitanje,
da me ljudi slušaju.
Da skočim padobranom, da se kupam gola,
da letim helikopterom.
Da imam dobar posao
kome se svakog dana radujem.
Želim romantičnu, jedinstvenu prosidbu.
Da spavam pod otvorenim nebom.
Da planinarim na Bessegenu,
da glumim u filmu ili predstavi u Narodnom pozorištu.
Da osvojim bogatstvo na lutriji.
Da pravim korisne predmete za svakodnevni život.
I da budem voljena.
Dok leži, oporavljajući se od puta, shvata da ima posao kome se ne raduje baš svakog dana, jer neki su dani ispunjeni putovanjem od dvanaest sati. Nikad nije čula za Bessegen i danas baš traži šta je to. Saznaje da se u Norveškoj svake godine 30.000 ljudi popne kako bi se divilo lepotama jezera pod planinskim lancem Bessegen i pokušava da zamisli sve te ljude. Ako bi svaki dan bio lep za planinarenje svakog dana bi planinarilo oko 80 ljudi, ali kako skoro cela zima nije pogodna za to, trideset hilljada ljudi prođe parkom u onih nekoliko letnjih meseci.
Misli o tome kako su ljudske želje iste i kako ovakvih citata o tome kako bismo trebali da se kupamo goli pre nego što umremo ima na milione, milijarde. Bili su bolji oni dečiji snovi, kada su svi želeli da budu lekarke, vatrogasci, nešto tome slično. Nešto što bi pomoglo svetu da bude bolji. Nije sigurna kako tačno amatersko slikanje pomaže bilo kome. Svetu je odavno bilo dosta simpatičnih ručnih radova, hobija i dekupaža. Definitivno dosta dekupaža.
Kraj avgusta i druge bajke
Pita se kuda idu ti ostvareni ljudi. Gde se oni nalaze – sigurno ne na mestima na kojima se gleda ko ima koji model torbe. Sigurna je da ostvarenim ljudima nije potrebno da nauče da hodaju u štiklama ili zaplaču kada ne znaju kako da izađu iz konfliktne situacije. Zamišlja ih kao ljude u planinama. Tu sliku ipak poremeti sećanje na najvećeg cinika od svih – Danijel Dej Luisa, koji svaki put kad snimi neki film koji je obavezno nominivan za Oskara – povuče se iz glume zauvek, tojest ode u planinu s koje ne silazi do sledećeg filma. S. je nedavno rekla kako se uvek pitala kako je porodici sa takvim ljudima.
Sentimentalna vrednost najgora je vrednost, očigledno
Marija sada čita o tome kako je Richard Brody u New Yorkeru za film Joachima Triera napisao da je obmana, osim glavne junakinje. Isto tako je jednom napisao da je sentimentalna vrednost – najprecenjenija vrednost u filmskoj umetnosti. Marija leži u krevetu i pita se da li je Joachim Trier bio toliko povređen da je novom filmu dao ime Sentimentalna vrednost i da li je nakon petnaestominutnih ovacija u Kanu ove godine mislio na Richarda Brodyja? Da li je on jedan od onih koji od hiljada ruku koje aplaudiraju uspevaju da čuju i one koje ne. Oni koje boli tišina prećutnog nepodržavanja ili glasnost jedne kritike u stotinu panegiričnih proslava. Da li se Joachim dopisuje sa Richardom, milionima koje dobije za novi film? Da li postoje takvi ljudi uopšte?
Možda na svetu postoje ratovi, glad i prirodne nesreće, ali čini se da ne postoji ništa teže od povređenog ega sredovečnog muškarca. Čitavi timovi ljudi kojima oni upravljaju biće tu da poprave stanje, kako bi se ti, krhki a opet čvrsti stari momci osetili bolje.
Mariji je čak pomalo i žao što ona lično ne voli dekupaž. Uvek se seti jedne Jankove tetke koja je pravila dekupaž i poklanjala ga, tako da su svi u porodici imali nešto što je nastalo popularnom salveta tehnikom dekoracije. Prestala je da se bavi ukrašavanjem svakodnevnih predmeta tek kad više nije imala nikog ko bi se oduševio novom vazom ili kutijom za pisma. Tetka sa dekupažom stoji negde tačno na suprotnom kraju sveta i univerzuma od Daniela i Joakima koje nikakav dekupaž ni radionica ni kupanje s delfinima ne može usrećiti sve dok postoji ijedna osoba na svetu čija ih reč može učiniti mizernim.
Ko je to sentimentalan?
Nevolja je u tome što se neko drznuo da sentimentalnost atribuira reditellju koji bi po svemu više voleo da ga porede sa Prustom, a nekako je u konačnici postao zvezda Tumblera, online dekupaža. I depresivnih devojčica koje su u nekim starim vremenima sakupljale salvete a danas dele slike lepih ali nesrećnih ljudi, uz citate iz knjiga i filmova koje će pamtiti ceo život.
Pravo pitanje je nešto drugo… Zašto ne biti sentimentalan? I kako ne biti sentimentalan na kraju još jednog leta. Zar sentimentalnost kažu da je jeftina manipulacija emocijama koja nema istinsku dubinu. Ali kako kraj leta kao emocija može imati dubinu? Zar nije to baš dan kada je dozvoljeno samosažaljevati se, zaboravljajući koliko su jesen i zima divne? Da, jasno je da nije 31. avgust kraj leta niti je 1. septembar početak svega na svetu, ali zar nije lepo što svi osećaju isto taj dan. Kao polazak u školu, rastanak s detinjstvom, s letom. Sve i da je netačno.
Kraj avgusta, lažni kraj leta
Nije slučajno što je mudri citat iz filma koji se zove kao i lažni poslednji dan leta, postao himna celog sveta. Taj citat je umotan u celofan od ciničnosti, dok se glavni junak samosažaljeva, neke devojke trivijalizuju Kurt Cobaina i ponavljaju svoje nevine želje o budućnosti. Zar je to toliko sramota za dečake? Zašto se i u onome što bi trebalo da budu emotivni filmovi oni stide emocija, zaklanjaju iza ženskih likova bez imena?
Zašto od stvarne emocije straha od onog što život donosi pravimo izložbu sentimentalnih krhotina?
Želja da se kupi kuća i jede samo sladoled jeste perfektno normalna za devojčice kojima deda nije poznati eksperimentalni reditelj. Da li nam treba citat franscuskog novog vala da bismo izrazili emociju? Možda samo nama ženama ne treba. Osećamo i autentično i sa citatima. Ne utapamo se u sentimentalnosti, jer u njoj dobro plivamo.
Na tragu Richarda Brodyja i dosta drugih ljudi se pita šta bi se desilo da Renate Reinsve nije samo glumica. Kakav li bi bio njen doprinos kao filmske autorke? Šta bi Jankova tetka ili Joakimova baba ponudile svetu da su odmalena usmerile talenat na slikarstvo, film ili neku umetnost koja nije prezrena poput veza ili dekupaža? Da li bi se Sotheby nadmetao za njihove radove, kojih je porodici dosta i previše?
Richard Brody pisao je o nojevskoj spokojnosti filma koji postoji u najboljem od svih mogućih svetova bez ovakvih izmaštanih alternativa u kojima bi neke sasvim leve žene ispričale sasvim druge priče o istim temama.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Ilustracija: Journal, korišćena foto Ema Bednarž, ljubaznošću autorke
