Formulari su kao i novac, papiri, važniji od ljudi i njihovih potpunih istina. Istina, cela istina i ništa osim istine ne staje u formular, čak ni taj affidavit ili kako se već zove, jer istina nije kratka kao linija na koju je treba ispisati.
Neće doći danas ali će doći sutra. Još jedan dan odlaganja koji može iskoristiti da se pripremi bolje. Zna da to može ali da to neće učiniti. Jednostavno će uživati u vremenu koje prolazi. Kao dete kome je odložen pismeni.
Da li ikad išta naučimo? Naučimo da, kad na mesto ničega dođe neko znanje. A da li je moguće jedno znanje zameniti drugim? To nije znala.
Formulari. Uvek razmišlja kako su formulari komplikovani kada se nađe pred jednim. Naprimer formular za USA vizu nikad nije popunila i zato nikad nije bila u Americi. Zna koliko je to glupo. A evo šta je problem. Negde na početku postoji pitanje Koja je vaša adresa? zatim postoji pitanje Da li ste sigurni da je ovo vaša adresa? Ne zna odgovor.
Koja je vaša adresa?
Adresa na kojoj živi je u stvari adresa na koju su stizali računi za struju onda kada još je taj stan bio u vlasništvu gospođe Radmile sa dva prezimena. Zatim je ta adresa ponovljena u računu za infostan ali i u kupoprodajnom ugovoru koji su u prisustvu advokata zaključili roditelji sa ranijom stanodavkom Radmilom. U policijskoj upravi Zvezdara kada je prvi put vadila karton o privremenom a kasnije i stalnom boravištu odnosno prebivalištu, ta adresa je ostala ista. Nekoliko godina kasnije, skupština stanara je ustanovila da je prvobitno došlo do greške i da brojevi, onako kako su prvobitno naznačeni uopšte nisu tačni. Menja se broj ulaza i broj stana. Zna da bi verovatno trebalo svi da izmene svoje adrese i usklade ih sa novim brojanjem. To nikada nije učinila. I uopšte šta to znači Da li ste sigurni da je ovo vaša adresa?. Nije sigurna.
Po imenima žena
Manje od 4,48% ulica nosi nazive po imenima žena. U nekim opštinama, postoji klauzula da kada se daje ime ulici, osoba po kojoj će ulica nositi ime, mora da bude mrtva više od pet godina. Mislila je često, kao da nema dovoljno mrtvih žena. Ako se slučajno promeni ime neke ulice, onda troškove te promene snose stanari, svi bi trebalo da promene sve svoje adrese. To naravno niko ne čini dok ne mora. Živi se u birokratskom haosu.
Hrvoje po kome njena ulica nosi ime bio je bosanac ali ima to pravo hrvatsko ime, a prezime nije jasno ali nije ni na ić. Ova činjenica izaziva uvek razgovor. Ko je on, šta je on? Pod šta se naravno misli na nacionalnost, pa je morala da nauči sve o njemu, kako bi zadovoljila znatiželju.
Tri Hrvoja, bez promene
Ime njene ulice pojavljuje se najmanje tri puta u gradu u kome živi ali možda čak i pet. Na različitim delovima grada koji su međusobno udaljeni više od pet manje od deset kilometara. Jednom je aplikacija koju koriste vozila stalno mešala njenu, sa ulicom istog imena na drugom kraju grada. Tako bi, ako se zamisli mogla da završi u nekom potpuno drugom delu grada.
Jednom, isto tako, desilo se da je vozilo koje je pozvala, umesto pred njenu zgradu, došlo negde tamo. Vozač je bio izuzetno besan jer mu se nije dobro objasnilo, vozač je vikao kao da je otac ili deda, koji nema vremena na bacanje. Skoro da nije postojao ni jedan udah u tom mučnom telefonskom razgovoru u kome bi mogla da kaže da je i ona razočarana i da i ona kasni.
Vrata ispred kojih ljudi čekaju
Na zidu koji okružuje konzulat, nalaze se mala metalna vrata a pored njih je interfon sa samo jednim dugmetom. Na satu je otkucalo deset i to je bilo tačno sat vremena pre zakazanog termina. Pozvonila je. Nije bilo nikakvog znaka da interfon radi. Malo dalje stajala je kućica za čuvara. Pomalo joj je bilo žao jer je za vreme radnog vremena konzulata a to je od devet do trinaest časova bilo najtoplije baš u tom delu ulice Maksima Gorkog. U metalnoj konzervi mogao se skuvati čovek. Prišla je do kioska, čuvar naravno nije bio tamo. I uopšte, sve je izgledalo napušteno kao da nikad nije radilo i nikad neće raditi.
Prišla je i pozvonila opet. Ništa. Zvonila je zatim, malo iz zabave, malo da proveri da li zvono radi i da li ikoga ima unutra. Za vreme radnog vremena od devet do jedan. Možda je pauza, mislila je kako je baš dobro raditi ovde, radno vreme od devet do jedan uz pauzu. Kada je pauza – u deset ili jedanaest. Koliko li traje?
Žena koja otvara
Iz misli ju je prenula žena koja je otvorila mala vrata i obratila joj se. Objasnila je da ima zakazano i žena ju je pustila. Žena nije bila ni u kakvoj vrsti radne garderobe ili uniforme po kojoj bi mogla da pretpostavi da li je službenica, čuvarka ili čistačica. Samo su se jako osećale cigarete. Čitav nevidljivi oblak mirisa cigareta kretao se kud god i gospođa, inertno nastavljajući napred čak i kad bi ona stala.
Vrata su vodila u dvorište koje je bilo lepo ali zapušteno, u njemu je bila jedna klupa i jedno drvo. Hlad je činio da bude bar deset stepeni niža temperatura nego ispred. Ovde, pokazala je žena, pošto ju je uvela u dečju igraonicu. Možda to i nije bila igraonica ali na stolu su bili razbacani dečiji časopisi i raznobojne olovke, kao da su se deca do malopre tu igrala. Nije bilo nikakvog drugog znaka dece ili bilo koga.
Žena slamene boje kose, ubrzo se vratila noseći svežanja formulara. Prijava braka, evo. Pružila joj je formular koji je trebalo popuniti i jednu olovku. Izašla je i kao da je nestala iz ove kuće, zemlje, univerzuma. Ponovo su vladali mir i tišina, netipični za bilo koje radno vreme igde ikad. Sedela je sama u sobi sa dva lista papira i puno dečijih časopisa ispred sebe.
Formulari, ili O popunjavanju
Na jednom pitanju koje se tiče popunjavanja formulara na Redditu, muškarac rodom iz Bangladeša prepričava svoje iskustvo u apliciranju za englesku vizu njegove nevenčane supruge. Ovaj čovek kaže da kad su u pitanju formulari, samo treba biti iskren i jasan. Za nju, to su dve suprotne stvari. Ako si iskrena, nikom ništa neće biti jasno. Svako pojašnjenje je pojednostavljenje već ionako prekomplikovane istine. Poluistina, takoreći.
Korisnik Reddita navodi kako su kod notara overili izjavu o tome da se zabavljaju, kao i da su pet njihovih prijatelja uradili isto. Prvi put je tada čula za Affidavit, tako se zove ta zakletva na papiru. Do sada je uvek razmišljala ko bi joj mogao biti žirant, samo zato što nije čula za affidavit. Ko bi joj mogao biti affidavit? Da li je uopšte to u redu tražiti od ljudi? Možda kumova, roditelja?
Zbijena istina
Formulari su uski za stvarnost, za istinu. Jednom je gledala test za hrvatsko državljanstvo i razmišljala o tome kako su državljanstva uopšte ironija. Formulari koji sadrže test, spominju da je poznati naučnik iz Hrvatske Nikola Tesla, njen čukundeda-ujak po majci. I pored toga što je taj čovek u testu za hrvatsko državljanstvo godinama unapred, njegovi rođaci čija je porodice u Hrvatskoj od 14. veka najmanje, moraju se danas na internetu informisati o tome kako izgleda taj test uopšte. Morao bi da postoji neki zakon koji bi bio protiv toga.
Precrtano
U formularu piše narodnost. Negde piše nacionalna pripadnost, negde nacionalnost, negde narodnost. Svi misle na isto ali zna se šta je tačan odgovor. Svakom svoje. Zapamtila je da to negde kaže kako se od ljudi traži da pokažu formular u kome su se izjasnili kao pripadnici ovog ili onog naroda.
Seća se kako je uvek precrtavala to polje. Kada bi napisala hrvatsko mislila je na baku, crnogorsko na oca, srpsko na mamu. Ironija je bila što je mama jedina bila narodnosti većinskog stanovništva, istovremeno manjinskog u zemlji iz koje je dolazio, bolje reći izbegao, veći deo porodice. Zato je to polje uvek precrtavala. Kojim li sve narodima pripada, mislila je a istovremeno joj je taj papir bio tesan jer bi svakako nekog izostavila, porekla. To nije želela.
A što da se ne ljute, to su samo formulari
Možda je trebalo sve da ih naljuti. Mislila je šta ako bi u Hrvatskoj napisala srpsko, u Crnoj Gori hrvatsko a u Srbiji crnogorsko, šta ako bi napisala albansko, rusinsko ili drugo manjinsko, tako da se svi jednako zgroze i kažu kako nema takvo ime ni prezime. Možda nešto treće. Jugoslovensko. Ali i to joj se poprilično gadilo jer je bilo označeno kao nešto retro, isto tako moglo se pisati jugoslovensko i jugoslavensko pa je to isto bila razlika vidljiva u jeziku. Kao da je od suštinskog značaja imati to nešto, tu pripadnost, narodnost.
Neka sasvim druga žena, došla je ispred šaltera onda kada je ponela popunjen papir. Uzela je papire i u zamenu dala još jedan na kome je ispisana cifra koju treba da plati, na tačno određenom mestu, napolju izvan ovog sveta. Je li to sve, pitala je a žena je rekla još samo decu, kad budete imali. Okrenula se i otišla.
Posekotina na papir
Formulari imaju posebnu moć da je povrede onda kada ih popunjava ali samo minut kasnije postanu potpuno nevažni. Napolju su ljudi čekali ispred gvozdenih vrata na suncu i po vrućini. Saznala je da je žena sa kosom boje slame čistačica. Iz nekog razloga otvara vrata, deli formulare i nadgleda pravilnost njihovog popunjavanja u sobi u kojoj se nekad, nejasno kad, igraju deca.
Dvorište je prazno i na klupi ne sedi niko. Kada se zatvore vrata, ono što je tamo napisano, određuje živote ljudi koji su spremni da stoje dok ih sunce prži. Formulari su kao i novac, papiri, važniji od ljudi i njihovih potpunih istina. Istina, cela istina i ništa osim istine ne staje u formular, čak ni taj affidavit ili kako se već zove, jer istina nije kratka kao linija na koju je treba ispisati. Istina izmiče, crpi vreme, traži priču, prkosi papiru.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Ilustracija: Journal, korišćena foto Ema Bednarž, ljubaznošću autorke
