Bicikl je tako i kupila. Bio je skup ali ionako nije znala šta će sa novcem. Plata je bila redovna a kupovala je samo tunjevine i par drugih prehrambenih namirnica. Shvatila je koliko je nekad ranije trošila na restorane, kafu u kafićima.
Nije bila jedna od onih koji uzimaju, ali ni jedna od koje se uzima. U tome je bila tragikomičnost njene osrednje pozicije. Jasno je videla ovu nepravdu i pomalo preterano tužbala oko nje. Osrednjost je bila neodrživa – nemoguće je opstati u toj poziciji trajno. Sve ide dalje, tako kako jeste.
Njen bickl čamio je u roditeljskoj kući. Seća se dobro dana kada ga je kupila. Bio je april 2020. godine kada je izgledalo da će pandemija trajati večno. Svaki dan karantin u pet. Možda to vreme neizvesnosti, straha od smrti treba više prepričavati, ispisivati jer sve će se zaboraviti, pa i vreme dok nije bilo vakcine. Dok stotine lekara nisu mogli da zaustave smrt.
Recepti za banana hleb
Ona, kao i svi drugi kulturni radnici sedeli su, zatvoreni u kućama razmišljajući kako mogu biti korisni. Volontiranje, organizacija volontera, šivenje maski i recepti za banana hleb. Uz to smišljanje raznoraznih online aktivnosti. A sve to nestaje u pet. Kada se oglasi sirena ostaje deo dana pet do dvanaest ili jedan u noć u vakumu.
Ovako bi bilo da radim do pet, mislila je. Samo treba da mislim kao da je ovo normalno. Ali nije moglo da se misli da je normalno, jer u normalno vreme nije imala kadicu za dezinfekciju u predsoblju. Nije imala radnu garderobu koja se mora sanitizovati. Nije nosila higijenske rukavice u obavljanju kupovine. Ni masku, stalno. Iako je sve to radila, predano kao da joj život od toga zavisi, nije razmišljala o onima čiji je život u normalno vreme isti takav – rukavice, maske i dezinfekcija.
Nikome tačnije, nisu padali na pamet higijeničarke, hemičarke i druge profesije stalno izložene riziku. O njima i danas retko ko misli.
Dan i noć
Dan je bio malo da se obavi sve što se u toku popodneva i noći zamisli. Možda je tad počelo. Svođenje. Obroci i kupovine ubrzo su se sveli na isto – možda čak i u drugoj nedelji marta. Neprekidno su na repertoaru bili tunjevine, kiseli krastavčići iz tegli i majonez. Mladi luk jer proleće je dolazilo. A Rafello je neprekidno bio na sniženju. Bile su nestašice toalet papira ali ne i inače skupih slatkiša koji se kupuju na poklon.
Nije bilo nikakve zabrane gomilanja kao što se sada pojavljuje za osnovne životne namirnice, ali ona i nije kupovala te namirnice. Jednom joj je M. donela pirinač i samo ga je stavila pored dva druga pirinča koja je imala od ko zna kad. Tom prilikom je saznala i da brašno ima rok trajanja jer je njenom od pre tri godine – istekao. Svejedno, nije planirala ništa da kuva. Šta ako se nešto zapali, da li vatrogasci dolaze kad je policijski čas? Sve u njenim navikama govorilo je da bi bila gotova za najdalje nedelju dana kada bi bolest bila opasnija. Ona se, poput mnogih drugih naivnih, nije plašila.
Prvi i drugi strahovi
Odnosno plašila se posve drugih strahova. Da recimo neće moći nikako da dođe iz grada u grad na skener i da će za vreme karantina dobiti rak koji niko neće videti, takve stvari. Plašila se redova u bolnicama i nedostatka respiratora, ali u njenom gradu, još niko nije bio bolestan a posebno niko nije bio mrtav. Pripisivala je to podeljenoj odgovornosti, čak je nešto slično rekla engleskoj ambasadorki na sastanku povodom mera zaštite. Ključ odgovornosti je svest o odgovornosti svakog od nas.
Ono što nije rekla a šta ju je enormno plašilo jeste da se plaši jer je spora. Ne zna da vozi i plaši se da krene negde ne znajući da li se može vratiti na vreme. Za svaki pomak imeđu gradova, mislila je, može se osloniti na one koji već imaju dozvolu kretanja. Oni koji imaju firme, imaju dozvole za prevoz robe. Gradski prevoz ne ide. Ni međugradski, ali to je, sem u hitnom slučaju isključeno. Ali kad bi imala bicikl, mogla bi da ima bar osećaj kretanja. Fizičkog okretanja točkova. Ne bi se toliko plašila da ostane duže, bilo gde.
Bicikl je kupljen
Bicikl je tako i kupila. Bio je skup ali ionako nije znala šta će sa novcem. Plata je bila redovna a kupovala je samo tunjevine i par drugih prehrambenih namirnica. Shvatila je koliko je nekad ranije trošila na restorane, kafu u kafićima. Bez tih troškova, kupila je kafe aparat, i original patrone, koji su joj se uvek činili bespotrebno skupim. U skučenoj svakodnevici, u kojoj je falilo skoro sve normalno, tešila se osrednjim precenjenim sitnicama, kao što su čokoladice i kafa iz hotela koje je posećivala onda kada je sve bilo normalno.
Ispisivanje ove priče, ispisivanje je istine o tome kako se srednji sloj ponaša odsečeno od normalnosti većine društva a da učesnici toga uopšte nisu svesni. Tačnije postoji nekakav bol i patnja, koji simuliraju krivicu zbog nedostatka stvarne patnje kao što je hladnoća ili glad. Glad u ovoj grupi nastaje tek kao posledica samokažnjavanja, svojevoljnog asketizma ali i psihološke borbe i depriviranosti od svega poznatog.
Ko je Marija i ko su svi oni, koji zatvoreni u kućama pate jer se ne viđaju koliko pre i jer ne rade svoje važne poslove na duhovnoj nadgradnji te im se ne mili ni gledanje filmova ni odmor, za kojim gotovo svako vapi. Ta stabilnost bez gladi, žeđi i hladnoće je naravno samo laž, jer njena plata nije hiljadu miliona nego dovoljna tek za bicikl.
A kupovina svih nepotrebnih sitnica je više odlika iracionalnosti i ludila u koje se tone, nego nekakve povoljšane kupovne moći. Ona to ne zna i ne može znati u stanju izolacije. Bicikl će joj, kako će se ispostaviti, nehotice otvoriti jedno važno pitanje – o tome kako žive drugi. Pre svega, njeni roditelji koji svakih nekoliko dana kupuju dvadeset pašteta i pitanje, da li oni pojedu te paštete ili se paštete kao i mnoge druge stvari gomilaju za nedaj-bože.
U gomili svega nalazi se i bicikl
Kada je izvukla bicikl iz jedne od soba u kojoj je bio zaglavljen između kutija ko zna čega na njemu nije primetila ništa neobično. Kada je počela da vozi bicikl primetila je da je prednja guma ispumpana. Ništa zato, mislila je, dovpljno je vremena do voza, mogu otići na pumpu. To su bile racionalne misli, a pored njih je bilo milion drugih koje preračunavaju koliko je daleko najbliža pumpa, činjenicu da je neradan dan i praznik kao i činjenicu da u tom delu nema biciklističke staze a ni trotoara i da će morati da vozi po kolovozu. Drugi razlozi su bili za odustanak.
Razlog zašto nije odustala, nije neka posebna hrabrost već nužda. Bicikl je bio jedan mali dokaz da je ranije nekad uspela da se izvuče iz kuće, bar nakratko. A taj izlazak nije samo iz kuće, izlazi se iz čitave klaustrofobične logike u kojoj ne postoje drugi i njihovi problemi. Voziti se biciklom, ma koliko se plašila da pogine u saobraćaju, bilo je bolje nego gledati svet kroz špijunku i misliti o tome šta li je sve u njemu. Kad bi se otkačila, mogla bi pomisliti da bi mogla čak i voziti kola, ali važno je da se drži realnih planova.
Oštećenje
Dok je pumpala gumu, kasnije, u drugom gradu, jer pumpa ipak jeste radila ali za prednji ventil treba adapter koji nema, primetila je oštećenje. Tačnije nije primetila, već joj je drug skrenuo pažnju na izgrebani skoro isečeni deo rama i oštećene bužire obe kočnice. Gledala je u čudu a onda se setila da je tata pozajmljivao bicikl. Opet iz nužde. Kada je pas bio bolestan i kada je na bicikl montirao korpu u kojoj je psa odveo do veterinara.
Za trenutak je zamislila opasnost u kojoj otac koji već godinama progresivno gubi vid, i između ostalog zato i ne vozi, ulazi u saobraćaj zbog bolesnog psa. Pas je bolestan, kako je rekla veterinarka, jer otac sa njim deli doručak i daje mu hleb jogurt i paštetu a onda je preporučila da se psu skuva pirinač. Ko zna koliko je pas bio bolestan kada je ta bolest zahtevala montiranje gvozdene korpe na bicikl. Ko zna koliko su sada, uz inflaciju, gastrointestinal granule? Nije ih kupila godinama, ali veruje da roditelji jesu. Ili nisu? Svet u kome postoje različite vrste granula isti je svet u kome ljudi gube vid i isti je svet u kome ona misli kako joj je teško. Zgrozila se na tu pomisao. Kudikamo više nego na izguljen ram. Neću ga popravljati, možda tako bude izgledao jeftiniji, možda ga ne ukradu. Činilo se kao da je sve odjednom neizlečivo.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
