NISU UMELI
Nisu umeli da se bore za svoju porodicu rukama, radom i požrtvovanjem, već nekim utabanim mekanim putem su našli rešenja. Opet, neki drugi su čitajući, obrazujući se, vredno radili i poslednji teško zarađeni dinar trošili na pozorište i bioskop. I kao i uvek, nije do sistema nego do pojedinca. Tih godina je došlo vreme i da već poodrasla bivša beba sirotica prestane da koristi nošu. Poljski wc je zimi bio zaista jedan egzotičan put u nepoznato. Sneg je zabeleo dvorište. Zimsko je vreme, mrak je, a ta devojčica treba da obuje svoje gumene čizmice sa rupama i da hrabro ode u zajednički wc. Ta zelena vrata sa uredno obnovljenom bojom su delovala kilometrima daleko.
Velika si devojčica, možeš ti to! hrabrila je sebe stisnutih šaka. Malo po malo sirotica je naučila da koristi maštu. Put do tih zelenih vrata je zamišljala kao hodanje ka dvorcu u kom žive njeni roditelji i posluga, unutar te kutije pune smrada je ispred sebe prebrojavala dijamante i zlato!
POSTALI SU LJUDI
Onih dana jednom u nedelji, kada je majka punila limeno korito za kupanje, sirotica je plivala u reci koju okružuje dvorac u kom živi. Mnogo godina kasnije sirotani su žuljevitim rukama, nespavanjem, žrtvom, krenuli putem kojim se ređe ide. Bez nasledstva, bodova u firmi koja vam kao poslušnicima poklanja stan sa kupatilom (sirotica nije znala da stanovi uvek imaju kupatilo), napravili su malu firmu. Bilo je mnogo neprospavanih noći, borbe sa vetrenjačama, smenjivala su se godišnja doba, a njima je uvek bilo proleće. Napokon je njihova mala sirotica postala jedna obična devojčica, a oni su postali LJUDI!
U tom proleću koje je nastavilo da traje i dan danas, sve je cvetalo. Cvetala je biblioteka u dnevnoj sobi, crkva u rodnom selu, prijatelji… Cvetala su razna kupatila,kuće, zidovi i slike na njima. Cveće u bašti i preko storinu ruža različitih vrsta. Bujalo je u toj kući od ljubavi i razumevanja, od slava na kojima gosti u decembru ulaze srećni, a izlaze još srećniji. Jednog dana, ta devojčica je postala devojka, pa žena, a onaj koji ju je izneo iz porodilišta, preneo ju je preko praga u njen stan.
ONA
Ona je tako dobila svoje zidove o koje može da lupa svojom glavom. Svoje kupatilo u kom može da spere tugu. Svoju kuhinju iz koje će sama pojesti šta je skuvala i svoje podove po kojima može da puzi i uspravno hoda. Ona nikada nije koristila lift, jer sve šta te brzo popne, brzo te i spusti. Naučila je da je samo svoja, da su i uspesi i padovi samo njeni. Upamtila je poljski wc u toj jednoj Zemunskoj ulici kao magičnu sobu punu dijamanata i zlata, jer baš u toj kocki punoj smrada i fekalija, naučila je da je život ono šta sami stvorimo.
Nikada nije zaboravila bakine reči da ne ide preko gubera. Čak je jednom prilikom u manastiru od monahinje dobila taj prelepi prekrivač, koji je njenu dužinu tela savršeno pokrivao. Alavost drugih nije osuđivala, jer je znala da će čak i takve ljude onaj slatki čika sa bradom naučiti lekcije (ime mu nije Deda Mraz). Uvek se radovala tuđim uspesima! Naučila je na bolan način, koliko je teško pobediti narcizam i postati samosvestan. Samosvest nas poziva na odgovornost.
Postala je žena, koja čuje i vidi. Dopustila je da drugi u svojoj mašti izmišljaju ko je ona, jer i ona je svoj život izmaštala. U tuđu maštu se ne dira. To je zona i dobra i zla u zavisnosti kakva vam je duša. Ona je oduvek znala da ne postoji ni raj ni pakao, već samo obraz i obrazovanje. Prešla je preko mnogo trnja da bi hodala po pamuku, a i sada kada prošeta po trnju, ne boli mnogo, jer taj put je odavno pređen.
Shvatila je da je strah neprijatelj duše i zato ga je zagrlila i rekla mu: Ne brini tebe su mi poslali da me naučiš, šta je hrabrost. I strah je otišao.
