PANDEMONIUM
Pandemonium: u svom osnovnom značenju, označava haotičnu, bučnu i konfuznu situaciju, često praćenu velikom galamom i neredom. Reč potiče od grčkog pandaimonion (πανδαιμόνιον), što znači mesto svih demona ili sveopšte prebivalište demona. U književnosti, posebno u Miltonovom Izgubljenom raju, Pandemonijum je prestonica pakla, sagrađena po naređenju Sotone.
I tek tako, opasuljih se, ja sam haosom bežala od haosa. Sećam se dobro detalja te platformske igre i istina je da je pratila opis same reči. Na sve načine sam pokušavala da se umirim. Da prestanem da sebe osuđujem što sam odsutna, da izbacim popularni FOMO (fear of mising out) iz sistema, ali se moj odmor sveo na skrolovanje, listanje informativnih portala, a pomalo i grižu savesti.
Zašto sam ja na moru i uživam, dok se drugi bore za sudbinu svih nas, pa i mene? Da li je vreme za trošenje novca dok nam se možda sprema kriza ogromnih razmera. Da li će sve ovo uticati na moj posao i na egzistenciju moje dece? Odakle mi pravo da se glasno smejem dok me sin ubacuje u more, dok drugi hodaju kilometrima po vrelom asfaltu u borbi za pravdu? Koliko je uvredljiv ovaj brancin okupan u marinadi za one koji nisu primili platu na katedrama mesecima? Da li je normalno da vas ubeđujem da je moja krema zaista napravila promene na mom licu, dok gradom šetaju lica bez osmeha?
I ovaj zalazak bih vam uslikala, ali glupo je zar ne. Vama u mom Beogradu su oblaci prešli preko obrva. Mom Beogradu, a da li je sada moj ili sam ga izdala? Da li je manja izdaja onih koji su tu pored mene na sojenici, ali niko ne zna, nemaju društvene mreže i niko ih ne osuđuje? Da, oni jesu licemeri, ali ja sam izdajnik?
MISLI U SPIRALI
Dok su mi misli u spirali letele u negativu, pozvala me je moja jako bliska prijateljica Milica. Ona je Beograd napustila onda kada ja nisam htela. Ostala je posle fakulteta u Londonu i i dalje živi tamo. Kratko sam joj ispričala o tome kako se osećam umorno na odmoru, o griži savesti i ostalim PMS tantrumima. Ispričala sam joj i o tome kako sam izgubila želju za šopingom, kako mi je neprijatno i da objavim neku sliku sa inspirativnim autfitom. O tome kako nam se sve svodi na političke afere, rasprave i podele.
Nasmejala se kao majka detetu na pitanje da li postoji Babaroga. Jasmina, bila ti pored reke ili pored mora, šta mora, desiti se mora! Seti se koliko si šetala, pa protestvovala, pa lupala u šerpe. Možda je sada vreme da to rade, neki novi klinci, a ti piši! Piši o tome kako samo ti znaš, tako ćeš i sebe podsetiti da je svakome njegov grad kao rođeno dete. Taj grad se voli i kada nisi sa njim fizički, misli se na njega, želi mu se dobro.
Znaš da sam ja uvek smatrala Beograd svojim? Mogli su da me stave i u Lisabon i Rim, Sijetl. Moj je jedino bio Beograd. Tamo gde sam prohodala, gde sam se prvi put poljubila otišla u pozorište za decu, videla prvi sneg. Čoveče, pa tu sam sa pokojnim Stevom otišla na prvu Zvezdinu utakmicu i ložio me kako šipci pišaju na semenke, pa su zato slane, alo! Sećaš se kada smo išle prvi put u bioskop u Glavnoj, pa umislile kako možemo i na more same, jer smo busom znale da se tri stanice vratimo kući?
Suze mi se slivaju niz obraze, jer se sećam. Sećam se i kako smo zajedno pobegle od kuće, celih 100 metara do Zemunskog parka, jer nam je bilo muka da čuvamo mlađu braću, ali smo ogladnele pa se vratile.
POSLE
Onda smo smislile da upišemo srednju u gradu, da bi bile u krugu dvojke, a ne one klinke iz Zemuna. Posle smo zbrisale na fakultete u inostranstvu. Bilo nam je muka od tenzija, previranja, ratova. Ja sam se vratila, nedostajao mi je Beograd. Patila sam. Priznajem – bilo je gadno, nesigurno, rizično. Bila sam mlada i hrabra. Ne glupa, ne žalim što sam ostala iz moj Beograd, ni najmanje. Kao što Milica ne žali što je u Londonu. Kao što kaže, Beograd je zauvek njen koliko i moj.
Ej kako je u Londonu?, setih se da je pitam! Užasno, uveli su nam neke nove poreze, zeza nas kriza sa migrantima. Dolazim u grozni Beograd za desetak dana da malo šetamo.
SVE NIVOE IGRICE
Kada smo završile razgovor, plakala sam, dugo. Jastuk mi je bio mokar od suza. Setila sam se svih zajedničkih rođendana, izlazaka, venčanja i sahrana. Setila sam se i bombardovanja i ratova i proslava kraja tih pošasti. Svih krsnih slava, ispraćaja u vojsku… Prvih vožnji po gradu, da se overe vozačke dozvole, prvih pijanstava i diskoteka. Punoletstava, matura i cupkanja na fakultetima ispred tabli sa upisnim listama. Trčanja ka kući jer nije bilo mobilnih da javimo roditeljima da smo upali, neko na budžet, neko mora i da plati!
Setila sam se da sam igricu te 2000. prešla. Nije bilo lako, ali sam je završila! Tada nisam znala da sam prešla igricu zvanu PAKAO. A verujte, tih godina je život zaista bio nešto najsličnije paklu.
Ako je ovo novi nivo Pandemoniuma, preći ćemo ga, kao i sve pre. A, ti Beograde ne brini, sačuvaćemo te. Sa tobom smo prešli sve nivoe igrice.
Sada imaš i mnogo iskusnije gejmere, ne brini moj grade!
