Anika, (za vas koji ne znate moje najmlađe dete), je počela da volontira na Hipodromu. Voli konje, jaše od četvrte godine, a voli i da se oseća korisnom. Kao i svako živo biće voli i pohvale kada doprinosi. Sama je shvatila sa jedanaest godina da na taj način pomaže kućnom budžetu, jer je jahanje jako skup sport. Našla je način da ima koji čas više, dok provodi vreme sa omiljenom joj životinjom.
Živimo blizu Hipodroma, pa joj nisam potrebna ni za prevoz. Dakle Anika je prilično samostalna i odgovorna! Takođe uz pomoć dečije (ne)svesti dovodila me je u situaciju da se osećam neprijatno, uporno ponavljajući da je jahala dok je bila u maminomm stomaku. Da, bila sam trudna i jahala sam, što se kosi sa svim normamama i pravilima u trudnoći, ali jesam. Jednostavno takva je bila situacija…
To dugo čekano jahanje na reci Gradac nisam želela da otkažem, a to jutro sam shvatila da sam trudna. Tako sam srećna otišla, jahala i par dana kasnije se mirno obratila svima sa informacijom da sam trudna sa trećim detetom u trideset i sedmoj godini. Takođe sam uz pomoć NIPT testa potvrdila sebi da nosim zdravu devojčicu. Možda se ta mala malo promućkala na onom mirnom konju, ali je svakako ostala celih devet meseci u stomaku.
SITUACIJE
Bliža sam pedesetoj i počela sam da shvatam šta su situacije.
Takođe sam naučila da čak većina i nije do nas, ali da jeste deo neke lančane reakcije, koja se ne dešava od juče. Istinski sam počela da verujem u sudbinu. Naravno, do nas je mnogo toga, ali tok najbitnijih događaja je ipak negde zapisan. Tvrdim vam, pred Bogom i narodom, da ove moje misli nisu rezultat pranja savesti ili pravdanja. Naprotiv, uspela sam da druge opravdam kod sebe.
Da se vratim recimo na trudnoću, jednostavno ni jednu od tri nisam osetila. Putovala sam. U prvoj sam skijala na Jahorini koja još uvek nije bila ni razminirana iz minulog bratoubilačkog rata (tada zaista nisam znala da sam trudna). U drugoj sam proputovala ceo svet, u trećoj dakle jahala, prala zavese, skijala na vodi. Mogu da vas lažem, ali čemu. Slobodno osuđujte ili nemojte?
A koliko žena poznajete, koje ne smeju da kinu da ne bi izgubile bebu? Ja mnogo! Jednostavno negde je bilo zapisano da će biti ovako, kako i jeste. Rezultat moje odlučnosti, samouverenosti i opuštenosti su potomci koji su jako slični. Nisu njanjavi, kenjkavi ni manipulativni. Poprilično su odlučni, sposobni i samouvereni. Različiti, da, ali povezani.
Vratila bih se na situacije.
ZEKA
Spustila sam se do štala sa konjima i osedlala sam Zeku mog starog belog prijatelja.
Dugo se nismo videli. Par godina nisam imala vremena za konje, jer su mene jahali raznorazni neosedlani. Pomazili smo se i dok su deca timarila konje, ja sam se vratila u mladost. Iz kasa u galop, pa malo srednji galop, ah ovo je život. Dok sam skidala kacigu i spremala jabuke za Zeku, osetila sam da me neko posmatra. Tip u Porsche Carrera, svakako stariji od mene, čeka verujem dete, gleda u mene sa toplinom u očima.
Verovatno je gledao u konja koji mazno gura glavu ka kesi sa jabukama, ali nebitno. U mojoj priči gledao je u mene. Ja sam gledala u njegovog Porsche-a. U njegov auto je par minuta kasnije ušetala prelepa mlada žena (obećavam da mu nije bila ćerka). Nasmejala sam se u sebi. Ne zato što je on verovatno gledao u konja, ne ni zato što je on pravilo krize srednjih godina, već jer sam ja razumela!
SITUACIJA – SUDBINA
Analizirajući moj život ili brak, situacije su jednostavno vodile ka tome da se moramo rastati. Ne postoji lep rastanak, ali postoji lepo posle istog. Da li je moj bivši u strahu od starenja dobio bolest krize srednjih godina? Svakako jeste. Da li sam ja čekala da bolest sama prođe? Jesam. Ko je kriv? Niko! Da li su muževi mojih najbližih prijateljica istih godina? Jesu. Da li bi oni birali mlađe žene ili brža kola? Moguće, ali nisu bili u situaciji.
Shvatate, sve je do SITUACIJE. Ali, da bolje razumete, ne do vas, već upravo do spleta okolnosti koje vi jednostavno NE MOŽETE da sprečite. Šta će se desiti, jednostavno HOĆE. Koliko znate disfunkcionalnih veza koje jednostavno traju, a koliko onih na koje biste se kladili da su za ceo život, a ipak su propale? Kako objašnjavate da neki ljudi koji su radili od rane mladosti kao konji, školovali se i trudili imaju manje materijalnih uspeha, od nekih koji su se jednostavno sapleli o džak para? Kažu: Hoće ga pare.
Šta je to nego neka situacija, sudbina, nazovite to kako želite. Takođe, ja da sam u situaciji, vozila bih onog Porsche-a.
ŽIVOT POČINJE KADA…
Moja jako bliska prijateljica skorije se spetljala sa zauzetim tipom. Pre par godina bih joj sipala otrov u kafu, a sada? Podržavam! I mene su situacije promenile, jer sam naučila da ne mogu nikoga da menjam. On zna da je zauzet, ona zna da je zauzet. Oboje imaju zajedno devedeset godina, dovoljno da znaju u kojoj su situaciji. Možda ostanu, možda odustanu, ali jedno je sigurno – kriza srednjih godina im prija.
Ko smo mi da nekome sudimo? Možda su naše osude u stvari samo potajne želje za tim momentima koje ili ne možemo da imamo ili nemamo hrabrosti da doživimo. Tačnije, naše mogućnosti nam ne omogućavaju tu situaciju. Zavidela sam bivšem – na slobodi, na mladoj partnerki, na putovanjima, bezobraznim automobilim. U stvari samo sam želela to isto! Dok sam pakovala kacigu i bič u gepek, a Anika uvaljana u balegu pritrčala da me zagrli, iz dubine stomaka sam se nasmejala. Kao ludača koja je preskočila terapiju
ŽIVOT POČINJE ONDA KADA
Život počinje onda kada prestanemo da se poredimo, osuđujemo i shvatimo da mnogo toga nije do nas. Onda kada se nađemo u cipelama ljudi koje smo želeli, možda nas nažuljaju jer nisu naš broj. Jednostavno nismo svi spremni ni za iste uloge ni za iste rizike, što ne znači da ne treba da budemo srećni u svojim cipelama. Samo treba da naučimo da plešemo u njima, jer život je pozornica, nikada ne znate šta će vas naterati na smeh, suze ili ples. I ne osuđujte, jer baš to će sutra možda biti vaša SITUACIJA. Možda sutra budete ostavljeni, zaljubljeni ili sednete u onu Carreru od 480 konja, a možda samo uzjašete konja.
Ko zna, videćemo!
