Nikada nisam znala kada treba da začepim, ućutim, ono narodski rečeno – da dignem ručnu.
Logično, to mi sigurno nije donelo kandidaturu za Nobelovu nagradu za mir, više posla, novca ili uspeha. Jasno da je bilo obrnuto. Nisam umela da se pretvaram na slavama i svadbama da mi je zanimljivo, nikada nisam treptala i mhhhtala u Mišlen restoranima, ako mi ukus nije prijao. Marketing koji je invazivan mi je uvek šetao po ganglijama, kao i hajp oko bureka u centru Beograda jer, Homo sapiense zvanični, Trpković je tu na 300 metara, a ti sat vremena stojiš u redu za tri reda kora natopljenih mašću. Sat vremena? Šta sa tobom nije u redu? Ako je do Instagrama, ok.
Izgleda da telu zaista samo želudac javlja da je prazan, mozak ne…
I kao što sam iskreno osuđivala druge, znala sam i očekivala da će drugi osuđivati mene. Razlika je što ja prirodno na to ne dajem pet para, što bi se reklo – boli me uvo. Da, bukvalno, da li su mi kolena kao kod babe ili smežurane šake ili vrat, komentari na društvenim mrežama od likova iza nepostojećih imena me ne zanimaju.
Takođe, kada mi rođeni otac kaže da se stidi mojih tetovaža – jer koga Bog ne obeleži, sam se obeleži – mi je uvek bilo presimpatično. Bar imamo istog Boga, zar ne? Mislim da on nema problem sa mastilom pod kožom, ali ima sa masnim mislima i delima.
I tek tako, prošetala sam do Koozmetik-a, da pokupim osveživač za prostor i mleko za telo, naravno SOS balzam za usne i još par mackalica bez kojih se ne može. I kao i uvek u tom điru po Dorćolu, zapitah se: Zašto ja ne živim tu? Baš tu gde sam svaki dan, da li zbog kreme, sastanka ili ramena. Ah, ramen, prošetaću da posrčem taj magični obrok, kao i obično, sama.
Zaista se divim ljudima koji opušteno usisavaju nudle i povrće pred prijateljima.
Ja ne umem da uživam kad me neko gleda, dok mi topla tečnost curi niz bradu, rezanac visi sa donje usne, polažući jedinu nadu u rupicu na bradi. Ne zbog toga što ta rupica može nešto od toga da zadrži, već jer je ona jedina stvar simpatiča na mom licu, koje liči na Munkov Vrisak dok srčem ramen.
Dakle nalazim se u Bad Ramen-u i srčem.
Taman sam napala jaje, kada me neko stiska za levu podlakticu. Sveže tetoviranu. Ne znam koliko ste puta štampali vašu kožu, ali sat vremena nakon procesa, nije prijatno da vas neko stisne, pa čak ni iz ljubavi.
Moj davno bivši dečko, koji zamislite živi na dvadeset metara od lokala, je baš tada odlučio da posle duge vožnje bajsa unese elektrolite u svoje telo. Da, sve to mi je izdeklamovao u dvadeset sekundi. I da sam prelepa, i da je baš hteo da mi piše jer misli da me je video, da je usvojio psa i da deca idu na tečaj grnčarije, ukulelea i, recimo, kineskog. Nisam sigurna, ali mislim da mi je spomenuo i da je poneo aktivni ugalj za posle. Previše informacija za osobu koja upravo žvaće belance dok jezikom nevešto kopa žumance i bori se sa korijanderom između keca i dvojke.
Molim vas, razumite me. Ne pokušavam da mu se dopadnem. Odavno smo se prevoleli, preboleli i prenagledali golih tela, zelenih trava među zubima. Jednostavno sam htela da budem sama.
Kao i svaka pristojna bivša nemrzeća devojka, pomerila sam se malo ulevo da ima prostora da srče pored mene. Pitala sam čak i da li bi popio nešto. Uzeo je Perun Gin, ja belo vino bez imena. Nije dobro, ali dobro, njemu svakako trebaju elektroliti, meni brz izlaz iz situacije.
Ne, nismo se rastali ružno, ali on je svakako patio za decom, pa je odlučio da se vrati bivšoj ženi, a ja sadašnjem životu.
Ovom u kom me jednostavno boli uvo, jer – eto blagoslova – moja deca su uvek sa mnom, što jesu prednosti i ponekad mane majčinstva. Pola čaše vina kasnije, u lokal je ušetala simpatična žena u ranim pedesetim, javila nam se i pridružila. Ona je arhitektica, razvedena i znamo se, ono što se kaže, iz grada. Dva džina kasnije, a samo jednu čašu bezimenog vina i njenog piva, shvatila sam da sam uletela na dejt mog bivšeg dečka i njegove ljubavnice. Dok sam slušala o svim suplementima koje konzumira, kilometrima pređenih bajsom po gradu, autofagiji i njenim pilates dostignućima, zapitala sam se: Gde je nestala zabava?
Gde je nestao onaj moj ljubavnik koji je pijan pevao serenade pod mojim prozorom, vozio kilometre po zavejanim putevima da mi donese Edizione Fantini vino na Kopaonik za rođendan ili organizovao večeru sa žabljim batacima negde na obali Tamiša. Bože, pa oni i kao ljubavnici izgledaju dosadno.
Preljubu ne zameram. Zameram nedostajanje strasti, nečega što ja zovem CIC, nedostajanje pogleda i čekanja da se svi sklone da budete sami na svetu.
Zameram nemanje sjaja u očima, prevazilaženje stida zarad onog pulsiranja u donjem stomaku. Nemanje leptirića! Ako hoćeš da ti život miriše na naftalin, onda budi sa ženom, tačnije suprugom. Koliko god pokušavala da se izvučem iz ove predosadne priče, oni su me zadržavali, kao stari bračni par kom uvek fali neko treći da im malo uveseli učmalost veze. Još jedno bezimeno vino kasnije i našla sam se na vazduhu, koji mi nikada nije bio potrebniji. Pobegla sam.
Od priča o zdravlju, zagađenosti, green projektima, sklapajućim biciklima i algama, matcha čajevima, najnovijim trendovima u istezanju i, najbitnije, od starosti.
Tako istetovirana i nedovoljno pijana stala sam sa pijancima u red ispred trafike, da kupim cigarete. Neću vas lagati, nisam popušila cigaretu bar deset godina. Crni Sobranie Black Russian je nešto što mi je ovog petka trebalo. Uvukla sam dim i nasmejala se. Ova moja kriza srednjih godina i nije tako loša. I dalje mi po živcima piče foliranti, smejem se kada je smešno, plačem kada je teško, pijem vina sa geografskim poreklom i ne pijem šaku tableta u nadi da će mi u donjem stomaku goreti.
Za to koristim gorivo koje se zove strast. Pa, iako bih bila nečija ljubavnica, opravdala bih to zvanje.
Ako bi mi bio potreban beg od mirisa koji tera moljce, ne bih bila dosadni moljac. Nekada je bilo: Desi se da prevariš onu koju voliš, sa onom sa kojom živiš. Sada je izgleda dovoljna samo ta iskra zabranjenog voća, bez velikih turbulencija i mogućnosti za strast. Da li je usvojeni pas, bajs na sklapanje ili nova pilates tehnika zamenila hotelsku sobu, divlji seks i tragove karmina na beloj košulji? Da li su ploče, koje vrte peti krug dok kapi znoja padaju po sintetičkoj jastučnici, prevaziđene? Da li su ljubavnici postali gori prodavci dosade od trgovačkih putnika koji prodaju posuđe i usisivače? Izgleda da, da…
U Zvezdara teatru po prvi put se prikazuje predstava Una, možda jedino delo koje je podiglo preljubu na pijadestal prihvatljivosti.
Umesto na kombuhu, ja mom bivšem preporučujem da ljubavnicu povede u pozorište. Karte razdvojene, ona ispred, on iza, i da je pomiluje po vratu u delu kada počinje tekst: Šta ostaje posle ljubavi?
Posle ljubavi ostaju saučesnici: Čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje povređena sujeta.
Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.
Katastrofa!
A, ne bicikl na sklapanje i skoreli matcha latte.
