Kolumna by Jasmina: POLJUBAC

4. maj 1990. godina. Zemunski park kod fontane. Prvi poljubac.

Vlada i ja smo se držali za ruke sigurno dva meseca. Smatrali smo da smo u ozbiljnoj vezi. Naravno, i bili smo. Čekao me je da na odmoru zajedno pojedemo užinu, pratio me je posle škole do kuće, kupovao čokoladno mleko i sačekivao posle treninga u Pinkiju. Crtao mi je na papirima za vreme časova mini stripove u kojima smo nas dvoje superjunaci koji se u raznim situacijama pomažu, a na kraju svakog smo bili zagrljeni i spojeni poljupcem.

Tog proleća, iako je bio kišni dan, dogodio se taj najbitniji momenat i ja sam ga prepoznala. Taj potencijalno nespretni i krajnje zbunjujući trenutak u mom sećanju je bio potpuno savršen. Filmski, zreo, obećavajući i obavezujući. Tada sam i zvanično postala njegova devojka. U stomaku su mi leteli zmajevi, um mi se potpuno pomutio i, što je najlepše, ja sam se tek tada ludo zaljubila.

Hemijska reakcija koju niko nikada neće moći da pretvoru u formulu ili da je opiše tačno.

Niti da je dovoljno uzdigne na pijadestal svih procesa koji se dešavaju između dva bića u tom jednom jedinom momentu. Potpuno zapostavljen u moru blabla trućanja o seksu, orgazmu, jeste početak svakog početka. POLJUBAC!

Ne znam kako sam uspela da ga izgubim iz svog korteksa, kada je u mom životu obeležio svaki početak, a ponekad i početak kraja. Da li smo prestali da se ljubimo? Kada smo izgubili taj taktilni osećaj za potrebom? Ko nas je odučio, a ko odlučio da je poljubac nebitan? Da li smo prestali da želimo ili želimo da prestanemo? Ko je ubio poljubac?

Juče sam bila u Zemunu. Pijaca, pa kafa na Keju. Napolju je bilo 23 stepena u novembru.

Na klupi ispred mene su sedeli klinci. Grickali su kuvani đevrek i ljubakali se, pozavideh im. Ljube se kao da ceo svet stoji, te spojene usne rumene od neprestanog trenja, obrazi koji gore dok u utrobama kulja vulkan želje. Sećate li se toga? Sećate li se vaših sećanja? Onog osećaja kada živite za tren te emocije, tog daha i pre dodira usana? Da, baš tog trena kada se planeta zaustavi, kada zatvorite oči i znate da postojite samo vas dvoje?

Nedostaju li vam oni leptirići koji razmahano pomućuju um, zaustavljaju vreme i drže vas u svetu u kom živite samo vas dvoje?

Koliko ste filmova u mraku bioskopske sale proveli zatvorenih očiju, a iz iste te sale izašli usana boje trešnje i nogama koje vas ne slušaju? Upravo slušam Šaban Jazz i evo sećam se početka kraja. Taj dan sam mesila pogaču, slušala sam Šabana. Bio je Sveti Luka.

Nosila sam plavu košulju i blede leviske. Kao i uvek, kuvala sam bosa, sa kosom vezanom u visok rep. On je ušao u naš stan, nosio je Loro Piana teget odelo sa tankim sivim prugama. Ispod je imao belu košulju sa visokom kragnom, mirisao je na nekog, a to nije bio on. Izgledao je kao on, samo sa senkom nerešivog problema na licu.

Znala sam da nije posao, znala sam da nisam ja, znala sam da je neko treći.

Znala sam i da me je tada poljubio u obraz bliže uhu, dakle što dalje od usana. Što dalje od NAS. Znala sam i da je to početak kraja. Polako, kao zla kob, poljupce su zamenili neposredni dodiri, zagrljaji su se čuvali za druženja sa kumovima i prijateljima, a vođenje ljubavi koje je nekada počinjalo poljupcima, sada se pretvorilo u fizički rad sa kulminacijom bez emocije. Od vremena neimanja poljupca, do zvaničnog rastanka prošlo je dosta. Ja sam čekala da on bude hrabar, on je čekao da ja budem drčna.

Međutim, sve vreme smo oboje znali.

Ja sam znala da moje usne blede i da se pretvaraju u svetlo roze ispijene linije, ali njegove nisu menjale boju, čak mi se činilo da su nikad lepše. Kada smo se rastajali htela sam da ga pitam. Ko je kriv? Da li sam prekasno primetila da je prestao da me ljubi, da li je odmah znao da potpis na papiru vredi manje nego pečat na njenim usnama? Da li je jedina istina u poljupcu? I da li je razdvajanje usana ujedno i razdvajanje duša?

Nisam pitala ništa, odgovor je stajao na ulaznim vratima našeg stana.

Spakovane torbe, suze u njegovim očima, odluka koja je visila iznad ragastoa stana broj 3. Onog u kom smo se ljubili kao pomahnitali i u dobru i u zlu. Iz tih poljubaca su magično nastali i naši klinci. Sve počinje od poljupca, pa i oni. Pomislila sam da kao Steps aplikacija koja nam broji korake i opominje nas da nismo ispunili dnevnu kvotu, treba uvesti Kiss App, pa kada fulamo ljubljenje da zasvira. Možda se onda u suludoj svakodnevici ne bi okrenuli prvim dostupnim usnama do nas? Ili bi? Ko zna, ja bar nikada neću saznati.

Plaćam račun i mislim na njega, ne na njega… Na novog njega.

Klinci se i dalje ljube, onako izistinski na ivici strasti. Vučem moj mali zeleni troli sa špecerajem i razmišljam: Koliko mi je poljubaca još preostalo? Da li sam naučila lekcije?

Nemam odgovore na sva pitanja, a znam da nemate ni vi. Svakako znam jedno. Sa poljupcem sve počinje, a bez njega se završava. Ljubite se, molim vas! Dok vam usne ne utrnu.

Vaša,

J.

Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.

Foto: Journal