Kolumna by Jasmina: OSAMA

Juče sam bila sama, potpuno sama! Anika je na rekreativnoj, Aleksa je imao svoje obaveze, ostali smo pas i ja. Pas, ja, kiša koja je odlučila da mi niveliše pritisak i cvrkut ptica sa Košutnjaka.

Uživala sam, odgledala How to be single, znam, totalni krindž, napisala neke tekstove i naravno pijuckala malvaziju. U tom stanju koje je bilo totalni zen, dobila sam mini napad panike. Kako i zašto?

Počela sam da razmišljam, eto zašto meni ne treba dati više od sat vremena samoće. Vraćanje u prošlost za mene je recept za sigurno mentalno rastrojstvo.

KORONA

Prvo čega sam se setila je kako je bilo predivno za vreme korone. Umem da romantizujem fragmente prošlosti, priznajem.

Naravno da se sećam panike, asepsola, maski, straha od materijalne krize. Sećam se i straha od smrti bližnjih, konstanog zastrašivanja, nekoga iz struke. Ali se jače sećam, jedinstva, druženja, vezanosti. Zajedništva koje je nastalo kao zbir kolektivne nevolje. Kuvanja za prijatelje, video poziva, smejanja jer na muci se poznaju junaci. Izgovora za onih par kilograma koje ćemo skinuti kad sve ovo prođe.

Ono šta sigurno neću zaboraviti je i krah mog braka.

Nije samo moj otišao u isparenju asepsola, alkohola i skidanju maske, mnogi su, ali o tome nemam pravo da pišem. Dakle, u sred tog zajedništva i ljubavi, neki su shvatili da je vreme da se skine maska. Šta da vam kažem, vakcina protiv samoživih goveda još nije napravljena, ali kada je proizvedu, prva ću poturiti rame da mi je ubrizgaju. Ko gubi ima pravo da se ljuti, ali to nisam, ja. Nisam izgubila ništa, dobila sam mnogo. Lekciju po lekciju, dobih diplomu na temu ljudskog mentalnog sklopa. Da li nekoga osuđujem, zaista ne. Svako zlo za neko dobro, pa i razvod. U onom našem standardnom očekivanju za bar neku vrstu suptilne zahvalnosti, za sve lepe trenutke, predivnu decu ili stečen kapital, ostala su samo očekivanja. Naravno, i onaj suptilni depresivni osećaj usamljenosti.

Mislim da usamljenost i prethodi kliničkoj depresiji.

IZBORI

Korona je prošla, a u stanu je ostalo previše plavih maski, alkohola u plastičnim bocama, vitamina i prazan bračni krevet. Ostalo je dosta neisprobanih recepata, nepročitanih knjiga i nada da će sada sve biti baš kako treba. Zapatila se i usamljenost koju nisam mogla da izbacim iz doma. Sve vreme sam okružena decom, prijateljima ili roditeljima sedela i živo osećala usamljenost. Kažu da se sami rađamo i sami i odlazimo sa ove planete, pa zašto nam je taj osećaj toliko zastrašujući?

Vreme je prolazilo sporije nego što sam ja želela, a praznina je postajala sve veća. Na sve to dodajte i par propalih, nebitnih veza, dobijate recept za mentalni fijasko. Kako to obično biva, trava je zelenija preko ograde, pa sam na vrlo primitivan način, kao da nikada knjigu nisam pročitala, počela i da zavidim. O, da. Čak i onima koji su u najočajnijim partnerskim odnosima. Jer, bar nisu sami.

Ona bar ima sa kim da se posvađa.

Sada bih sebi sama odalamila dandaru, za utrošeno vreme na ove primitivne i jadne subjekte u mojim mislima. Ipak ti gosti su živeli rent-free u mojoj glavi dugo. Naravno, strah je jedan ozbiljan konkurent zdravom razumu, te ću sebi napisati opravdanje. Plašila sam se, praštajte! Jedva i sebi mogu da oprostim, pa ne očekujem to ni od drugih. Taj osećaj da ćete zauvek ostati sami, da svi imaju nekoga, da niste dovoljno dobri ili da sigurno sa vama nešto nije u redu, je neprijatelj vaše duše broj jedan! No, tom stazom mora da se prođe… I kada istabanate te kilometre misli, samoosude, samosažaljenja, ispijanja svoje žuči, jednostavno utihnete.

OSAMA

Birate da budete tu društvu, birate da budete sami, ako želite birate da budete i u vezi. Prihvatate da smo svi različiti. Učite. Saznajete. Konzumirate. Naučeni smo da smo rođeni da volimo i budemo voljeni. Tačno Takođe su nas naučili da to mora biti u braku, sa potomstvom i celim paketom. Potpuno netačno, jer ako pričamo o dokazima, dokazano je da ljudi nisu monogamna bića, a takođe ne moramo da izdržavamo odnose u životu.

Koliko se sećam, život zaista jeste jedan.

Ne savetujem vas da ako nešto ne štima u braku ili vezi odete. Naprotiv, ja nikada nisam napustila polje ljubavi, do poslednje kapi krvi i znoja sam se borila za nju. Međutim, trpeti i boriti se je previše, zar ne? Na kraju krajeva, koliko god stiskali pesak u dlanu, iscureće. Osoba koja ne poštuje vas, ne poštuje ni sebe, za šta će vam? Vreme uvek pokaže, samo treba biti strpljiv, a strpljenje i jeste ono šta nam u emotivnim odnosima nedostaje.

I, tek tako, izabrala sam da se osamim.

U tom osećaju sam naučila mnogo o sebi i o drugima. Ono šta mi se ne dopada, primetila sam da kod nekih to postane akutno stanje. Uživanje osame ume da bude kao droga, a društvene mreže i potenciranje tog stanja nam nikako ne ide u prilog. U prodavnice se ide ređe sve se poručuje preko aplikacija, dakle, momenat komšijskog susreta u pekari ili marketu, izostaje. Hrana i piće su na klik, pa zašto da se spremamo, oblačimo, doterujemo, sedećemo kod kuće, socijalizacija dakle izostaje. Četovaćemo preko Instagrama, da se malo upoznamo, pa ćemo se videti? Nakon mesec ili dva, prelazimo na drugi, pa treći čet, i tek tako živimo par emotivno/virtualnih par veza i ni jednu ne realizujemo. Odučili smo se od fizičkog kontakta, jer tako je jeftinije? Emocijama smo spustili cenu, na berzi ljudskosti. Izgubili smo pojam razlike osamljenosti i usamljenosti. Prihvatili smo nametnute poreze na ljubav, koje plaćamo praznim dušama. Lažemo sebe kako nemamo vremena, dok pred ekranom provodimo najlepše zalaske sunca.

Obmanuti smo i sami smo krivi.