Nisam ni sama sigurna kako sam zagrebala toliko duboko ispod površine duše. Sama, bez psihijatra, galona vina sa prijateljicama ili uz neku knjigu o samopomoći. Jednostavno – desilo se.
Godina je neka 1990. Sećam se da treba da organizujemo rođendan drugarici, moja simpatija, ja i još par prijatelja. Ideja je bila da nam njena sestra da ključeve od stana, i da napravimo onu filmsku foru žurke iznenađenja, dok su roditelji van grada.
Da skratim priču, sve se završilo tako što sam ja sve odradila apsolutno sama. Nabavila piće, napravila sendviče, ukrasila stan. Jedino su Vlada i Jelena imali zadatak da čuče u živoj ogradi ispred zgrade i zviznu kada Marija uđe u zgradu. Ne zaboravite – tada nisu postojali mobilni telefoni, pa je zviždanje bilo neophodno za signalizaciju. I nije da niko od njih nije želeo da pomogne, niko nije bio ni lenj, ni nezainteresovan. Ne, ali ja sam znala najbolje. I onda, ako znaš najbolje, pa izvoli i uradi.
Ja sam kasnije znala najbolje i da vozim i da kuvam i da spremam, da organizujem zajednička putovanja, druženja sa prijateljima i još mnogo toga. Razdvajala sam one koji se sigurno ne kapiraju poslovno, koji imaju ili nemaju decu, koji su strejt ili gej.
Moji spiskovi su imali spiskove.
Takođe sam znala šta je najbolje za mog muža. Koji vitamini su mu potrebni, koje kreme za lice ili za kosu. Deca su imala ishranu iz knjiga, odeću isključivo od najkvalitetnijeg pamuka, cucle koje su stjuardese dovlačile iz SAD. Muž je bivši, prijatelji se slažu i dalje ili organski ne podnose, sa mnom i bez mene, a sve troje dece su završila sa fiksnim protezama.
Čini mi se da je jedino od svih mojih projekata uspela samo ona Marijina žurka devedesete. Ko zna, ljudi pamte samo lepe stvari, možda je i ona znala da mi čučimo iza Draloni ugaone garniture, ali nije imala srca da nas razočara. Tačnije, mene.
GODINE
života provela sam u menadžerisanju. Bavila sam se od pijace do apoteke, svojim, porodičnim, roditeljskim i prijateljskim domovima. Nikada to nije bilo zarad nekog hvala, već zbog unutrašnjeg mira (nemira).
U momentu kada je moje unutrašnje ja osetilo da nešto ne funkcioniše u našem mi, znala sam da ja to mogu da popravim. Iz petnih žila sam odlučila da sve propuste ispravim. Mislila sam da je neophodnost isto šta i nezamenljivost, bez ideje da smo svi zamenljivi, a da je to takođe potpuno okej. Da, zaista smatram da nas strahovi od prekida teraju da ostajemo u odnosima koji su strogo kontrolisano okruženje, tačnije zatvor. Dakle pravila sam zdrave šejkove, slagala vitamine u kutijice, organizovala grupna putovanja.
U momentima razdvojenosti, koja bi trebalo da bude zdrava, trudila sam se da svake sekunde podsetim na postojanje primarne porodice. Slala sam slike dece, psa kako gricka igračku ili bar neku nebitnu motivacionu poruku sa društvene mreže. Organizacija od koje nisam odustajala, činila je da se osećam bezbedno. Iz najsebičnijeg razloga.
I, ako nešto pođe po zlu, ja sam bila savršena, nije bilo do mene.
Ni jednog jedinog momenta nisam sela i zapitala se da li ja volim tog čoveka, da li ja želim da budem u toj priči, a pre svega, da li smo mi – mi ili samo još jedan moj projekat.
TEPIH
pod nogama sam izvukla sama sebi. Onog dana kada sam odlučila da igram na sigurno. Sigurna sam da me razumete, bar vi koje ste se odrekle onih loših momaka, a završile sa dobrim slatkim i stabilnim, od kojih vam još uvek stoje ožiljci od noža u leđima. Jedino šta nas niko nije naučio je da ne postoji projekat ljubav. Lagali su nas. Nisu namerno, znam, i njih su lagali i oni su poverovali.
Poverovali su da je jako strašno biti sam, da se za ljubav treba boriti, da se treba žrtvovati, da se brak mora sačuvati.
Mislim, lagali su nas još mnogo toga, a sablažnjavali na činjenicu poligamije, prevare i rasturanja porodice. Onda su nas zdušno ubeđivali, da muškarac vara glavom, a žena srcem, kao da je bitno ko čime dekonstruiše dušu svog partnera?! Da, mnogo mi je lakše kada znam da je neko to uradio glavom, a ne srcem? Koliko ste ovakvih budalašina odslušali i poverovali u iste? Koliko puta vas je, mama, tetka ili kuma ubeđivala da to svi rade i da je za muškarce samo sportska zabava? I koliko ste puta vi isti takav sportski događaj propustile da se ne bi uplelo srce? Ha! I tek tako, stavili su nam na grbaču i obavezu čuvanja braka.
Verujte – sve su nas slagali.
Čisto da znate, brak se ne može sačuvati. Pobogu, ne možete sačuvati ni prsten od milion evra, ako neko želi da ga ukrade. Pitajte Kim Kardashian. Još bitnije je da taj prsten nema mozak da misli, a mi ga i te kako imamo. Shodno tome, srce, mozak ili oba zajedno su odlučili da nas prevare. Što se mene tiče, to možete zvati i sportom, ako vam je tako lakše, ali ja to zovem preljuba.
NASLEĐE
je strašna pošast. Ako pokušamo da preskočimo socijalno-materijalni momenat, ostaje nam emotivno nasleđe. I zamislite, ovde mi nije bio potreban ni terapeut ni treća osoba, ovu sam ukrštenicu morala da rešim sama. Godinama sam kopirala baku i mamu, čuj, godinama, cele tri decenije. Zaista sam mislila da projektovanjem veze mogu da budem voljena.
Bila sam potpuno sigurna da mogu da naučim nekoga, kako da se obuče, ponaša u restoranu, da čita kvalitetnu literaturu, posećuje pozorište ili da se bavi svojim telom. Zaboravljajući jednu jedinu činjenicu, a to je da i ta osoba preko puta mene ima ili je imala mamu i tatu, svoju primarnu porodicu iz koje je ponela sve navike, načine i verovatno nepromenjive obrasce.
Godinama sam renovirala fasade oronulih zgrada, misleći da radim nešto plemenito.
Ulagala energiju u one koji je nisu zaista ni tražili, za ruku vukla ljude sa litice sa koje su želeli da se bace i nabijala na nos naočare sa dioptrijom onima kojima slepilo prija. Nastavila da organizujem rođendane, putovanja, posete raznim događajima, nekome ko potpuno uživa u svom životu bez svega toga. Nekome kome jednostavno nisam potrebna ja. Ako ste ceo život jeli povrće, meso će vam smetati i obratno. Sve to iz obaveze prema nasleđu i ideji da veza mora da uspe. I nakon hiljada sati terapija, analiza, knjiga i podkasta, gde apsolutno ništa nisam naučila, doživela sam svoju ličnu epifaniju. Možda na ovom svetu ne postoji niko ko može da stoji uz mene, možda ni ispred mene, ali svakako više nikada niko neće ići iza mene. I to je jedino nasleđe koje ja želim da ostavim mojoj ćerki.
Da, loši izbori zaista prave dobre priče, a ovo je jedna od njih.
