Šta bi Lantink, čovek koji je prošle sezone prikazao muškarca u ženskoj protezi za goli grudni deo, a ženu u muškoj, mogo da priredi za svoju prvu Gaultier kolekciju?
Da oslušne politički vetar (Francuska je bila puna protesta), uđe u arhivu i izaći sa novim oštrim komentarom? Iskoristiti priliku da Gaultier ponovo preuzme javni razgovor? Ne. Poslao je modni ekvivalent neželjenog dickpica. Tačnije, bodi sa ispisanim muškim telom, potpuno golog, sa svim dlakavim, anatomski preciznim detaljima spreda.
Verovatno će me zaklati zbog ovoga, predvideo je Duran pre prikazivanja svoje debi revije za Gaultier, insistirajući da nije ni želeo da zađe u impozantan arhiv kuće prilikom rada na kolekciji jer se vodio Gaultierovom krilaticom kako je sasvim okej biti sasvim svoj. Ući u Jean Paulove martinke svakako ne bi bilo lako, ali niko nije mogao ni da pretpostavi da će biti ovoliko – čupavo. Ne zato što je Lantink pokušavao da pravi visokokonceptualne teorijske eksperimente u formi, već zato što je većina stvari koju je poslao niz pistu bila poput Temu parodije JPG komada.
Na kraju dana, mislim da je zaista važno u procesu da pokušamo da budemo zaista razigrani. Jean Paul Gaultier je sve o golotinji, seksualnosti i provokaciji, elaborirao je nakon revije Lantink pred zbunjenim urednicima u bekstejdžu. Ali ima li ovakva provokacija radi same provokacije smisla u današnjoj (visoko zapaljivoj) društvenoj klimi? U svetu gde su norme pregazile i gde su granice komunikacije nestale, gde su nekadašnje ivice žileta otupele u mejnstrim, šta uopšte više može da nas zapanji? Možda – povratak zanatu?
Koncept moje kolekcije je u velikoj meri bio da se spasi ili povrati zanat, krojaštvo i teatralnost [Muglera] u vremenu i eri u kojoj živimo, rekao je Castro Freitas iza scene, posle revije.
Sa krojem u obliku peščanog sata, intenzivnom upotrebom lateksa i sugestivnim akcentima, kolekcija je na mnogo načina podsećala na rad Manfreda Thierryja Muglera, poznatog po preuveličanim proporcijama i teatralnoj, smeloj odeći. Ali sama revija se razlikovala od performansa po kojima je Mugler bio poznat, kako pod osnivačem, tako i pod bivšim kreativnim direktorom. Kolekcija, uprkos svom lateksu, bila je manje seksi od Muglera koji poznajemo (osim jedne haljine koja je nehajno visila sa bradavica). Siluete su u velikoj meri bile zatvorenije, sa suknjama i haljinama sa visokim vratom, zamenjujući prethodne karakteristične izreze, duboke dekoltee i mrežaste detalje.
Kada sam došao u kuću, ušao sam u arhivu, pogledao elemente revija koje ljudi obično prepoznaju, ali želeo sam da idem dublje, nastavio je Castro Freitas. Napravio sam arheološki iskop u suštinu i etos Muglera. Većina ljudi povezuje Mugler sa osamdesetim i power dressingom, što je veliki deo kulture kuće – ali postoji mnogo više od toga. Mislim da je jedna od najdisruptivnijih stvari koju možete da uradite to da vratite glamur. Ljudi ne razumeju da je ono što je Mugler radio osamdesetih bilo odgovor na kulturu mode. To je ono što ja želim da uradim.
Pitanje da li moda uopšte ikad ponovo može da bude transgresivna čitalo se sa usana i u prvoj Maison Margiela ready-to-wear kolekciji Glenna Martensa – i kad tako kažem, naravno da mislim na metal nadahnut vidljivim Martinovim šavom na etiketi, koji je modelima razvukao usne u grimasu.
Što se tiče starog, reference su bile brojne i smelo korišćene – reciklirani teksas, duge slip haljine naborane oko tela, lepljive trake korišćene kao dekorativni elementi…
Obuća bez štikle bila je direktno arhivsko re-izdanje (neki među vama setiće se istih iz H&M kolaboracije), dok su floralni printovi podsećali na arhivske komade, čak i ako tamo zapravo nisu postojali. Sećanja na Margielu mogu biti varljiva – neki Martensovi predlozi delovali su kao da pripadaju njegovom opusu, ali su zapravo bili novi. Što je, u suštini, najveća moguća pohvala.
Nesavršenost je bila zaštitni znak Martina Margiele – pokidani porubi, istrošeni materijali, stari, zapostavljeni i zaboravljeni komadi ponovo otkriveni, još uvek obeleženi prljavštinom vremena.
Taj se osećaj odmah osetio na reviji – ne u samoj odeći, već u domišljatoj postavci. Orkestar mladih muzičara, uzrasta od sedam do petnaest godina, od kojih su neki tek počeli muzičku školu, uzeo je instrumente i izvodio grandiozna dela Štrausa, Čajkovskog, Mocarta i drugih, sa šarmantnim stepenom nesavršenosti i nezgrapnosti. Što je, naravno, bila čitava fantastična, pokretačka i endorfinima nabijena poenta. Zaista, cela publika se razvedrila i nasmejala pre nego što je prva manekenka kročila na pistu – retka pojava u modi danas.
Ko bi rekao? Pogrešne note pogodile su baš pravu notu nežnosti i ironije.
Foto: Launchmetrics/Spotlight
