I ko bi bio bolji za tu ulogu od Andersona?
On je maksimalista prerušeni u minimalistu, naučnik siluete sa lavljim srcem lascivnog šaljivdžije. Ako je moda jezik, Jonathan ga govori svim dijalektima – već godinama živi na preseku avangarde i komercijale. Njegova Loewe torba Puzzle prepoznatljivija je od mnogih Hermès modela, zaboga. U godini punoj muzičkih stolica, Andersonovo uzdizanje ne deluje kao šok, već kao sudbina. Dior je, uostalom, oduvek bio kuća snova. A Jonathan Anderson – neponovljiv, radoznao, emocionalno inteligentan – možda je upravo sanjar koji nam je potreban.
U pozlaćenim salonima na aveniji Montaigne broj 30 – tamo gde je Christian nekada zamišljao haljine kao cvetove, a žene kao božanska bića – 21. vek se nije odvijao kao bajka visoke mode, već kao partija strategijske igre Riziko. Od 2000. godine, kuća Dior promenila je toliko kreativnih direktora da bi cela priča zaslužila sopstvenu mini-seriju. Neki su doneli šok vrednost, drugi rast akcija LVMH na berzi. Ali svi su, na ovaj ili onaj način, ušili svoju verziju Diorovog sna u DNK ove legendarne modne kuće. Jer niko ne postaje Dior pre nego što nauči da preživi Dior.
Onaj Dior koji je servirao John Galliano bio je barokna modna halucinacija s ljubavlju prema pozorištu i dekadenciji.
Njegove revije bile su opere visoke mode: slojevi svile, istorijske referense u iskrivljenom ogledalu, i uzbuđenje koje je graničilo sa ludilom pri svakoj novoj. Bio je uzvišen, opasan, ekstravagantan – dok skandal 2011. nije sve prekinuo u oblaku alkoholizma i antisemitizma. U haosu koji je usledio, dugogodišnji Gallianov saradnik Bill Gaytten stao je na čelo, tehnički. Njegov kratki mandat obeležila je težnja ka suzdržanosti, iako je jedna katastrofalna couture kolekcija (tornado od tila, seća li se neko?) jasno pokazala rizike prelaska iz bekstejdža na pozornicu bez scenarija (lekciju će godinama kasnije na teži način naučiti Sabato de Sarno u Gucciju).
I tada je došao minimalistički maestro sa pedigreom.
Raf Simons, oštroumni Belgijanac je Dioru dao zen momenat. Njegove siluete bile su čiste, linije precizne, a boje pastelne i suzdržane. U njegovim rukama, Dior je postao hram minimalizma, ali sa razoružavajućom osetljivošću. Otišao je posle tri godine. Tempo je bio prebrz, rekao je. I svi smo mu poverovali. Godine 2016, Maria Grazia Chiuri postaje prva žena na čelu Diora – ironično, ako znamo koliko je Dior oblikovao predstavu o ženstvenosti. Umesto korseta, donela je majice sa natpisima. Umesto drame, poruke. Njena moda bila je nosiva, ponekad previše doslovna, ali nikada neangažovana. Kritičari su joj zamerali što je dosadna, ali profiti su demantovali sve zle jezike.
Šta onda možemo da očekujemo od Andersona?
Nadrealističko preoblikovanje Bar jakne? Dendi interpretacije krojeva samog Monsieur Diora? Suptilni mig Gallianovoj dramatici, odsjaj Rafove preciznosti? Svi žudimo za renesansom – ne za rimejkom. Ali, ako nas je modna istorija nečemu naučila, to je da i najdarovitiji dizajner može kročiti u palatu i shvatiti da tron ima – termite.
Jer Dior nije Loewe.
Dior je francusko nasleđe, siluete toliko stegnute da zakonski graniče s korsetom, i klijentkinje koje veruju u visoku modu kao drugi veruju u pričešće. Ovo je sveta zemlja. Ulog? Ogroman. Budžet? Još veći. Board? Gleda. LVMH nije doveo Andersona zbog niche publike modnih studenata s pirsinzima i MUBI pretplatama. Oni žele rezultate. Komercijalne. Velike. Žele viralne momente i jako skupe torbe. Žele Charlize na crvenom tepihu, a ne samo Tildu na Bijenalu u vunenoj tunici inspirisanoj velškim folklorom.
Oni žele… Dior, darling.
I tu stvari postaju komplikovane. Ovo je mašina sa milijardama na liniji. Cruise revija mora da se desi. Kolekcija šminke mora da se proda. Kineska strategija mora da se usaglasi sa salonima u Milanu i slavnima u Los Anđelesu. Dior je vojno-industrijski kompleks modne industrije. Može li Anderson da zadrži svoju razigranu, slojevitu čudnost u vremenu potrebnom da Dior Beauty kampanja sakupi 15 miliona lajkova na TikToku? Hoće li ga još držati elan za tri godine, kada budu važniji izveštaji o prodaji nego reference na Francisa Bacona ili špansko krojenje iz XVIII veka?
Dior zahteva kontinuitet.
Raf je tiho sagoreo. Galliano je otišao predaleko. Chiuri je opstala jer je bila dosledna i kultivisala generaciju Dior žena koje preterano ne zanima eksperimentisanje. One su verne i glasaju svojim novčanikom. One kupuju Miss Dior parfem i možda stvarno misle da su cveće i citati feminizam. One nisu tu zbog teorije roda, već zbog kroja koji im laska. Ne žele da se neko zeza sa njihovim svetinjama. Može li takva žena da podnese da njen voljeni Bar sako odjednom izgleda radikalno drugačije nego što je navikla? Jer Jonathan jeste briljantan – ali buržoazija i on nikad nisu baš bili u ljubavi.
Ipak, uprkos svemu, želimo da uspe. Očajnički. To bi moglo biti legendarno. Nova zlatna era. Onaj tip modnog trenutka zbog kojeg ponovo poverujemo ne samo u odeću, već u ideju da singularna vizija – srčana, maštovita, mnogoznačna – može da preživi eru surovih algoritama i kvartalnih izveštaja o padu prodaje luksuzne robe.
Dakle, da: mnogo toga može poći po zlu. Ali u modi, najbolje priče uvek počinju iz nemoguće šanse. Samo… možda za početak ne diraj Bar sako, Jon. Pusti ih da se naviknu. Daj im torbu.
A onda, tek onda, zapali sve.
Foto: Instagram (@jonathan.anderson / @dior / @mariagraziachiuri)
