Journal #trendspotting: Ne moramo svi da
budemo kreativni direktori…

Christian Louboutin je tu ideju dobio – u bazenu. Bilo je to jednog zimskog jutra u Parizu, tokom njegove uobičajene meditacije na plivanju. Jaden Smith, mladi multimedijalni umetnik i osnivač modnog i lifestyle brenda MSFTSrep mu je prišao 2019. na eventu u Los Anđelesu, smelo se predstavljajući sa grupom prijatelja. Potom su im se staze ponovo ukrstile u Parizu, gde je Loubotin, rezervisaniji po prirodi, insistirao da mu poželi dobrodošlicu. Nastavili su tako da se sreću tokom godina, i iako su susreti bili kratki, konverzacija je uvek bila živa – poput voleja ideja kojima nikad nije manjkala energija.

U bazenu tog dana, zapitao se: šta ako bi ta energija mogla da bude formalizovana?

Mesecima kasnije, kuća crvenog đona je dobila svog prvog kreativnog direktora muške linije, čiji je zadatak da oblikuje četiri kolekcije u segmentima muške obuće, kožne galanterije i aksesoara. Jaden će svoju prvu kapsulu prikazati u januaru, dok će potpuna debitanstka kolekcija ugledati svetlo dana tokom nedelje muške mode istog meseca.

Ne dešava se baš svakog dana da luksuzna kuća prepusti kormilo nekome toliko mladom i izvan tradicionalnog establišmenta.

Pharrell u Louis Vuitton je možda najbliža paralela, ali Jadenu je 27 godina tek. Zašto bi Christian preuzeo toliki rizik? Pravi rizik je ne rizikovati, naročito u modi, poentiraće Louboutin u zajedničkom intervjuu za The New York Times povodom Jadenovog imenovanja. Ako nema rizika, razvodnjavate svoju poruku. Ako ima rizika, postojaće i uzbuđenje oko njega. Rekao bih da je ovo dobar rizik, i da je potpuno vredan toga.

Ruku na srce, muška Loubotin linija je veći deo poslednje decenije sahranjena na groblju skaradnog stila menadžera sumnjivih klubova i estradnih frizera. I dok se čini da u svakoj generaciji postoji tek stasala klasa mladih žena spremnih da žrtvuju udobnost zbog famoznog Pigalle modela, tek poneki primerak muških patika sa istim crvenim đonom ostaje upamćen po dobrom.

Ako u Jadenovom imenovanju postoji biznis motivacija, onda je to način na koji će njegova androgena, eksperimentalno odevena pojava dati veću vidljivost tom segmentu brenda.

Jaden je svakako raspoložen da proba.

Želim da kreiramo obuću za multiverse muškaraca: dedu, oca, najstarijeg sina, najmlađeg sina. Patrijarh dolazi iz drugog vremena, ali nam trebaju cipele za njega. Otac je iz savremenije ere, trebaju nam cipele i za njega. Onda imate najstarijeg sina koji želi da bude u ravni sa ocem i dedom, ali ima potpuno drugačiji život. A onda imate i najmlađeg sina, buntovnika koji radi svoju stvar. To sam ja i moja generacija. Sad dizajniramo za sve njih. To je priča koju želimo da razvijemo.

Bio je to prigodno WTF momenat da simbolično otvori septembarsku sezonu nedelja mode krcatu premijerama vizija novih kreativnih direktora.

Nabrojati ih sve bilo bi traćenje prostora (pa makar on bio digitalno neograničen), a i postoji velika šansa da bih nekoga izostavio. Međutim, jedan od novoimenovanih imao je taj luksuz da izabere kada će debitovati. I rekao je: Ne još.

Reč je, pogađate već, o Demni u Gucciju.

Njegova prva kolekcija za ovu, istorijski važnu firentinsku kuću, stiže tek u februaru – ali nas je ovog ponedeljka obradovao prvim prizorima njegove nove vizije. Dok je sedeo u prozračnom ofisu milanskog Gucci štaba razgovarajući sa novinarom uvažene industrijske publikacije WWD, Demna je vrlo oprezno stavio disclaimer: ovo su bebeći koraci. Još uvek ne definišem svoju Gucci viziju, već platformu na kojoj ću je izgraditi. Želim da resetujem razumevanje i percepciju onoga što Gucci jeste kroz moju reinterpretaciju.

Ta reinterpretacija, pokazaće prvi prizori, počinje kroz priču o fiktivnoj Gucci porodici sa arhetipskim, ili bolje reći klišeiziranim, junacima.

Poigravajući se sa poimanjem ove kuće kao porodičnog posla punog živopisnih, pa kad-kad i opasnih likova (pozdravio ga Ridley Scott), Demna je makar donekle otklonio sumnju da će njegov Gucci biti samo produžetak Balenciaga estetike.

Od samog početka, odlučio sam da ne mogu da održim reviju ove godine jer sam tek počeo tu da radim u julu, a ovo je za mene tako veliki projekat da mi je potrebna makar jedna cela sezona da izgradim svoju viziju, da ona evoluira bazirano na prvim istraživanjima kad sam počeo, i takođe da napravim modnu reviju koja zaista najavljuje novu eru brenda. Ne znam, možda neki ljudi to mogu da urade za dva meseca, ja sam vrlo veliki perfekcionista u svom pristupu. Ovo je kao moja Erasmus godina za Gucci. Mislim da mnogi očekuju od mene ovde, uopšteno govoreći, da pravim oversize jakne i stavljam logotipe na njih. Zašto bih došao u Gucci da radim ono što sam već radio pre?

Ovo poslednje pitanje, iako retoričko, može se smatrati više nego simptomatičnim za aktuelno doba mode.

Nekada, kreativni (ili po novijem, artistički) direktor kuće bio je posmatran kao poglavar. Karl u Chanelu, Tom Ford u Gucciju, Phoebe u Céline – svako je upravljao kućom sa mešavinom uzvišene vizije i kulta ličnosti. Krojili su naš kolektivni ukus, i nije bilo sumnje da ćemo im se povinovati. Danas, pak, ta rola je na klizavom terenu, rastrzana između autentičnosti i algoritma. Da li ste i vi pomislili na mučenog Sabata de Sarna koji je u rasponu od svega godinu i po doživeo da bude hajpovan kao najbolja stvar koja se Gucciju desila od horsebit ukrasa, da bi potom nehotice izleteo iz hijerarhije modnog Olimpa kao sa teflon tiganja? U pomenutom WWD intervjuu, novinar će pomenuti Demnine prethodnike Toma, Fridu i Alessandra, ali ne i njega.

I to sve nije slučajno.

Neprekidnom igrom muzičkih stolica sa titulama, luksuzni konglomerati su srozali titulu kreativnog direktora na nivo korporativne maskote, influensera koji ume da kroji. Pogledajmo samo mnogobrojne objave o tome ko će naslediti koga i gde – sve do jedna deluju kao LinkedIn postovi o unapređenjima: X će doneti svežu, savremenu tačku gledišta u kuću Y.

U prevodu: želimo TikTok traffic, novac Gen Z, i dovoljno mim-astičnih momenata da brend ostane u trendingu.

Mogli bismo da idemo toliko daleko pa da kažemo kako ovaj posao danas nije toliko u tome da napravite kolekciju već da nahranite nezasitu content mašinu. Šta ste zapamtili od debija muške kolekcije Jonathana Andersona za Dior? One book tote torbe sa naslovima školske lektire, zar ne?

Ali evo i gorke ironije: koliko god mi lamentirali nad sudbinom istinskih vizionara, tržište nikad nije bilo gladnije za iluzijom posebne tačke gledišta.

Toliko puta se na nedeljnoj bazi u modnim medijima i na mrežama susretnemo sa floskulom curated by, da bi bilo pravo čudo kad ne bismo poverovali kako smo svi kustosi sopstvene estetike, kao da je Warhol predvideo da ćemo u budućnosti svi biti ne slavni, već kreativni direktori na petnaest minuta. A od onih kojima to vaistinu stoji u opisu posla, očekujemo ne samo da iznova izmisle kaput, već ceo jedan ekosistem storitelinga za svaku novu kolekciju. Ako je revija postala Netflixov pilot mode, ko može da krivi Demnu što je pre it torbe odlučio da nam podari Guccijevo porodično stablo ili što mlađani (i diskutabilno kompetentan) Jaden pegla o ocu, sinu i svetom duhu?

Šta će biti sa pozicijom kreativnog direktora u budućnosti?

Verovatno će se naći u još grđem procepu. Istinski individualisti, obuzeti magijom krojačkog ateljea, će verovatno ponovo postati anonimne zanatlije kakvi su dizajneri nekad bili, dok će svako ko se lati pozicije kreativnog direktora morati da se privikne na to kako je, na kratko ili na duže, unajmljeni da bude brand avatar: malo CMO, malo rijaliti junak, i tek ponekad kreativac. Sve dok se neko, u tom univerzumu moodboardova i metrike, gde se čak i najprovokativnije modne kuće pre ili kasnije povinuju ekonomiji influensa, opseti da luksuz počiva na pometnji, a ne na optimizaciji.

Foto: Instagram (@christianlouboutin / @c.syresmith / @buromalaysia / @gucci / @tomfordforgucci / @dior / @jonathan.anderson)