Daniel Roseberry, pravi naslednik škole šoka Else Schiaparelli, postao je majstor tog zanata – kreator viralnih trenutaka koji se prepričavaju i van piste.
Ove sezone, u prvom redu kod Schiaparellija sedela je Cardi B, okićena pravom mrtvom gavranom (Poe bi bio oduševljen), dok je kolekcija uključivala haljinu sa anatomskim srcem koje zaista kuca, inspirisanu radom Salvadora Dalíja. Roseberryjev post na Instagramu prikupio je gotovo šest miliona pregleda u jednom danu. Iris van Herpen, najnepredvidljivija figura visoke mode je u kolekciji pod nazivom Sympoiesis, što označava međupovezanost složenih sistema, i istraživala veze između okeana, atmosfere i klime. U saradnji sa biodizajnerom Chrisom Bellamyjem, van Herpen je transformisala žive bioluminiscentne alge u svetleću haljinu koja je ubrzo postala najviše komentisan komad čitave nedelje.
Čak ju je i časopis Nature objavio.
Kao i Roseberryjevo srce, haljina je balansirala između živog i mehaničkog, kontradikcija koja je obeležila celu nedelju. (Možda nas je sveprisutni AI samo učinio još gladnijima za onim što je stvarno.) Dok su Roseberry i van Herpen ostali u domenu živog, Glenn Martens odlučio je da istraži drugu stranu života – raspadanje. Njegov debi za Maison Margiela bio je jedan od najiščekivanijih ove sezone, i to u sezoni punoj velikih premijera. Na pozadini lepe, promišljene dekadencije, isporučio je sve što se od njega očekivalo: maske sa draguljima koje prekrivaju celo lice i haljine koje izgledaju kao da su napravljene od zgužvanog omota bombone. I dominirao u explore opciji Instagrama.
A onda smo svi promenili fokus ka – Vimbldonu.
Kad modna elita i teniski vrh okupiraju Evropu u istoj nedelji, pitanje nije ko je bolje odeven, već ko bolje prodaje fantaziju. Tenis je, naravno, bio vrhunski – ali ono pravo otkrovenje dešavalo se pored terena. Kraljevska loža pretvorila se u fit check, sa liberarnim interpretacijama davno uspostavljenog stilskog kodeksa. Monica Barbaro i Andrew Garfield debitovali kao par u koordinisanim lanenim izdanjima tihog luksuza. Lily Collins u ravnim mrežastim Alaïa baletankama i paž frizuri preciznoj kao oštrica.
Olivia Dean u nijansi sezone (puter žuta). Glen Powell kao da je upravo sišao sa kampanje za Brunello Cucinelli. Čak i Sienna Miller, sveže pristigla sa povratničke turneje grupe Oasis, uspela je da izgleda kao večita it devojka u baby-doll haljinici. Pride, uvođenje AI tehnologije za linijske sudije, nakon 148 godina ljudske arbitraže, izazvalo je mini paniku. Dakle, visoka moda i tenis suočavaju se sa istim pitanjem – kako se modernizovati bez gubitka svega onoga što ih čini posebnim?
I jedno i drugo je ceremonijalno; i jedno i drugo traje vekovima.
Ali dok se Vimbldon prikazuje kao poslednje utvrđenje pristojnosti u svetu koji je odavno poludeo, Nedelja visoke mode nudi ludilo kao najuzvišeniji oblik istine. Ove dve tradicije ogledaju se jedna u drugoj kao davno otuđena braća na suprotnim krajevima evropskog leta. Jedna se igra reketom, druga iglom i koncem. Obe zahtevaju disciplinu. Obe nagrađuju spektakl. I obe – bilo da se radi o Anni Wintour u kraljevskoj loži ili Sereni Williams u prvom redu na reviji Schiaparelli – podsećaju nas da je izvrsnost zapravo performans obučen u nasleđe.
Vimbldon je u uzdržavanju – emocije, odeće, haosa.
On je pun pravila, podšišane trave i utehe u ograničenju. Visoka moda je suprotnost: razuzdana, nelogična, oslobađajuća u svojoj beskorisnosti. Dok Vimbldon postavlja pitanje Ko pobeđuje?, visoka moda pita: Šta je pobeda? Da li je to haljina od 100.000 dolara koju neko obuče jednom, da bi je svi lajkovali? Da li je to Cardi B koja mazi prepariranu vranu dok srce kuca na tuđim rebrima? Ili je to, možda, najčistiji oblik fantazije u svetu koji je umoran od sadržaja? Vimbldon i visoka moda su anakronizmi. Oboje trguju mitovima.
Ali dok tenis i dalje insistira na fer-pleju, visoka moda je prihvatila opscenu kao spas.
U tome, duh Bernarda Rudofskog bio je gotovo opipljiv. Njegova kritika – da je zapadna odeća postala kavez zastarelih konvencija – još uvek odjekuje sa obe strane kanala. Ali možda tradicije tako nepraktične, neefikasne, imaju smisla na drugačiji način. Da nas uspore. Teraju da pogledamo iza sebe. Dublje. U vremenu kada sve može da se iskopira, proda i ponovo brendira, ni nedelja visoke mode niti Vimbldon neće spasiti svet. Ali može da nas podseti na to kako izgleda svet koji vredi spasavati. Baš kao i dobar servis u tenisu.
Polako, mirne ruke, sa jasnom namerom.
